Bački Monoštor – Divani u pridnjoj sobi
Ako imaš dobar geografski položaj, nalaziš se na tromeđi, okružen si šumama, živiš uz Dunav, a nasledio si autentučnu kulturnu tradiciju – onda i ne moraš mnogo da razmišljaš. Povežeš sve ovo i shvatiš da su ti ekološki i ruralni turizam jedina karta na koju vredi igrati. Monoštorci su krenuli tim putem
Jedan naš, na ovim prostorima možda i poslednji „barokni intelektualac“, ne propušta priliku da naglasi kako svaka priča o Vojvodini mora početi od: kanalizacije i kolonizacije. Prvo to morate pomenuti, a posle radite šta hoćete. Sve i da nećeš da se složiš – moraš. Do pre 200 godina 54 odsto teritorije Bačke bilo je pod vodom. Podloga za normalan život stvorena je tek 1802. godine, kada je Dunav kod Bezdana povezan s Tisom, Francovim, ili, što bi mi danas rekli, Velikim bačkim kanalom. Vojvodina je naseljavana po strogom i dobro promišljenom rasporedu. Znajući da su na prostoru Panonije narodi „sitno udrobljeni“, te da im se interesi često preklapaju, Bečki dvor je odlučio da ovu teritoriju naseli tako što će koloniste smeštati u tipska sela, etnički čista, vodeći računa o tome da pravilno „promeša“ narode, kako se nijedna etnička zajednica ne bi previše osnažila. Evo, na primer, prostor koji se proteže od mesta na kojem Dunav ulazi u našu zemlju, pa nizvodno prema Palanci… Putnik bi sa lađe prvo ugledao Bezdan, u kojem su Mađari, pa Bački Monoštor naseljen Šokcima, onda selo sa srpskim življem, od kojeg će preseljenjem nastati Stapar, a onda bi sledio švapski Apatin…
Priča o Bačkom Monoštoru počinje 1250. godine i smeštena je u prostor nekadašnje slavne tvrđave i istorijskog kraljevskog grada Bodrog, sedišta Bodroške županije. Pored njega, spominje se u analima i Bodrog Monoštor, kao i tvrđava Bartanj u Kozarskoj šumi, između Bezdana i Monoštora, čije se iskopine još pronalaze. Postojanje ove tvrđave vezuje se za početak potonuća Bodroga u Dunav. Kako su se u ono vreme za gradnju koristili isključivo materijali koji su se mogli naći u prirodi, poput gline, drveta, kamena… panonski vetrovi u saradnji s moćnom rekom učinili su svoje. Svi materijalni dokazi postojanja su nestali, pa je nekada moćno naselje doživelo sudbinu Atlantide.
Posle Turaka u ove krajeve u 16. veku dolaze Šokci iz Bosne i Slavonije, pod vođstvom Franjevaca koji su krstili i venčavali živalj te osnivali škole. Reč Šokac prema nekim izvorima znači isto što i „prebeg”, „uskok”, jer su prvi stanovnici, rimokatolički ikavci, prebegli ispred turske najezde. Nastanak Monoštora vezuje se za vreme oko 1722. godine i današnje ostrvo Siga, gde još uvek postoje ostaci zidina (Staro selo), koje je kasnije, zbog stalnih poplava, premešteno na današnju lokaciju.
Sve što ste do sada pročitali može vam se učiniti kao uvod u priču koja sledi. Al’ stvar je u tome što su se Monoštorci dosetili da ono što je drugima uvod – njima bude suština! Da vidimo šta smo do sada imali… Položaj na tromeđi Srbije, Mađarske i Hrvatske. Dunav, kao najznačajnija evropska reka. Mešavina različitih kultura, običaja, jezika i kuhinja. Istorija koja verno opisuje period naseljavanja ovih prostora. Netaknuta priroda u šumama nadomak Dunava, zbog koje su selo prozvali evropski Amazon. I – to je to! Samo sabereš ono što ti je priroda dala s onim što su ti preci ostavili. Rezultat razumnog čoveka upućuje na jedini pravi put kojim selo treba da ide ukoliko želi da se razvija.
I okolnosti idu na ruku. Još 1955. godine zaštićeno je 1.000 hektara monoštorskih šuma. Nekoliko godina kasnije doneto je rešenje kojim se šuma sa područja monoštorskog rita proglašava strogim prirodnim rezervatom. Konačno, Vlada Republike Srbije 2001. godine donosi Uredbu kojom se 19.648 hektara površine na teritoriji opština Sombor i Apatin proglašavaju Specijalnim rezervatom prirode „Gornje Podunavlje“, odnosno prirodnim dobrom prve kategorije. Bački Monoštor ušuškan je u srcu ovog rezervata. Zvuči gotovo neverovatno da u Vojvodini postoji selo koje je zapravo ostrvce okruženo dunavskim rukavcima i kanalima, na koje se stiže jedino prelaskom preko jednog od mostova. Odatle i naziv „selo na sedam Dunava“. Jedan most postavljen je na ulazu u selo, od Sombora, drugi je pontonski most na ulazu sa bezdanske strane, a treći, „Ciganski most“, onaj preko kanala Dunav-Tisa-Dunav, spaja Monoštor s njegovim šumama i vikend-naseljima. Ranije je postojao još jedan most u monoštorskom ataru, blizu puta prema Somboru, postavljen preko Velikog bačkog kanala, koji je spajao tadašnje posede i salaše s glavnim putem.
Naravno, nije bilo dovoljno sve ovo samo zateći. Morao se pojaviti neko ko će bogomdane elemente povezati u suvislu priču, a zatim je predstaviti svetu. I, pojavio se. Pre šest godina osnovano je Udruženje građana „Podunav“, čiji je osnovni zadatak promovisanje Bačkog Monoštora kao idealne destinacije za razvoj ekološkog turizma. S obzirom na to da je u udruženju aktivno angažovano tridesetak, a ukupno ne više od 50 ljudi (što na 3.500 stanovnika Monoštora i nije prevelik broj), gotovo je neverovatno šta je sve do sada učinjeno. Sekretar udruženja Zdenka Mitić kaže nam da je, u okviru projekta „Bogatstvo različitosti“, pod punom podrškom Izvršnog veća Vojvodine, Bački Monoštor odmah svrstan na listu 14 sela spremnih za turističku promociju. I, to nije sve…
– Pre 40 godina Unesko je pokrenuo koncept rezervata biosfere. On obuhvata područja na kojima je najpotpunije očuvan odnos prirode i čoveka koji na tom prostoru realizuje svoje ekonomske i kulturne potrebe. Trenutno mreža obuhvata 580 rezervata u 114 zemalja. Na ovom prostoru, rezervat biosfere trebalo bi da bude jedinstvena prirodna celina koju povezuju reke Dunav, Drava i Mura. On se prostore u pet država: Srbiji, Hrvatskoj, Mađarskoj, Sloveniji i Austriju. U našoj zemlji u ovaj rezervat biće uključen Specijalni rezervat prirode „Gornje Podunavlje“ – kaže nam Zdenka.
Za žitelje Bačkog Monoštora, ispunjenje ovog cilja bilo bi karta za 21. vek. Na taj način, selo bi postalo deo jednog ekološko-turističkog sistema, koji bi meštanima, što je možda i najvažnije, pružio ekonomsku osnovu koja garantuje bolju budućnost. Za sada je urađeno sve što se moglo. Već na samom ulasku u Monoštor iznenadiće vas to što se na svakom iole značajnijem raskršću nalaze putokazi koji vode ka svemu onome što bi turiste moglo zanimati. Čak su i vikend-naselja oko Monoštora označena jednoobraznim turističkim porukama. Selo ima čak tri besprekorno uređene etno-kuće. Jedna je u vlasništvu porodice Antalović. Krov od trske, zidovi od naboja, drveni nameštaj. Onaj ko je, ko zna kada, zidao današnju etno-kuću „Mali Bodrog“ samo je sklopio elemente koje je našao u svom neposrednom okruženju. Jelisaveta Antalović, udata Bešenji (što je bio povod da je svi u selu zovu Eržebet, što je mađarska varijanta njenog imena) uvodi nas najpre, kao što je i red, u „čistu sobu“. Šokci bi po ikavski rekli da je to „pridnja“ ili gostinska soba, uvek besprekorno čista, opremljena onim najboljim što se u kući može zateći. Soba se koristi u tri slučaja: kad stignu gosti, kad dođe vreme za svadbu ili, nedajbože, sahranu. Kuća je starija a Eržikina familija o njoj se stara poslednjih 30 godina. Uskoro bi u dvorištu trebalo da zaživi i letnjikovac. Sve u svemu, pred nama je Vojvodina u svom izvornom izdanju. Baš onakvom kakav zatičemo i u monoštorskoj Tesnoj ulici. Tik uz staro korito Dunava, preko kojeg pogled pada na Langsiget, rečno ostrvo koje je zbog svog misteriozog izgleda kadro da svakog seoskog dečaka za tren pretvori u nekog od junaka romana Marka Tvena. Na obalu dođeš kao Stipan, a kući se vratiš kao Tom Sojer ili Haklberi Fin. E, u toj Tesnoj ulici smeštena je etno-kuća „Kuveljić“. Kad u njoj probaš ovdašnji specijalitet, dimljenu mariniranu deveriku s lukom i sirom, preostaje ti samo jedno – da se zapitaš šta si ti uopšte do sada o životu znao!
Stotinak metara od etno-kuće nalazi se radionica doskora jedinog registrovanog čamdžije u Srbiji. A tu, u radionici Đure Ranga, videli smo čudo neviđeno. Ušli smo sa znanjem o priči da se dobar čamac nekad pravio i celih godinu dana. Dobro, to je bilo još kadgod. Pretpostavili smo da danas za izradu standardnog pecaroškog čamca od četiri metra treba, brat-bratu, nedelju dana. Greška. U najbolja vremena Đura je za godinu dana znao napraviti 102 čamca. Ako uzmemo nešto manji broj, pa ga pomnožimo brojem godina kojima se naš čamdžija bavi ovim poslom, dolazimo do podatka da je Đura Rang u životu izradio preko 1.000 čamaca. Finalna tajna kaže sledeće: da bi vrhunski majstor, s alatima od kojih je mnoge sam patentirao, od golih smrekinih, jelovih ili dasaka crnog bora napravio čamac, potrebno mu je manje od šest sati! A kada ga pustite na vodu, uz dobro održavanje trajaće vam i 20 godina. Nedavno je Đura Rang, potomak lokalnih Švaba, napravio šajku dugačku 12, a široku gotovo tri metra. Primila je 35 putnika i dva člana posade. I sve to – Đuri dođe k’o dobar dan! Zna čovek, pa to ti je.
Uopšte, odnos koji u Bačkom Monoštoru imaju prema poslovima koji su na finoj granici zanata, narodnog stvaralaštva i autentične umetnosti, lično smo videli u dve porodice. U jednoj smo zatekli Marijanu Kolar kako tka na razboju. Svršena vaspitačica, dugo bez posla, pre pet godina prihvatila se starog porodičnog razboja. Prvo su krenule krpare, pa torbe, sada zavese. Stvar se pročula, pa su krenule narudžbe. Prvo od najbližih, a sada već stižu i iz Evrope i Australije. Dok Marijana tka, u drugom delu kuće radi baba Marta. Raditi narodne nošnje nije lako. Al’ raditi šokačke nošnje – triput je teže. Ko ih je video zna o čemu govorimo. Laiku će se učiniti da se na njima nalaze sve boje i ukrasi koji vam mogu pasti na pamet. Ove kitnjaste odore danas su izašle iz svakodnevne upotrebe. Ipak, možete se kladiti da svaka devojka u Monoštoru, ako ništa drugo, ima bar jednu svoju fotografiju u tradicionalnoj nošnji. Baba Marta se specijalizovala i za minijaturne nošnje, kojima odeva lutke, koje bi danas-sutra mogle postati idealan suvenir. Ova strast najteže je padala njenim unukama Martini i Marijani. Ako im samo malo popusti pažnja, baba Marta začas od barbike napravi Šokicu. Sva sreća pa njen partner ken ne liči na Kiću Slabinca. Inače bi obukla i njega.
Na drugom kraju sela, u familiji Periškić, takođe niko ne miruje. Anica i Ivica drže preko 100 košnica. Već s kraja aprila voze ih na pašu. Prvo na uljanu repicu, pa u Homolj na bagrem, u Srem na lipu, pa na suncokret. Periškići su pčelari od 1946. godine. Pčele ih bodu evo skoro već 70 godina. Bodu, ali i daju desetak kila meda po košnici, pa ti vidi. A ponekad bude i više. Naradiš se, al’ ti dođe slatko. Sinovi Ivan i Nenad trenutno su u Beogradu, kao brucoši na Šumarskom fakultetu. Gde bi drugo i bili kad se obradom drveta bave od svoje 12. godine. Sa suvenirima se sada već poigravaju. Izazov im je duborez kundaka na lovačkim puškama i pomalo nameštaj. Gornji sprat kuće blizanci su pretvorili u pravu umetničku galeriju. Vredni k’o pčele. Kako i ne bi kad ih pčele bodu u trećoj generaciji.
Meštani poput Janje Šomođvarac priči pristupaju s drugog kraja. Njen pansion, sa još sedamdesetak monoštorskih kreveta, na usluzi je turistima. Sve je čisto i spremno kao da će gosti svakog časa banuti. I banuće. Ne samo osećaj, već i zdrava logika kaže nam da tako mora biti. U velikoj većini slučajeva, lokalne zajednice u Vojvodini turističkim atrakcijama smatraju manifestacije, koje na dan ili dva u selo privuku medije i goste. Recimo, onakve kakve su u Monoštoru Bodrog Fest i Regeneracija Dunava, zbog kojih u selo dolaze autobusi s beogradskim, novosadskim i subotičkim registracijama. Dok gledamo Monoštorku Zdenku kako u sve kuće koje smo nabrojali ulazi kao u svoju sopstvenu, shvatamo da je uspela da se izbori za dve najvažnije stvari, koje mnogima nedostaju. Najpre za to da u Bačkom Monoštru ljudi shvate da bavljenje turizmom podrazumeva rad 365 dana u godini. A zatim i za to da priča o turizmu ne sme da se zaustavi na manifestacijama u kojima najviše uživaju sami organizatori. Da uprostimo… i čamdžija, i pčelar, i etno-kuće, i baba Martine nošnje, i dete koje se saginje da pokupi papir s ulice – deo su iste priče!
Ako ne verujete, samo se smejte! Al’ nemojte da vam bude krivo ako, za deset godina, neko na Vikipediji okači definiciju Sombora po kojoj je to „varoš koja se nalazi na 15 kilometara od Bačkog Monoštora“.
