Belegiš – Sremci, pa još podunavci
U blizini tri velika grada, sa tri kilometra plaže uz Dunav i nekoliko jedinstvenih prirodnih fenomena, Belegiš se ne plaši za svoju budućnost
Mnoga sela vole za sebe da kažu da su „oaze“ mirnog života i netaknute prirode. Malo je, međutim, onih kojima taj epitet zaista pristaje. Belegiš je jedno od retkih sela koje bi imalo pravo da ponese tu titulu. Iako je blizu Pazove, bezmalo u prigradskoj zoni Beograda i relativno blizu Novog Sada, ovo selo ima takvu poziciju da biste čitavog života mogli da se vozite između ova tri grada, a da nikada čak i ne zalutate u Belegiš. Jednostavno, on je nekako „ušuškan“ samo za sebe. Na putu između Banovaca i Surduka, lociran je tako da svoju intimnu može ljubomorno da sačuva. Pa ko voli – nek svrati.
Ali da požurimo odmah sa podacima iz lične karte… Belegiš je selo na desnoj obali Dunava i prema popisu iz 2011. Godine u njemu je bilo 2.973 stanovnika. Danas ih je više od 3.000. Glavni adut sela, osim, naravno, Dunava, jeste ni manje ni više nego – lokacija. Belegiš je udaljen 16 km od opštinskog središta, Stare Pazove, i 34 km od Beograda. Najvažniji za selo jeste put koji vodi prema severu, preko Surduka, uz obalu Dunava, do Starog Slankamena. Naselje se nalazi na, za vojvođanske prilike ozbiljnoj nadmorskoj visini od 119 metara. Sa jedne strane graniči se sa Surdukom, sa druge se nalaze gotovo pripojeni Stari Banovci, preko reke je Banat, a u zaleđu Stara Pazova.
Belegiš je nastao u 16. veku, kada su se na ovaj prostor, uz veliku reku, doselile 23 porodice. Sagradili su malu crkvu od pletera, pokrivenu trskom. Godine 1731. izgrađena je druga, modernija crkva. Tada je selo već brojalo 230 kuća. Pošto je Dunav odnosio breg na kom je bila druga crkva, njeni zidovi su počeli da pucaju i tonu u zemlju. Sadašnja crkva, izgrađena 1927. godine, jeste treća koja je podignuta otkako je selo nastalo. Ima dva tornja i najveća je u sremskoj eparhiji. Pre tri godine kompletno je renovirana. Seoska slava je Prenos moštiju Svetog oca Nikole, i slavi se 22. maja.
Belegiš se diči narečenom crkvom, školom, fudbalskim stadionom, ambulantom, modernom predškolskom ustanovom, konjičkim klubom, lovačkim društvom, vikend-naseljem, jedinstvenim dunavskim adama i krajolikom koji je, naročito posetiocima iz grada, pomalo nestvaran.
Predstojeća velika seoska investicija biće izgradnja nove zgrade Osnovne škole „Vera Miščević“. Za nju je odvojena najbolja parcela u centru. Osim škole, koja će imati oko 2.000 kvadrata, projekat podrazumeva i izgradnju sportske sale, sa svim sadržajima koji treba da je prate. Trenutno učenici nižih razreda, nastavu slušaju u seoskom Lovačkom domu, a učenici od 5. do 8. razreda putuju u Surduk.
Inače, za ovdašnje starosedeoce važi da su, naravno u boljem smislu, onako po sremački „na svoju ruku“. Uostalom, dovoljno je reći da je ovde nedavno održana manifestacija pod nazivom „Đokijada“, sa radnim podnaslovom „Sve moj do mojega“. Naime, u Belegišu postoji 47 imenjaka koji se zovu Đorđe. Najmlađi ima 8 godina, a najstariji 70. Tim povodom „đokisti“ su se okupili da se takmiče u pečenju ribe, pričanju viceva i koječemu drugom. Ovde vole da kažu: To može samo u Belegišu!
Oni koji pomno prate naš magazin znaju da smo ovde već bili. Pre dobrih pet ili šest godina, u Belegišu nas je ugostila jugoslovenska TV legenda Kamenko Katić. U njegovom domu pričali smo o svemu, dobrim delom baš o Belegišu. Uostalom, svojevoljno je Beograd zamenio ovim selom, pa mu treba verovati. Nažalost, Kamenko više nije sa nama, ali su njegove televizijske dokumentarne epizode zauvek ostale.
Na kraju ovog uvoda iznećemo još jedan detalj, koji dovoljno kazuje o tome koliko je lokacija sela važna. Naime, boraveći u ovom delu Podunavlja, uverili smo se da kuća sličnog kvaliteta, na placu približno jednake veličine, u Surduku košta 25.000 evra. U Belegišu 35.000, a u Banovcima čak 50.000! Pri tome se između ovih sela opušteno može ići i biciklom. Magična privlačnost velikog grada, u ovom slučaju Beograda, bukvalno na svaki kilometar dodaje po hiljadu evra. Mi rekosmo, a vi se ravnajte. Tek – Belegiš za budućnost ne brine.
JEDNA REČ – DOMAĆIN!
Miroslav Stanisavljević zvani Kili od one je sorte koju naš čovek zove „domaćin“. U ovu reč staje sve ‒ i ugled, i poverenje, tradicija, mudrost, finansijska moć, ozbiljnost doma kojim rukovodi. U Kilijevom slučaju sve baš tako i jeste. Nema značajne stvari u selu koju on nije pokrenuo, pomogao ili barem podržao. Dok nam priča o velikim poslovima koje je njegova građevinska firma radila i radi još uvek, pijuckamo jednu od njegovih rakija na koje je veoma ponosan. Ima sedmoro unučadi i svake godine za svakog odvoji po pet litara. Da nijednom ne omali kad jednog dana budu pravili svatove. Inače, Kili je i treći čovek lova u Srbiji. Opsednut je željom da se ovaj sport, koji podrazumeva i veliki biznis, podigne na zdrave noge. Belegiš je u tom smislu već postao ozbiljna destinacija. Druga tema, kojom je gotovo opsednut, jeste zaštita Dunava i priobalja. Od 1996. je u ovoj priči. I ponosan je na svoje selo. A kako i ne bi. Stanisavljevići su u Belegišu od 1737. godine. U najmanju ruku – treba im verovati.
ZAPRAVO FUDBALERI
Bliži se dan kada će Fudbalski klub „Podunavac“ proslaviti čitav vek postojanja. U susret tom jubileju klub je nedavno dobio upravnu zgradu sa svlačionicama, kancelarijama i restoranom, na kojoj bi im pozavideli i neki prvoligaši. Zapravo, na mnogo čemu bi im pozavideli. Teren je pod konac, tribine liče na one sa „engleskim šmekom“. „Podunavac“ se takmiči u Vojvođanskoj ligi „Jug“, koja im je, onako, baš po meri. I što je najvažnije, u klubu i vlada zdrava i prava sportska atmosfera. A to, bogami, u nas ni slučajno nije pravilo. Mi smo stigli neposredno nakon prijateljske utakmice mlađih kategorija. Dečaci iz beogradskog „Radničkog“ bili su oduševljeni uslovima koje su ovde zatekli. A kada Beograđani nahvale tvoje selo, imaš razloga za zadovoljstvo. Belegišani su svesni svoje vrednosti. Mada pohvala uvek prija.
SREĆKO I NJEGOVI DRUGARI
U Konjički klub „Mirela“ došli smo gotovo slučajno. A onda nismo znali kako da iz njega odemo! Em što nam se nije išlo, em što su nas ljubazni domaćini svakim novim argumentom odvraćali od te namere. U besprekorno sređenom prostoru nalazi se 29 konja. Tu je i manjež, pa fijaker u kom se vozila Marija Terezija. Uskoro će klub dobiti i kompleks za smeštaj dece, koja će ovde moći da provode dobar deo svojih raspusta, uz kompletnu dnevnu uslugu. „Mirela“ organizuje fijakerijade, rođendane, školu jahanja u kojoj je trenutno 40 polaznika. Jedna polaznica u Belegiš dolazi čak iz Subotice! Jednostavno, ovo je jedno od onih mesta, gde vam odmah na ulazu bude jasno da možete sa apsolutnim poverenjem ostaviti svoje dete da samostalno uživa do mile volje. A takvih mesta nema mnogo. Još ako odmah naletite na Srećka – stvar je rešena. Ovo je trenutno najmanji konj u Evropi. Jeste da je poni, ali čak i među ponijima Srećko je daleko najmanji. Sa svojih pet godina izgleda poput psa srednje veličine. I beskrajno je simpatičan. Obavezno svratite!
I ŠTA ĆE NAM MORE!
Ovaj deo dunavske obale, kojoj pripada i tri kilometra uz Belegiš, karakterističan je po brežuljcima što izgledaju kao da su odsečeni velikom kašikom za tortu. Ti odseci imaju mnoštvo surduka, koji daju neopisivu draž čitavom ovom predelu. Naime, selo je poznato i po jedinstvenom fenomenu. Ovdašnje dunavske ade, koje u zavisnosti od nivoa reke svake godine izgledaju potpuno drugačije i imaju nov raspored, pravi su raj za turiste. Velika ada je najveća ada na ovom delu dunavskog toka od Banovaca do ušća Tise. Na severnom kraju ade nalazi se popularna plaža. Na istočnoj strani ade su dva do tri rukavca pogodna za pristajanje i ribolov. Između istočne obale ade i leve obale Dunava, odnosno Velike i Male ade, nalazi se takozvana „plićina“ pogodna za vožnju glisera, skutera i skijanje na vodi. Uostalom, turizam je karta na koju se Belegiš sprema ozbiljno da zaigra.
