BISTRICA… AL’ ZAMALO
Pada mi ovih dana na pamet kako mi je, a nije tome tako davno, Novi Sad pomogao da sebi objasnim i zavolim Vojvodinu.
Evo o čemu se radi…
Verovatno nema sredovečnog ili starijeg žitelja grada koji se ne seća kako je one nesrećne i ratne 1992. godine bilo popularno menjanje naziva ulica. Ajde ulica… Ali usred trenutka u kom ste primali platu i jurili na ulicu da je zamenite za pet maraka, jer će ona dva sata kasnije vredeti upola manje, usred moblizacija po kafićima, nestanaka struje i benzina – neko se dosetio načina da preko noći sebe uvede u istoriju tako što će promeniti naziv čitavom jednom delu grada. Te 1992. godine, Novo naselje postalo je Bistrica.
Navodno, prema starim mapama, na području sadašnjeg Novog Sada nalazilo se srpsko selo pod tim imenom. Selo se pominje do 17. veka. Da je stvarno bilo tako, potvrđeno je u više navrata, pa čak i od flamanskog kartografa Merkatora, koji je nesporni znalac ove oblasti. Bistrica je, bez sumnje, ponela ime po nekom od brojnih potoka koji su ovuda tekli. Doduše, ne može se tačno reći gde se nalazilo selo. Verovatnije je da je ono bilo na području današnjeg Sajlova.
Konačno, usred ratnog i svakovrsnog životnog meteža, usvojena je odluka da se Novo naselje (koje se širilo sve do 1994. i danas ima 40.000 stanovnika) – preimenuje u Bistricu. Otprilike kao kada bi se neko setio da je u močvarama na kojima je iznikao današnji Novi Beograd bilo neko drevno naselje – pa ga treba preksrstiti!
Počela je medijska propaganda. Gradski autobusi koji su vozili u taj deo grada imali su vidno istaknute panoe na kojima je pisalo „Bistrica“. U zvaničnom obraćanju, pojam „Novo naselje“ postao je nepoželjan. Ali nije vredelo. I nakon svega… I dan-danas 99 odsto stanovnika Novog Sada, pa i samih žitelja te dve mesne zajednice, koristi isključivio termin „Novo naselje”! Zapravo i ne pamtim da sam ikada spontano, na ulici, čuo pojam Bistrica. Ne ide to s imenima tako preko noći i na silu.
S druge strane, činilo bi vam se da je pojam „Vojvodina“ toliko poznat i priznat da zasigurno postoji oduvek i zauvek. A nije tako. Ime Vojvodine potiče iz 1848. godine, kada je na Majskoj skupštini proglašena Srpska vojvodina, odnosno naredne, kada je u političkom smislu naziv preimenovan u Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Jedini „autentični“ vojvoda bio je Stevan Šupljikac, koji će vojvodom postati u maju, a umreti u decembru. Posle njega tu titulu nosiće austrijski car. Sve do 1860. godine, kada Vojvodina u tom smislu nestaje sa scene. I to je to. Ali, dogodilo se nešto čudesno.
Za samo frtalj vremena, pojam „vojvodina“, iako lišen političke osnove, zaživeo je toliko da je spontano od imenice postao epitet. Termin „vojvođanski“ govori o karakteru, duhu, mentalitetu… U svakom od nas zvuči različito, a opet isto. Kako je moguće da se nešto što je trajalo samo 12 godina upiše u večnost? Odgovor je samo jedan. Biće da termin „vojvodina“ na nekom mestu dodiruje dušu svakog od nas. Otkrivanje tog mesta jeste otkrivanje njenog smisla. I zato je potraga za Vojvodinom uvek tako veličanstvena.
Priče o Bistrici i Vojvodini više su od simbolike. Što nam to bude jasnije, znak je da smo na dobrom putu.
Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
