Belo Blato – Vratile se rode
Šleperi iz Nemačke i Holandije, autobusi iz Slovenije i Bugarske… svi hrle u Belo Blato. I svako ide po svoje. Šleperi po trsku, ribolovci po štuku i šarana. Bitno je da dolaze i da ima ko da ih dočeka. Ono što im je vekovima zadavalo nevolje – što su sa svih strana, poput ostrva, okruženi barama, jezerima i ribnjacima – meštani polako pretvaraju u svoju veliku prednost nad drugima
Ceo život pomalo, a poslednjih nekoliko godina intenzivno, pokušavam da dokučim šta je zapravo Vojvodina. Svaki mesec nudio sam sebi novi odgovor. Od momenta kada sam kročio u Belo Blato, pitanje je iščezlo. U političkom smislu, Vojvodina, to je Bačka (dovoljno je reći: Novi Sad, Subotica, Sombor). Ko traga za hedonističkom Vojvodinom nek ide u Srem (da ne idemo dalje, na samo desetak kilometara puta od Erdevika prema Šidu probaćete više vrsta vina, sira, hleba, kulena… nego na nekim izvikanim evropskim destinacijama). Mudrujte i odlučujte u Bačkoj. Jedite, pijte i lumpujte u Sremu. Al’ ko želi da upozna Vojvodinu u dušu – nek ide u Banat!
Banat je ono što smo bili pre nego što smo odrasli, pa shvatili da se u životu ne mora govoriti samo istina. Banat je naš prvi doživljaj sveta, u kojem nam je zapalo da hodamo po ovom, od mora napuštenom, dnu. Banat je Vojvodina stara, bila i jedina, dok nismo izmislili onu „novu“ da nam bude lakše.
Ako s ovim osećanjem dospete u Belo Blato, lakše ćete ga razumeti. Zapravo, možda ga jedino tako i možete razumeti. A u njega se lako stiže. Iz pravca Novog Sada prolazi se kroz Zrenjanin, pa putem prema Beogradu, skreće se desno kod restorana Trofej. Iz pravca Beograda, pedesetak kilometara vožnje ka Zrenjaninu. Skretanje pre Ečke, kod restorana Trofej, pa pored hotela Sibila. Jednostavno. I što je još važnije, blizu je. Sat i frtalj lagane vožnje. Uz jedan dobronameran savet: tu kod restorana Trofej, kod poslednjeg velikog skretanja, ostavite sve što vam za dalji put nije neophodno: navike, predrasude, nervozu…Već posle nekoliko kilometara ući ćete u priču iz koje ste jednom davno izašli čak i ako toga niste svesni.
Put vas u Belo Blato vodi tako što vam s leve strane ostaje Carska bara, a s desne ribnjaci gazdinstva Ečka. Ono što danas zovemo Carskom barom nekada je bio sistem nepreglednih i nimalo gostoljubivih močvara. Danas ovde imamo meandre starog Begeja i bare, naseljene mnogo pitomijim stanovnicima. Ovaj kraj,odavno se nalazi na Uneskovoj listi, kao područje od izuzetnog međunarodnog značaja. Između ostalog, i zbog toga što je stanište čak 240 vrsta ptica, od kojih se neke samo ovde nalaze. S desne strane puta, od hotela Sibila prema selu, gledaćete „Ečkine“ ribnjake koji pokazuju kako se čovek i priroda mogu naći i u sasvim skladnom i obostrano korisnom zagrljaju.
Ove putne napomene nisu samo puke smernice, već imaju mnogo važniju nameru. One nas, zapravo, pripremaju na ono što u Belom Blatu možemo očekivati. Ne samo prošlost, već i sadašnjost žitelja sela u potpunosti je određena prirodnim okolnostima u kojima se nalaze. Bez preterivanja, Belo Blato je ostrvo sa svih strana okruženo vodom. S obzirom na njeno poreklo, a rekosmo da se selo praktično nalazi usred isušene močvare, zaključujemo sve ostalo što nam je važno. Između ostalog, i poreklo naziva sela. Sastav tla, naime, ovde je takav da je o nekoj ozbiljnoj ratarskoj proizvodnji nemoguće govoriti. Ako ne pre, sve će vam biti jasno nakon prve kiše. Za tili čas na cipelama ćete nositi po kilogram zemlje, koja će se ubrzo pretvoriti u grumen belog blata. Ovde je zemlja šeste kategorije i od pravog ratarenja (naročito onakvog kakvog zamišljaju seljaci razmaženi na bačkoj crnici) nema ni govora. Tako je selo dobilo ime. I tako su njegovi stanovnici dobili put koji treba da prate. Ako si rođen na mestu bivše a delom i sadašnje močvare, a svuda oko tebe prostiru se bare i jezera, na raspolaganju su ti: riba, trska i mesta za napasanje stoke. Baš to i jesu vekovni izvori zarade ovdašnjim stanovnicima. U novije vreme pojavila se i četvrta mogućnost – turizam. To je to. Dobro došli u Belo Blato!
Priča o nastanku sela krajnje je jednostavna. Uostalom, sve je počelo nedavno, pre samo 150 godina. Belo Blato je prvi put naseljeno 1866. godine, kada na ovo tlo stižu Nemci. Selo su nazvali Elizenhajm. Zbog velike poplave 1876. godine, Nemci se sele u Rumuniju. Godine 1883. ponovo je raspisana kolonizacija i selo naseljava 180 porodica Slovaka iz Padine. Nešto kasnije u Belo Blato (koje će Slovaci zvati Lizika) dolaze Mađari, Nemci i što je posebno zanimljivo – Bugari. Od samog početka u selu su zastupljene dve konfesije: slovačka evangelistička i katolička (kojoj pripada i današnjih 130 Bugara, koji su obično pravoslavne veroispovesti). Za nekoliko godina sagrađeni su: škola, mlin, dve crkve… Meštani su ponosni na činjenicu da je Slovačka evangelistička crkva, sagrađena 1902. godine, jedan od retkih primera secesije na ovim prostorima. Baš kao što su ponosni i na činjenicu da se nastava u školi „Bratstvo i jedinstvo“ izvodi na tri jezika: srpskom, slovačkom i mađarskom. Pritom, i Bugari imaju sve uslove za negovanje svog jezika i kulture.
Selo sa 1.500 stanovnika ima sve što mu je neophodno. Dobro, ne bi bilo loše da lekar ponovo radi svaki dan a ne, kao sada, svaki drugi. Našlo bi se još podosta stvari kojima bi vam neko, na levu nogu ustao, objasnio zašto je teško živeti u selu. Ipak, budimo realni. Sve ono osnovno Belo Blato ima. Ima i Zrenjanin, koji je udaljen jedva dvadeset kilometara. Iz centra sela do banke, škole, sale za trening ili čega drugog, što vam nudi grad, treba vam manje od pola sata. Pitajte Novosađane, o Beograđanima da i ne govorim, koliko im vremena treba da od svog stana stignu tamo gde su se uputili. Sutra bi potpisali da to svaki put bude beloblaćanskih pola sata. Al’ zato Belo Blato ima mnogo toga što se danas zlatom plaća. U prvom redu spokojstvo. Vazduh, voda, egzotična priroda. Još kad je zdravlja i bar malo para – bog da te vidi!
A ako u Belom Blatu želite sve to da imate, morate biti bar malo preduzimljivi. Lako je u Čurugu il’ Staparu. Izađeš u njivu, pa ti ispadne dinar u brazdu. Za tri meseca se vratiš, a ono iz dinara nikao kukuruz. Uostalom, znate tu varijantu s dugmetom. Da ga baciš u njivu i iz njega bi nešto ižđikljalo. E, ovde nije tako. Ako ovde baciš dugme ili dinar, i za sto godina naći ćeš ih kako leže u blatu. Ovde su neophodni mašta, ideja, čvrsta vera i dobar plan. Predsednik Turističkog društva „Belo Blato“ i član Saveta mesne zajednice Ištvan Požar uverava nas da meštani upravo tako i razmišljaju. Recimo, već na samom ulasku u selo zadiviće vas prizor „uniformisanog“ drvoreda, koji kao da se spustio s platna Save Šumanovića. Tajna je u tome što se neko dosetio da u selu zapati sibirski brest. Zemljište mu odgovara, a raste kao lud. Ko je dovoljno vredan da ga svake godine orezuje i zaštiti, brzo će dobiti, za vojvođanske prilike, nestvarno lepe drvorede. Baš onakve kakve imaju Beloblaćani. Sledeći veliki korak koji bi, prema njegovom mišljenju, trebalo preduzeti, jeste objedinjavanje seoske turističke ponude i njeno predstavljanje. Selo ima nesvakidašnje prirodne resurse, ima sada već niz kulturnih i turističkih manifestacija, ima objekte poput etno-kuće ili izvanrednog Međunarodnog istraživačkog edukativnog centra. Sekretar Mesne zajednice Zoltan Barna pokazao nam je ovaj objekat, koji je predviđen da bude centar ekološkog monitoringa i edukativni centar za istraživače iz drugih oblasti, na primer, za posmatrače ptica, koji ovde imaju na raspolaganju bungalove i zgradu s ukupno 22 ležaja. Prava mala „bačka Petnica“. Ako svemu ovome dodate preduzimljive seoske domaćine, dobijate osnovu iz koje bi moglo da se izrodi nešto uistinu ozbiljno.
Tako, na primer, Mevla Ponjičan ima pansion sa četiri sobe i apartmanom. Sve je beskrajno uredno i čisto. Sin Emil, umetnik u najavi, pobrinuo se za vizuelne detalje na koje ćete naići putujući po svetu. Ispod strehe Ponjičanovih nalazi se 20 gnezda lastavica, u dvorištu su tisa, sofora, magnolije i ruže. Na stolu vam se može naći šta god hoćete, samo ako se dogovorite. Prenoćište u ovom lepom ambijentu staje 700 dinara. Po ceni manje pice u kakvom kafiću dobićete i vojvođanski ručak, kakav je nekad bio. Još samo i da se turisti ustale… Trenutno računica mnogo zavisi od ribolovačke sezone. Kada je ona u punom jeku, recimo tamo od septembra, kada krene štuka, ima i gostiju. Emil Ponjičan i Ištvan Požar uglas se nadaju da će Belo Blato u budućnosti biti više sinonim za vikend-turizam nego što će ga povezivati isključivo s ribolovačkom delatnošću. Tako će i sezona trajati praktično cele godine. Blizina dva velika grada tu im je od velike pomoći. Trenutno se sve možda i previše oslanja na „pogon“ jezera „Joca“ u neposrednoj blizini sela. Ova vodena površina, ranije korišćena za uzgoj šarana, prostire se na oko 500 hektara. Voda nije izlovljavana više od 12 godina. Jezero je obezbeđeno, tako da je sačuvana sva riba koja se redovno mresti u uslovima koji su više nego idealni. U jezeru ima svih vrsta ribe, ali najviše štuke i šarana. O tome dovoljno govori interesovanje sportskih ribolovaca, koji stižu sa prostora od Slovenije do Kipra.
O tome koliko cela priča može uzeti maha najuverljivije nam je progovorio simpatičan primer. Zadovoljni boravkom u domaćinstvu Anuške i Janoša Šimona, bugarski ribolovci su ih stavili na kalendar svog Udruženja za ovu godinu. Janoš u šali kaže da je kalendar štampan u takvom tiražu da su on i žena sada popularniji u Bugarskoj nego ovde. I to im nije dovoljno. Spremaju se da još više utegnu stvari. Podižu bio-baštu, grade seosku peć, izbušili su bunar dubok 30 metara iz kog izvlače vodu idealnu za „dvorišne piliće“, koje će Anuška opet u njoj ukrčkati…
Ništa se ne prepušta slučaju.
Naravno, ima i onih koji se drže „tradicionalnog“ načina poslovanja. Recimo, Milan Žižić koji je 1978. Bosnu zamenio Belim Blatom i nijednog trena se nije pokajao, danas isporučuje i do 250 litara mleka dnevno i ima krave i telad kao sa omota milka čokolade. Može se i tako živeti. A opet, može se sve to – turizam, poljoprivredna proizvodnja i trgovina – povezati u jednu celinu. To su učinili vlasnici gazdinstva „Lujza“. To je zaista od svega pomalo. Vlasnica Radmila Toškov objašnjava nam da njihov etno-park polako postaje deo ponude sve ozbiljnijih izletničkih aranžmana, u brojnim prestoničkim turističkim agencijama. Sve je više i đačkih ekskurzija i pojedinačnih poseta. Što da ne. Sve je na jednom mestu: autentičan ambijent, autohtone a već pomalo zaboravljene domaće životinje poput mangulice ili magarca, dobra hrana, po potrebi tamburaši. Sve to s kontrolisanim geografskim poreklom. Autobusi iz Carske bare sada već uveliko produžavaju do Belog Blata.
I tako mi, pripovedajući o ovom selu, koje je, poput nekog parnjaka u Holandiji, smešteno nekoliko metara ispod nivoa vode od koje se brani nasipima, rizikujemo da zaboravimo one koji su prvi proneli slavu Belog Blata. To su, naravno, trskari. Jedna od legendi ove branše Fero Sraka priča nam o danima kada je praktično celo selo živelo od trske. Zimi se sekla, leti prerađivala. U međuvremenu je zanat gubio na popularnosti, pa se danas tek pet ili šest domaćinstava ozbiljno bavi ovim poslom. A šteta. Trska je u Evropi postala pravi hit. Recimo, 90 odsto beloblaćanske proizvodnje završi u Nemačkoj. Treba imati na umu da samo zadruga „Jedinstvo“ godišnje proizvede i do 550.000 kvadratnih metara trske. Ni Fero se ne žali. Tim pre što se on specijalizovao za izradu krovova od ovog materijala, koji je zbog svojih termičkih i izolacionih sposobnosti nezamenljiv bilo kakvom veštačkom tehnologijom. Kao neki koncertni muzičar ili lekar svetskog glasa, Fero nam pokazuje svoj rokovnik iz kojeg vidimo da cele ove godine – više nema nijedan slobodan termin. Stalno je na putu negde između Hrvatske i Nemačke. Šta će! Traže ga ljudi.
Roda je zaštitni znak Belog Blata. Njoj je svakog 19. marta posvećen praznik. Rode se sa ovim selom vole od pamtiveka. Svakog proleća, danima unapred, očekuje se njihov dolazak koji je ravan maloj seoskoj slavi. Dok drugi sanjaju o tome da im se „vrate rode“, u Belom Blatu rade na tome. Valjda im zato tako i uspeva.
