Ben Tovit i Kukac
Jerusalimskog trgovca Bena Tovita od ranog jutra nepodnošljivo je boleo zub. Počelo je to još dan ranije, svečeri. Prvo mu je pomalo počelo sevati u desnoj vilici, a jedan zub, kutnjak ispred umnjaka, kao da se malo podigao i kad bi ga dodirnuo jezikom, javljao bi se osećaj bola. Cela usta i glava bili su mu ispunjeni tim bolom. Ben Tovitu se činilo kao da žvaće hiljadu oštrih eksera, usijanih do crvenila. Bio je duševan i dobar čovek, koji nije voleo nepravdu, ali kad mu se probudila žena, on joj, s mukom otvarajući usta, izgovori mnogo neprijatnih stvari, tužeći se da je ostavljen sam kao šakal da urla i da se previja od bolova. Ječao je, ljutio se i pretio da će razbiti glavu o kamen ako se bol ne stiša. Na svu muku, nerviralo ga je što su mu nekoliko puta dotrčavala deca i nešto pričala užurbanim glasovima, o nekakvom Isusu Nazarećaninu. Ben Tovit bi zastao, na trenutak bi ih poslušao, naboravši lice, ali bi zatim ljutito lupio nogom o pod i oterao ih. Bio je dobar čovek i voleo je decu, ali sad se ljutio što mu dosađuju sa svakojakim tričarijama.
U neko doba žena mu reče, želeći da mu bar malo skrene misli:
– Hajdemo na ulicu. Eno vode neke razbojnike. Možda će te to razonoditi!
Uzanom ulicom koja se pela uzbrdo kretala se ogromna gomila, obavijena prašinom i vikom koja nije prestajala. U sredini, povijajući se pod težinom krstova, išli su zlikovci nad kojima su vijugali bičevi rimskih vojnika. Jedan, onaj što je imao plavu kosu i poderanu, okrvavljenu košulju, spotače se na kamen bačen njemu pred noge i pade. Vika je postajala sve glasnija i gomila se poput raznobojne morske vode sastavi nad onim što je pao. Ben Tovit se iznenada strese od bola, kao da mu je neko u zub zario usijanu iglu i okrenuo je.
– Priča se da je on iscelio slepce – reče mu žena, koja se nije odmicala od ograde, i baci kamičak na ono mesto kuda se polagano kretao Isus, podignut bičevima.
– Nek dođe onda da isceli ovu moju zubobolju, ironično joj je odgovorio Ben Tovit. – Koliko praše! Baš kao stado.Trebalo bi ih rasterati štapom. Jao! Ala boli!
Sunce, koje je sijalo svetu tog užasnog dana, već je bilo zašlo za brežuljke u daljini. Narod se bio odavno razišao. Lica umotanog u maramu, jerusalimski trgovac Ben Tovit razmišljao je o svojoj zubobolji dok se iz dubokih dolova, sa dalekih opaljenih ravnica dizala crna noć. Kao da je od pogleda neba htela da sakrije veliko zlodelo koje se desilo na Zemlji.
Ovako nekako kazuje priča Leonida Andrejeva. Priča o tome kako su naši mali, pojedinačni životi, u odnosu na istoriju sveta i večnost celu – isto ono što su mastilom pisana slova na bledožutom listu papira. Simboli manje ili više uzbudljivog značenja. Dok ne izblede.
Pročitao sam pripovest o zubobolji Bena Tovita pre ko zna koliko godina. I setio sam je se onog dana kada sam prvi put čuo za sudbinu Petera Nađapatija. Celog života pogrdno su ga zvali „kukac“. Nadimak je nasledio od oca. U suštini, to je bilo i jedino što je od njega nasledio. Ubogi kubikaš je zapregom razvozio po kućama žutu zemlju, ilovaču.„Rio je zemlju kao crv“, govorili su meštani Bačke Topole.I ostao crv.Kukac.
Pored nadimka, Petera je zadesila još jedna zla kob.Jedino što ga je u životu interesovalo bilo je crtanje.A bile su to dvadesete, pa tridesete godine prošlog veka. Možemo samo zamisliti koliko je ljudima u panonskoj provinciji, usred težačke zemlje na kojoj se crnčilo od jutra do sutra, bilo do crtanja? Isto onoliko koliko im je bilo i do Petera Nađapatija. Nimalo.
U lokalnom listu, 1923.godine, ostala je beleška u kojoj novinar, na nagovor slikara i profesora Grafičke škole Petera Bičkeia, razgovara sa talentovanim dečakom, koji mu je u pero rekao: „Kada sam završio osnovnu, otac me je izvadio iz škole. Nije učenje za siromaha – kazao je.Ja sam već tada puno crtao. I u školi i kod kuće.A trebalo je mnogo raditi.Vozili smo zapregu i radili u polju.A onda lane, u ovo vreme, kada smo prevozili za Totovu drvaru, gospodin Tot upitao me je šta umem. Nacrtao sam gospodinu Totu njegovu kuću i to mu se jako dopalo. Smesta je razgovarao sa mojim ocem i nagovorio ga da me upiše u školu, a koliko bude koštalo, on će platiti. Moj otac se na jedvite jade složio i tako od lanjske godine idem u školu. Mnogo sam učio i crtao, a gospodin profesor Bičkei izložio je u školi moje crteže“.
Dopisnik je napisao i ovu rečenicu: „U bosonogom seljančetu krije se nesalomiva energija. U njegovom tanušnom telu slute se čežnja i volja da se izdigne iz prašine i blata“.
O Kukcu, za njegovog života, više niko nikada neće ništa napisati.
Desilo se nešto čudno. Palanačka sredina imala je svoje viđenije ljude.Umetnike, trgovce, gazdačke sinove. Neki od njih prepoznavali su talenat ubogog dečaka. Između ostalih i slikari Šandor Olah, Arpad Balaž, pominjani Bičkei.Želeli su da mu pomognu. Navodno, bili su spremni i da mu plate putovanje na kom će videti sveta i i puno toga naučiti. Ali je Peter osećao da bi cena bila visoka.Njihovi kruti stavovi, strogost, isključivost, akademska i slobode lišena preciznost, činili su mu se poput tesnog kaputa. Greje, ali sputava svaki pokret.
Odabrao je sudbinu „ukletog slikara“.Dečak bez detinjstva ušao je u sopstveni svet koji mu niko nije mogao oduzeti. Do kraja života tumarao je od salaša do salaša. Slikao je za hranu, piće, prenoćište, lepu reč i trenutke spokoja dok je stajao pred štafelajem.Neuhranjeni starmali dečak izrastao je u čudaka kog su često sretali paori u atarima oko Topole.Siromah dobrog srca i vešte ruke, uveren u svoju ispravnost. Jedino do čega je držao.
Imao je samo 36 godina kada je jedne februarske večeri ušao u štalu da se malo ugreje i zanoći.Zaspao je u jaslama.Zauvek. Službena beleška bila je: „T. b. c. pulmonum“.
Peter Nađapati Kukac danas se smatra jednim od većih slikara koje smo imali.
Jerusalimski trgovac Ben Tovit i sin ubogog topolskog kubikaša, svaki iz svog razloga, prezreli su svet. Prvi zbog svoje zubobolje.Drugi uveren u svoju ispravnost kao jedinu meru dostojnu življenja.Ko zna? Vreme im nije bilo sklono.Ali možda večnost… samo takve i pamti.
