Atila, moj drug
Oduvek sam mislio da me u životu malo toga može uzbuditi kao dobro pogođena reč. Misao sposobna da unutar orahove ljuske pronađe univerzum ceo, odevena u ruho od nekoliko savršeno istkanih rečenica, u mojem svetu ima status zvezdanog svoda u najgušćoj letnjoj noći. Stoga mi je uvek bilo žao što su mi za dlaku izmakla vremena u kojem se pisalo besedeći, a pričalo kao da kome u pero diktiraš. Takav je bio Mihiz, recimo. Neko kome je zanavek crkvena porta njegovog oca, iriškog prote, ostala pregolema – a Beograd tesan. I zato se valjda uvek toliko ushitim kada naiđem na parnjaka. Nekoga ko u ustima ume da drži reč kao seosko dete bombonu. Da u njoj istinski uživa satima dok je valja preko jezika, ne padajući u napast da je proguta.
Takav je recimo i Atila Dunđerski. Upoznao sam ga na Paliću. Turizmolog po struci i hroničar tamošnji. Atila je od onih koji će vam o Subotici pričati satima, a da mu nijednog trenutka ne zafali topot konja koji nose ratnike na juriš. Nema kod njega ni pokliča ni truba. Velikih bitaka, datuma, golemih junaka, umetnika… On veruje da nema te velike stvari koja u tren ne može postati intimna. I sve malo – očas postati veliko.
Ispijali smo jednog popodneva kafu u subotičkoj bašti, smeštenoj malo šreh od pozorišta. Pričali smo o Vojvodini na način na koji seljaci, početkom jeseni, ulaze u njivu da „pabirče“. Tako kako su oni u kotarice stavljali zaostale, polegle klipove kukuruza, tako smo mi prebirali po utiscima koji nekom drugom, možda, ne bi bili dovoljni ni za fusnotu. A mi smo ih odmah stavljali u priču. Recimo, bilo je dovoljno da, nezadovoljan tanušnim espresom koji se pušio u šoljicama pred nama, upitam Atilu gde se u Subotici može popiti „prava“ kafa. Devet desetina ljudi odgovorilo bi vam jednom polurečenicom. Atilin odgovor izgledao je otprilike ovako:
Kada se „u ono vreme“ naručivala kafa bilo gde u Subotici, podrazumevalo se da se radi o crnoj kafi. Nisu se koristili današnji nazivi domaća, srpska,
turska,jer, jednostavno, ekspres kafe nije bilo nigde. Standard je bio da se od kilograma mlevene kafe pravi 120 kafa, ali kod nekih ugostitelja pravilo se i 160. Zbog obilja taloga, jaču kafu zvali su „malteruša“. Najpoznatija malteruša bila je u restoranu na železničkoj stanici, tačnije u delu stojećeg bifea, gde je bila i čekaonica. Pošto je bife radio celu noć, ugao u kom su retki poželeli da popiju kafu poneki su zvali „treznilište“. Poseban specijalitet, ne samo ovde, bila je kafa s limunom, koja navodno trezni! Prva ekspres kafa iz automata pojavila se u kafe baru robne kuće Standard, a kasnije u Maksimarketu i robnoj kući Centar. Kafa se služila u debljim keramičkim, prilično neinventivo oblikovanim, tipiziranim belim šoljama, blago zaobljenim, koje su bile dizajnirane tankom kružnom linijom nešto malo ispod ruba šolje, kao po pravilu plave boje, ređe zelene ili bordo. Isti dekor imao je i tanjirić koji su ugostitelji zvali podšolja. Služenje je ipak u boljim kafanama predstavljalo mali ritual. Na tacni od mesinga ili imitaciji mesinga, takozvanom „ajnceru“. Pred gosta je stizao kompelt: obavezno džezva za jednu šolju kafe, šolja sa tanjirićem i u čaši, „buriću“, obično od vrlo krhkog stakla, deci vode. Standardne čaše za vodu od debljeg stakla, posebno dizajnirane, sa vertikalnim rebrima postrance, bile su izuzetno retke u Subotici. Mogle su se naći kod Bodiša, koji je služio i belu kafu – tejeskave. Jedno vreme bilo ih je i u tada kultnim poslastičarnicama Dubravka i Triglav, obe u društvenom vlasništu. U isto vreme u poslastičarnici Virag u Segedinu to je bio podrazumevani standard. Konobar je uz uljudan upit kome ide srednja, kome gorča, veštim horizontalnim kružnim pokretom, suprotnom od pravca kretanja kazaljke na satu, nekoliko puta vrteo džezvu sa kafom desnom rukom i polako je sipao u šolju, stavljajući je pred gosta. Međutim, ruku na srce, u većini lokala samo bi tutnuli kafu pred gosta.
Ako se neka mesta u Subotici mogu nazvati kultnim za ispijanje kafe, onda su to bile Patria u prepodnevnim satima, Bodiš, Triglav, Pelivan, Dubravka i Mala bašta, koju su svi zvali Elza. Recimo, Patria ima i posebnu priču. Naime, kada se hotel otvorio, zvao se Palić. Nakon izvesnog vremena vispreni trudbenici ugostiteljskog usmerenja shvatili su da je pomalo čudno da se hotel takvog imena nalazi u gradu, a ne na jezeru. Pošto je sav inventar za posluženje bio označen posebnim i prepoznatljivim znakom i logotipom kojim je dominiralo slovo „P“ u sredini znaka, a nabavka novog inventara ne bi bila jeftina, ostavljeno je postojeće P u novom imenu i tako dobismo – hotel Patriu.
Krajem osamdesetih godina prošlog veka Radovan Pavlović Raca otvorio je kod kvantaške pijace u Bogovićevoj ulici kafić. Posle dugo godina, konačno se u Subotici mogla popiti kafa sa ratlukom kao standardnim prilogom – kafa kod Race. Nažalost, to nije dugo trajalo. Verovatno zbog lokacije… U mnogim subotičkim porodicama i danas postoje predivni kompleti za ispijanje kafe od herendi, majsen i drugih plemenitih porcelana, a poneke poseduju i originalne orijentalne komplete sa pravim fildžanima – završio je Atila svoju impresiju na temu ispijanja kafe u Subotici.
Gospode! Ako ovaj čovek ovako pije kafu, kako li tek pije vino? Nisam se usudio da mu postavim to pitanje. Sunce je već ležalo na krovovima Gradske kuće, a želeo sam da pre jutra stignem u Novi Sad. Priča o vinu, ubeđen sam, trajala bi satima. Ne o vinu… o bilo čemu!
Mogu se negovati zemlja, priroda, talenat, znanje… Duh se ne može negovati – jer duh neguje nas. Kada pronađete parnjaka u duhu, onda priči nema kraja. Tog popodneva, na subotičkom korzou, dva sredovečna muškarca, sa šoljicama kafe u rukama, bili su toga svesni.
