Branko i Mina
Čak i ako niste preterano skloni romantici, za jednu priču sa nespornim epitetom „romantične“ sigurno ste čuli. Verovatno ste je u jednoj od verzija i videli. Ili zasigurno pročitali. Tek nešto sigurno jeste, jer… od priče o ljubavi pesnika Laze Kostića i Lenke Dunđerski, stvarne, izmišljene ili barem nakićene, što bi ovde rekli „malko namolovane“, sve da ste i hteli, niste imali gde uteći. Ta gotovo anegdota iz Lazinog života naprečac je postala glavnim mestom u njegovoj biografiji. Ne verujem da bi se on sam, sve i da je bio silno zaljubljen, sa tim složio. Ali, ko mu je kriv kad se obreo u priči koja ima baš sve elemente za kojima plaču filmski scenaristi. On star – ona mnogo mlađa, on beskrajno talentovan ali siromašan – ona tek lep devojčurak, ali sa ogromnim mirazom. Sve je tu… Zabranjena ljubav, smrt, čežnja, Venecija, Tesla, dvorac, otac koji je slučajno najbogatiji čovek svog vremena.
Ako je sve to nateralo hiljade ljudi da pročitaju pesmu „Santa Marija della Salute“, samo to i ništa više… pozdravljam svu halabuku koja se oko ove priče iznenada podigla, kao da se za nju nije znalo čitav vek. Ipak, meni je oduvek bila simpatičnija jedna druga. Naoko slična, a opet mnogo intimnija i rekoh, meni draža. O Branku i Mini je reč.
Priča počinje u trenutku kada je pesnik, koji će, gle čuda, uz Zmaja i upravo Lazu, biti najveći poeta našeg romantizma, imao 25 godina. Srećnom okolnošću, još je njegov otac Todor bio prijatelj sa Vukom Karadžićem. Sin Aleksa (ili Branko, kako će se sam prozvati) postao je Vukov gorljivi pristaša. Slučaj je hteo da mu se prva knjiga pesama pojavi 1847, baš kada i Vukov prevod „Novog zaveta“ i Njegošev „Gorski vijenac“. Brankovo ime ostaće neraskidivo vezano uz ime čudnjikavog genija iz Tršića.
Mina (pravim imenom Vilhelmina) bila je četiri godine mlađa. Sedmo od trinaestoro dece Vuka Karadžića i njegove žene, Nemice Ane Marije Kraus. Sudbina je htela da od svih njih, Vuka nadživi tek dvoje: ćerka Mina i sin Dimitrije. Za žensko dete onog vremena, bila je neverovatno obrazovana i nadarena. Služila se gotovo ravnopravno sa šest jezika, bavila se muzikom, slikanjem i književnošću. Na nemački jezik prevela je „Srpske narodne pripovetke“.
I onda je na Badnji dan 1849. godine, Vuk Karadžić rešio da okupi prijatelje. Među njima je bio i Branko. Mina je o ovome kasnije zapisala: „Na taj dan, Vuk je gostio svoje zvanice, a i prijatelje, a jedan od tijeh donio je meni na dar knjižicu – spomenicu. Ja poželeh da mi svaki od gostiju što u nju upiše, pa dođoh i na Branka. Dok se okrenuh, već je napisao: „Pevam danju, pevam noću / pevam sele što god ‘oću / a i što ‘oću to i mogu, samo jedno još ne mogu / da zapevam glasovito, glasovito, silovito / da te dignem sa zemljice, da te metnem međ’ zvezdice…”
Za ove, ispostaviće se, večne stihove, Mina će kasnije reći da su joj bili poput „mirisnog jutarnjeg cvetka”. I upravo oni će biti dokaz da je između dvoje podjednako mladih, lepih i talentovanih ljudi, postojala ljubav. Doduše – samo oni! O nekim drugim njihovim susretima, događajima, sećanjima… nema ni pomena. Kada ubrzo, sa svojih 29 godina, u Beču, na rukama Vukove žene Ane, Branko premine od tuberkuloze, biće nekako prećutan. Naime, mladi pesnik je u Vuka bezmerno verovao, ali ne i Vuk u njega. Osim kratkog pomena u pismima Justinu Mihajloviću (Brankovom rođaku koji se interesovao kako mladić uči u Beču), gotovo da nema dokumentovanih dokaza Vukove naklonosti prema njemu. Tišina je trajala 24 godine. Tek 1877, na poziv Stevana V. Popovića, urednika ilustrovanog kalendara „Orao”, Mina je napisala svoje uspomene o Branku. U njima je pomenula „neobični duh i bogato srce Brankovo”, a zatim se detaljno posvetila opisu njegovog izgleda. I to je sve.
Ostaje legenda da je Branko sve vreme bio zaljubljen u Minu, ali da joj zbog neizlečive bolesti i poštovanja prema njenom ocu – ljubav nikada nije izjavio. Mina će doživeti tragičnu sudbinu. U braku sa bratancem kneginje Ljubice, Aleksom Vukomanovićem, rodiće sina Janka. Ubrzo će dočekati da sahrani roditelje, brata, muža, a na kraju i sina. Sa njom će se ugasiti loza Vuka Karadžića.
Svi ljudi koje ćete ikada upoznati dele se na dve vrste. Jedni vas pitaju „šta radiš”, a drugi „šta osećaš”. U priči o Lazi i Lenki sve se dogodilo. Naše je samo da pratimo radnju.
Između Mine i Branka nije se dogodilo ništa. Sve je u osećanju. Ono nam dozvoljava slutnju, budi maštu… Šta ako su se njih dvoje jednom sreli vrh Stražilova, pa je pesnik upravo zbog toga poželeo da mu baš tu bude grob? Recimo da ja želim da verujem da je baš tako bilo.
Ako se to ne slaže sa onim što su vam govorili i ne uklapa se u kontekst – ništa ne brinite. Zna li oblak da je deo neba? Šta nas onda briga za kontekste! Radost nije odredište, već način putovanja.
