Bela ljubav
„Deda Laza je bio iz Banatskog Novog Sela, a ja sam ga upozno na vašaru u Debeljači. Cilaor su ga zvali.“ Tako mi je priču počeo moj prijatelj iz Dobrice, Janika Šoš. I jedan i drugi su Banaćani, obadvojica su odavno, kanda, progutali konjsku dlaku, pa bez konja nisu ni mogli ni umeli. A nisu ni hteli drugačije.
Deda Laza je živeo sa svojom babom, Sora joj je bilo ime, u prekoj kući s ajnfort kapijom. Banaćani mlogo drže do tog da sa sokaka budu ajnfort i bar dva francuska prozora. Soru je našo odavno i nikad je mano nije al’ celog veka je trago za konjem svog života. Imo je navek lepe i dobre lipicanere, al’ ga je stalno jeo neki crv da tamo negdi ima i boljih i da u njegovoj štali ima mesta za baš jednog takog. Umo je i da tera i da upari konje. Kad Cilaor dotera par konja na vašar u Derbeljači, pa kad im podigne glave i namesti uši da se ćule samo napred, ondak to oma zna ceo vašar. Manu i pečenje i pevaljke i svi begaju tamo da vide šta je uprego Laza. A on vole, pa krene lagano, da malko igraju na sve četir pa ih pusti korakom oko vašara. Narod gleda, ne trepće niko, Laza malko šešir spusti na oči, da mu baš svi ne glede u suzu radosnicu i – samo drži kajase. A oni – ko žice na tamburi, svakog da dirnu u srce i dušu. Trči narod za njim ko deca za kumom u svatovima, samo što ne viču „kec, kume!“ Obiđe tako povorka krug oko vašara, Cilaor samo šapne „Oooo-haa“ i konji stanu. Ondak raštimuje kajase, siđe s kola pa ajd i on med ljude, pod šatru. Tek tamo krene divan… Svaki astal isto divane, te taki su, te vaki su, te kako gaze, te kakav je sersan. Al’ niko ne kudi. Kod deda Laze nije bilo mane.
Jedared, sednu da večeraju Laza i njegova Sora. Dece nisu imali, goste nisu čekali, pa je na astalu bilo samo dva tanjira. Iznese Sora paradajz-čorbu i taman da je otklopi, kaže njoj njen Laza da će da kupi kobilu. A već imaju jedan par konja. Ne mari Sora, tolke godine je s njim i zna kakav je. Zna i Laza, pa zato i ne odustaje. Il’ će da kupi kobilu il’ da se ubije. Naopako, misli njegova Sora, da čerez kobile digne ruku na sebe. Ta ne bi mu ona branila ko ni do sad, al’ ko da je predosećala… Kaže njemu Sora da ide da kupi kobilu, al’ da vodi računa da joj ne pucaju kopite. Trgne se malko Cilaor, ta di da takoj kobili pucu kopita, pitao je po banatski.
Večeraju i legnu, svako da sanja svoje snove i konje. Delili su i javu i san i konje. Levak je navek bio Sorin a dešnjak Cilaorov. Nije to bilo baš da se dele zapravo, ko posvađani, neg’ eto tako, iz ljubavi, da im sve bude par u životu.
Nije mu Sora zamerila što je sutra kupio tu kobilu i što su joj pucala kopita, ko što je i kazala Lazi da pazi. Nije marila, spasla ga je, taj bi za konje i život dao.
Imo je Laza blizu osamdeset, kad je jedne godine upario dva pastuva, Favori Zoru i Favori Sanu. Odnese ih u maju u Novi Sad na sajam, da vidi di je. I tako je i bilo, kanda ko što je i hteo. Komisija gledala i šacovala, beležili i ocenjivali i Sana pobedi! Šampion sajma! Zora je bio Sorin, a Sana njegov pastuv. Obradovao se Cilaor za sve novce i za ceo život. Kanda je rešio da je Sana konj njegovog života. Kad su kazli da je pobedio, Laza sedne pored Sane na balu deteline i tako radostan umre. Umre tu, nuz konje u štali, zapravo.
Velika sarana bila, svi ga ispratili i svi su drekali. Sora najvećma. Nije branila da nuz Lazin sanduk s jedne strane jašu Zoru a s drge Sanu. Iza nje i komšija za sandukom su išle ovce cigaje i narod iz sela. Sve Lazine ljubavi, redom poređane, da ga isprate.
Prođe šest nedelja, red je da dalja rodbina skida crninu za Lazom. Zove Sora komšiju da tera pastuve na Velikogospojinski vašar u Debeljaču, da ih proda. Ne može ona sama s njima da izađe nakraj. Frkću mlogo i traže Lazu. Upregne komša i ajd’ lagano, preko kroz Peščaru u Debeljaču. Svi na vašaru gledaju i hvale konje, al’ više neg’ što hvale žale za Lazom. Ne bude od trgovine ništa. Zakopča komša štranjke pa ajd’ natrag, u štalu. Kad su bili na kraj sela, naviju lipicaneri sami pored groblja. Nije komša mlogo mario što vuku tuda, tero tamo il’ ovamo, svejedno je. Jest očin. Kad su došli do polak bedema između groblja i puta, Sana zarže dugačko, stane, padne i umre. Umre na mah, tu nasred puta, u sersanu i na rudi.
Bude to da konj padne i ugine. Al’ da umre nuz gazdin grob, čelo spomenika, ne bude baš često. Oma tu, preko zida, na tri metera od Sane, ležao je i Cilaor. Zora je to muški podno, gledo je samo napred i malko čkiljio na desno oko, ko i pokojni Laza kad nije ‘teo da mu na vašaru vide suzu pod šeširom. Kažu da su muške suze najskuplje, al’ bela ljubav nije imala cenu.
