Bela Crkva – Najlepši stih južnog Banata
Glavni varoški aduti, jesu neuporediva lepota prirode i duga građanska tradicija. Ipak, geografska pozicija naselja, koja je u tri veka predstavljala veliku prednost, danas je smetnja njegovom razvoju
Vojvodina u 45 opština, ima oko 350 naseljenih mesta. I kada bi se na osnovu najvažnijih parametara, napravio spisak 10 najznačajnijih – na njemu bi se nesumnjivo našla i bela Crkva. Površnom turisti, koji je recimo svratio na jedan dan da se okupa u nekom od ovdašnjih jezera, takav utisak teško da bi se nametnuo. Varoš je relativno do skora, imala nešto preko 10.000 stanovnika. Danas u njoj živi jedva polovina od tog broja. I to se oseća na svakom koraku. Ipak, dve činjenice ne mogu se poreći. A one su itekako važne. Najpre, tu je tri veka fantastične istorije. Od njenog nastanka 1717. godine, pa sve do raspada Austrougarske monarhije, kada stvari kreću da se odvijaju po novim pravilima. A osim istorije, tu je i doslovno neverovatno geografsko okruženje, koje potpisnik ovih redova, smatra bez konkurencije najfascinantnijim prirodnim lepotama na području Vojvodine. I već ovo, dovoljno je da Belu Crkvu stavi uz bok sa nekoliko desetina puta većim gradovima. Uostalom, da ne bismo pali u napast da govoreći o ovoj temi, odemo predaleko i uđemo u suvoparno pripovedanje poput kakvog letopisa, nabrojaćemo samo nekoliko zanimljivosti. A vi izvucite zaključke.
Najznačajniji objekti u varoši, nastali su još krajem 18. veka. Građeni su u baroknom stilu. Najreprezentativnija su zdanja: Rimokatoličke i pravoslavne crkve, zgrada Opštine, Dom vojske, Vatrogasni dom… Krajem 19. veka, ovdašnju arhitekturu boji i raskošni stil secesije. Kada bi se našao novac, da se ova zdanja obnove i povrate nekadašnji sjaj, Bela Crkva se ne bi razlikovala od sličnih gradića u Čekoj, Austriji ili Poljskoj na primer. Inače, prva apoteka ovde je otvorena daleke 1804. godine. A samo 25 godina nakon puštanja u promet prve pruge na svetu (one koja je povezivala Liverpul i Mančester), voz je stigao i u južni Banat. Neverovatan je podatak, da je prema redu vožnje iz 1857. predviđeno da se od bele Crkve do Beča, stigne za 24 sata!
Prvi karneval, ovde je održan još 1828. po uzoru na karneval u Kelnu. Postoje svedočenja, da su između dva Svetska rata, karnevali u Beloj Crkvi, bili odmah iza onih koji su se održavali u Kanu i Monte Karlu. Uostalom i sam car Franc Jozef ovde je dolazio više puta. Prvi put, stigao je 17. jula 1852. godine. Bila je to privilegija, koja sama po sebi mnogo govori. Takođe, u Beloj Crkvi, osnovan je prvi muzej u Vojvodini. Bilo je to 1876. godine. Pre toga, u varoši je podignuta Gimnazija.
A pazite sada ovo… Sačuvan je podatak, da je godine 1924. sa ovdašnje železničke stanice, otpremljeno 6.000.000 litara vina i 260.000 litara rakije. Berze vina u Evropi, čekale su da čuju kakav je rod bio u Vršcu i Beloj Crkvi, pa su na osnovu tog podatka, korigovali cenu viza na međunarodnom tržištu! Moj bato… Ali šta još može da nas čudi u gradu koji je imao Vazduhoplovnu školu gađanja i bombardovanja. U periodu rada ove škole (1932. – 1941.) Bela Crkva je imala više aviona nego automobila!
Pre tačno vek i po, ovde je radilo pet fabrika svile, fabrika cigle i crepa, fabrike prehrambenih proizvoda, kože, mlinska industrija, tri sodare, majdan šljunka, štamparije… Tridesetih godina, u varoši je bilo 349 zanatskih udruženja i 392 radnje! Treba li da nabrajamo dalje? Značaj Bele Crkve bio je ogroman. Stvari su nizbrdo krenule raspadom velikog carstva. Teriotrijalno razgraničenje Kraljevine SHS i Rumunije, po ovdašnje stanovnike imalo je fatalne posledice. Bela Crkva je postala varoš na samoj granici. Šume i velika polja obradivog zemljišta, ostala su u Rumuniji. Mnogi putevi su zatvoreni, izgubljena su velika evropska tržišta. A onda je nakon Drugog svetskog rata, politika iznova krenula da režira sudbine. Raskidom veza između Beograda i Moskve, granica prema Rumuniji postala je neprobojna barijera. Ako ste neko ko tu granicu svakodnevno, golim okom gleda, onda vam ta činjenica itekako upravlja životom. Naravno, i ova činjenica u senci je one mnogo značajnije. Dve trećine Belocrkvana, činili su Nemci. Njihovim kolektivnim odlaskom, odmah nakon rata, ovo mesto izgubiće veliki deo svoje moći ali i značajan deo svog duha, mentaliteta i atmosfere.
Sada vam je jasno, zašto smo se odlučili da lokalnu istoriju, predstavimo u samo nekoliko zanimljivosti. Sa jedne strane, iz njih se stiče utisak o veličini i moći Bele Crkve. A sa druge, izbegli smo sasvim osnovanu potrebu da ovome posvetimo bar nekoliko puta više strana, od ovih koje imamo na raspolaganju. Sa najnovijom istorijom, onom koja je nastajala u poslednjih pola veka, stvari međutim izgledaju drugačije. Tu bi sve moglo da stane u tek nekoliko pasusa. Sudbina je zatvorila krug. U 18. veku naime, varoš je sa vojne tačke, imala ogroman strateški značaj. Nastala je na geografskoj tački koja je bila predodređena da zaustavi bilo kakav napad sa juga. Tih godina, Požarevačkim mirom, Turci su konačno napustili Banat, ali nijedna mera opreza nije bila suvišna. I kroz čitavu istoriju, ovde će uvek biti stacionirani snažni garnizoni i korpusi. Čak i u vreme bivše Jugoslavije, kada je Bela Crkva imala nesrazmerno veliku kasarnu. Poslednjih decenija, ta vrsta promišljanja nepovratno je izmenjena. Bela Crkva je redom gubila vojni, ekonomski, politički… a onda čak i značaj koji je neophodan svakodnevnom funkcionisanju varoši. Lokacija, koja je nekada bila velika prednost, postala je nesavladiva prepreka. Onih 100 kilometara prema Beogradu i čak 180 prema Novom Sadu, u uslovima kada su meštani, najviše zbog posla i školovanja, a onda i svih onih sitnih i krupnih stvari koje život znače, počeli sve brže da odlaze – pokazalo se fatalnom okolnošću. Najbliže veće mesto je četrdesetak kilometara udaljeni Vršac, ali to nije dovoljno. Bela Crkva, sasvim očigledno, ulazi u novo doba svog postojanja. I tu će poprilično biti prepuštena sama sebi i svojoj dovitljivosti. Sada već uveliko poznata jezera, pa neposredno okruženje tri reke, jedinstven krajolik, manifestacioni turizam… svakako su neke od šansi. Ali njima treba mudro upravljati. Konačno, ne bi bilo zgoreg, da se i svako od nas zapita – šta može da učini za Belu Crkvu. Jer ona, pored nekoliko ostalih, predstavlja ugaoni kamen našeg kolektivnog identiteta. A to je važno.
Mnogo važno.
BANATSKA VENECIJA
Belocrkvanska jezera čine grupu od sedam međusobno odvojenih veštačkih jezera, nastalih eksploatacijom šljunka. Prva intenzivnija iskopavanja šljunka bila su 1858. godine za potrebe izgradnje železničke pruge Orlovica – Bela Crkva – Jasenovo – Bazijaš. Najposećenije je Gradsko jezero, koje je ujedno i najstarije od svih jezera. Ostala jezera su: Vračevgajsko jezero, Šljunkara, Šaransko jezero, Malo jezero, Nersko jezero i Novo jezero. Iz godine u godinu, jezera dobijaju sve značajniju turističku infrastrukturu. Od nekadašnje lokalne atrakcije, jezera na izlazu iz grada, prema Kovinu i Pančevu, postaju ozbiljni i sve posećeniji turistički aduti. Beloj Crkvi preostala je samo briga koju imaju sve turističke destinacije ovog ranga. Kako produžiti sezonu sa nekoliko letnjih meseci, na značajan deo godine? U godinama koje dolaze, ovo će svakako biti jedan od prioritetnih zadataka onih kojima je varoš na srcu.
SAMO TU… I NIGDE DRUGDE
Reka Nera, nažalost još uvek, predstavlja lokalnu atrakciju. Izvire u Rumuniji. Na teritoriju naše zemlje ulazi kod sela Kusić, na 22. kilometru od ušća u Dunav. Leva je pritoka Dunava i granična reka prema Republici Rumuniji. Širu prepoznatljivost, poput Nere, traži i nešto udaljeniji Karaš. A ako ovim dvema rekama, pribrojimo i Dunav, te kanal DTD koji kroz opštinu prolazi u dužini od 16 kilometara, dolazimo do činjenice da je Bela Crkva doslovno okružena vodom, što za naše prilike predstavlja okolnost od neprocenjivog značaja. Specijalni rezervat prirode Deliblatska peščara, predeo izuzetnih odlika „Karaš – Nera“, ramsarsko područje „Labudovo okno“… samo su deo neuporedive lepote, koju ovaj deo južnog Banata, nudi svakom ko ima bar komadić duše koji ga je željan.
PROSTOR EVROPSKOG DUHA
Činjenice su neopozive. Bela Crkva danas ima možda i duplo manje stanovnika od Sremskih Karlovaca. Ali u arhitektonskom smislu, ona je mnogo razbokorenija od svog „parnjaka“. Nekoliko centralnih ulica, organizovanih u skladnu urbanu celinu, svojim zdanjima nude primere: Baroka, klasicizma, romantizma, secesije… U njihovoj kulturološkoj pozadini, nalaze se duh i građanska tradicija mesta, koje pamti i daleko raskošnija vremena od ovog sadašnjeg. Skladna simbioza kulturnog nasleđa Nemaca, pa Srba, Rumuna, Mađara, Čeha… formirana u puna tri veka, urodila je panoramom dostojnom bilo koje ugledne srednjoevropske varoši. Nevolja je samo u tome, što održavanje ove urbane matrice, iziskuje mnogo novca, truda i zdravih ideja. Zub vremena je nemilosrdan. Nudi samo dve opcije: Napredak ili entropiju. Trećeg nema. Shodno tome, zabrinuti jesmo – ali nade imamo.
POEMA O BELOJ RUSIJI
Nezaobilazno mesto u varoškoj istoriji čini događaj iz dvadesetih godina prošlog veka, kada je ovde pristiglo oko 2.000 ruskih oficira, plemića i intelektualaca, poraženih u sukobu sa Crvenom armijom, koja je sprovela Oktobarsku revoluciju. Daleko od otadžbine, Rusi su formirali Krimski kadetski korpus, kojeg će preimenovati u Kadetski korpus velikog kneza Konstantina Konstantinoviča. Pored Korpusa, formiran je i Devojački institut, te je za kratko vreme, varoš postala pravi „ruski Hajdelberg“, kojeg je krasilo 19 generala, desetine kneginja, senatora, carskih državnih savetnika. Jedan kuriozitet je izuzetno značajan. Od 30 ruskih Kadetskih korpusa van matične zemlje, ovaj u Beloj Crkvi poslednji se održao. Bila je to jedna od poslednjih institucija carske Rusije u čitavom svetu. Na nju danas, pre svega podseća „ruska crkva“ Svetog apostola i evangeliste Jovana Bogoslova, koja se nalazi a gde drugde, nego na Trgu ruskih kadeta.
