Adriana Vilagoš: BITI DOVOLJNO DALEKO

Kada za dve godine bude nastupila na Olimpijskim igrama u Parizu, imaće samo 20 godina. I pored toga, na stazu za bacanje koplja izaći će kao iskusna šampionka i jedan od favorita za zlatnu medalju. Nije nam nevažna činjenica da seniorska vicešampionka Evrope živi i trenira u Malom Iđošu, najmanjoj opštini u Vojvodini, koja je u njoj prepoznala istinsku vrednost, koju želi da zadrži što duže

Koga briga što Mali Iđoš ima 4.000 stanovnika kada je među njima i jedna istinska šampionka. Recimo, dvostruka olimpijska pobednica u bacanju koplja Barbara Špotakova osvojila je ove godine bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu u Minhenu. Ispred nje, sa srebrom u rukama, bila je naša Adriana Vilagoš. U trenutku dok su jedna pored druge bile na stazi za bacanje, a kasnije i na pobedničkom postolju, Špotakova je imala 41 a Adriana 18 godina! Ne morate biti stručnjak za atletiku pa shvatiti o kakvom se odnosu radi i koliko toga, zvanično najbolja mlada sportistkinja Srbije, ima pred sobom. Žurimo da razgovaramo s njom. Za nekoliko godina o njoj će se naveliko pričati. Stoga novinarsku sujetu zadovoljavamo time što će ostati zapisano da smo mi bili među prvima u redu onih koji su svesni njenih fantastičnih sportskih mogućnosti. Obraćamo joj se sa možda pomalo neočekivane strane.

Nama je izuzetno zanimljiva i priča o vašoj majci Đerđi. Ona je, zapravo, bila rukometašica. Onog trenutka kada je prepoznala vaš talenat, potpuno se „prebacila“ na atletiku. U početku je sve išlo preko interneta, a u međuvremenu je završila i trenersku školu. Interesantno bi bilo da čujemo kako majka gleda na vaš razvoj – ali i kako vi gledate na njen!

Moja mama je igrala rukomet kad je bila mlada, a posle je završila trenerski kurs. Тrenirala je decu u osnovnoj školi u Malom Iđošu pre mog rođenja. U trenutku kada sam pošla u osnovnu školu, nije bilo nikakvih mogućnosti za sport, osim stonog tenisa. Tada sam je zamolila da opet počne da drži treninge. I tako je počelo. Na prvo atletsko takmičenje me je poslao nastavnik fiskulture, ali najzahvalnija sam majci, jer da nije bilo nje, ne bih imala s kim da treniram. Ona sigurno nije mislila da će posle završenog pravnog fakulteta i sopstvene sportske karijere postati trener bacanja koplja. Zahvalna sam joj što je i pored svog posla uvek nalazila vremena da uči o tehnici bacanja koplja i još mnogo čemu. Na osnovu tako, u hodu usvojenog znanja, odmalena me je trenirala. Bez njene posvećenosti, moguće da ničeg ne bi bilo. Neverovatno je koliko je u međuvremenu napredovala i koliko se stručno usavršila. Završila je kurs za trenera i dan-danas traži nove metode za trening i nove informacije o ovom sportu. Mislim da smo zajedno postigli takav nivo, da definitivno možemo konstatovati kako ovo dobro funkcioniše.

Mnogi naši vrhunski sportisti postali su to što jesu zahvaljujući tome što su najpre roditelji prepoznali njihov talenat. Najpoznatiji primer je Novak Đoković. Da li je i kod vas na prvom mestu bila majka?

Potpuno mi je normalno da roditelji prvi prepoznaju talenat. Oni vas prate od trenutka kada ste prohodali i u svakom trenutku znaju za šta ste spremni. Još ako su i sami bili sportisti, sve ide mnogo brže. Druga stvar je sistemska podrška s kojom ćete se dalje razvijati, jer sam talenat i želja da se nečim bavite nisu dovoljni. Treba kockice da se poklope tako da vaš prirodni potencijal dobije maksimalnu podršku za razvoj. Za mnoge to bude nepremostiva prepreka. Što se mene tiče, moram i zvanično pomenuti ime mog nastavnika fiskulture, koji je u meni prepoznao „ono nešto“ što u tom trenutku niko nije. Zoltan Halas je bio taj koji me je poslao na prvo takmičenje. Naravno da mi je majka i tada pomogla. Ipak, moram biti iskrena, tada još nismo mislili da će ovo jednog dana biti nešto više od hobija. Na sreću, stvari su vrlo brzo krenule u onom smeru koji me je doveo do svega što mi se danas događa. Zapravo, sve se zbivalo tako brzo i na tako upečatljiv način, da se sada već nekako čini da zapravo i nije moglo drugačije.

U vreme dok je sve govorilo da ćete postati rukometašica, primljeni ste u Mađarsku nacinalnu rukometnu akademiju. Ali onda, kao atletičarka, odabrali ste da ostanete u Malom Iđošu. To jeste prednost bavljenja individualnim sportom – ali da li će vam u jednom trenutku Iđoš postati previše tesan?

Gledano sa strane, pitanje izgleda sasvim logično. Ali trenutno ne razmišljam o tome, jer imam zaista dobre uslove za dalji razvoj. Mali Iđoš možda jeste selo i daleko je od slike koju podrazumevamo kada pred sobom imamo zahteve vrhunskog sporta u vreme kada su standardi mnogo viši nego nekada. Ali na svoje beskrajno zadovoljstvo, u mom slučaju ta slika je ipak potpuno drugačija. Imamo veoma dobre odnose s ovdašnjom školom, pa možemo da koristimo halu za fiskulturu. Opština je pre više godina napravila izuzetan gest i izgradila traku za bacanje koplja na fudbalskom terenu, tako da i to možemo da koristimo. Ove godine je izgrađena i teretana, u kojoj mogu da se bavim dizanjem tegova, što mi je takođe neophodno. Ovaj objekat je veoma dobro opremljen, i zaista mislim da u okolini imam najbolje uslove za pripreme. Sve u svemu, u ovom trenutku Mali Iđoš ne samo da mi nije tesan, već u njemu nalazim sve što mi treba. Ko zna, jednog dana ću možda morati da razmišljam drugačije, ali trenutno je sve po mojoj meri. Ovde sam zaista srećna.

Kada smo kod ovog pitanja… Mađarska ima bolje razvijen sistem prepoznavanja sportskih talenta i bolje uslove za rad s njima. Recimo, maločas smo pomenuli Mađarsku nacinalnu rukometnu akademiju. Srbija, što se rukometa tiče, ne samo da nema „akademiju“, nego nema čak ni „trening centar“. Kakva je situacija u atletici? Da li treba da strahujemo da bi vas sportska ambicija mogla odvesti odavde?

Rukometna akademija u Mađarskoj je fantastična za one koji žele da se bave ovim sportom. Zaista se radi na profesionalno višem nivou. Međutim, u atletici je drugačija situacija. Ja zaista ne vidim neke velike razlike između dve zemlje. Prvi put su ljudi iz Atletskog saveza bili kod mene 2017. godine, kada sam još bacala vortex. To je sprava dužine oko 35 centimetara, koja je najviše nalik na mini-reketu, baca se jednom rukom a tehnika je bliska bacanju koplja. Bio je to trenutak kada mi je podrška zaista bila neophodna. Od tada mi kontinuirano pomažu, tako da sve ide u željenom pravcu. Sve je, naravno, moguće. Mnogo toga može da se desi u vremenu koje je preda mnom. Ali potpuno iskreno, za sada planiram da ostanem ovde. S vremenom ću morati da idem u veći broj kampova za obuku i sigurno ću manje trenirati kod kuće. Uverena sam, ipak, da će ovo i dalje biti glavna baza i oslonac mojih priprema.

Za samo pet godina karijere postali ste vicešampionka Evrope u seniorskoj konkurenciji, dva puta juniorska prvakinja sveta, najbolja mlada sportiskinja Srbije u 2021. godini, šampionka Mediterana i Balkana… Sve to, naravno, najviše zahvaljujući ogromnom talentu i radu. Generalno, kakva je konkurencija u ženskim bacačkim disciplinama? Koliko se devojčica koje vole atletiku odlučuje za koplje, kuglu, disk ili kladivo?

Zanimljivo je da je u moje vreme, kada sam se u njoj takmičila, juniorska konkurencija bila veoma jaka na međunarodnom nivou. Sve je to stvar generacije i okolnosti. Recimo, kod seniora se baš sada sa takmičenja povukla svetska prvakinja, i to u svojoj 41. godini. Posle olimpijade sportisti uvek počinju novi ciklus. Oni koji prate atletiku znaju da samim tim, u godini odmah nakom olimpijade, nema nekih specijalnih i ekstremno dobrih rezultata. Recimo, u prošloj godini je poljska takmičarka Maria Andrejčik bacila treći najbolji rezultat svih vremena. Bilo je još fantastičnih rezultata. Ali već ove godine je 63 metra bilo dovoljno za treće mesto na svetskom prvenstvu. A znamo da je bilo godina kada je za bronzanu medalju trebalo baciti dalje od 70 metara. Ovo je disciplina u kojoj je nemoguće predvideti rezultate, jer će se stalno pomerati granica najviših dometa. Mnogo okolnosti je u igri, i svi ti faktori su važni. Nekada će ti se dogoditi da s rezultatom slabijim od onog koji objektivno možeš da postigneš napraviti odličan plasman i osvojiti medalju. A opet, možeš biti savršen, ali da konkurencija tog dana bude toliko jaka, da ne osvojiš ništa. U tome i jeste draž ovog sporta. E sada, kako se na početku mladi ljudi za njega odlučuju? Kako neko postaje bacač koplja? Za mene je to bio dug i naporan proces. Na početku, sasvim očekivano, nismo imali nikakve uslove za trening. Sve je krenulo kao hobi, dobar za kondiciju i dobru zabavu. Počela sam sa vorteksom. To je veoma interesantna sprava za decu i ja sam je veoma zavolela. Kada je čovek jače baci, zviždi kao prava raketa. Sve to još uvek ne mora ništa da znači. Dug je put do ozbiljnog, takmičarskog sporta. Ne znam da li posmatračima tako izgleda, ali tehnika bacanja koplja je izuzetno teška. Godinama sam je učila. Naravno, i pored svega, najviše sam morala da se oslonim na samu sebe i saradnju s majkom. Može izgledati naivno, ali satima smo na internetu gledale kako treba da izgleda trening. Mnogo toga smo i improvizovale. Mama je nabavljala literaturu i mnogo čitala o svemu onome za šta je pretpostavljala da bi mi moglo koristiti. Moralo je mnogo toga da se uklopi da bismo stigli gde smo sada.

Na poslednjoj olimpijadi, za zlatnu medalju bilo je dovoljno 66 metara. To je rezultat koji ćete, sasvim sigurno, uskoro imati u rukama. Koliko vam pomažu ili odmažu ta velika očekivanja, koja preko noći svi imaju od vas?

Svako ko se profesionalno bavi sportom mora što pre da nauči kako da izbegne očekivanja i bilo kakav razgovor o njima. Šta god da na tu temu kažeš, znaj da ćeš uvek biti nerealan. Nadam se da neću zvučati patetično, ali kako mogu obećati da ću sutra ustati, a kamoli da ću postići rezultat koji neko priželjkuje i pokušava da mi ga projektuje. U sportu je dovoljna mala povreda da bi neko završio karijeru. Nadam se da smo na dobrom putu, i samo to mi je važno. Ne obazirem se na tuđa očekivnaja. Ipak, nije mi lako, jer po prirodi teško podnosim opterećenje. Kada te javnost prepozna, teško ga je izbeći. Odjednom si svima interesantan. Ova međunarodna takmičenja daju mi mnogo dragocenog iskustva, vezana baš za te stresne situacije. Na sledećim takmičenjima ću se fokusirati samo na rezultate, a sve ostalo pokušaću da isključim. Shvatila sam, mislim na vreme, koliko je to važno.

U ovom smislu: Koliko je mentalne i psihičke snage (osim one fizičke koja se podrazumeva) potrebno da bi se sve ovo izdržalo? Vaše odrastanje podrazumeva mnogo toga što nije ni nalik onome kako rastu devojčice u vašem, tinejdžerskom uzrastu. Imate veliku podršku porodice, ali pretpostavljamo da najveći izvor volje i snage ipak morate naći u sebi?

Trebalo je puno odricanja, to se sasvim sigurno podrazumeva. Međutim, meni ovo nije bilo veliko opterećenje, jer je to ono što volim i što me ispunjava. Naravno, lako je pretpostaviti da, baveći se sportom na ovom nivou, nisam imala puno slobodnog vremena. Meni je ovo strast i volim to što radim. Svesna sam od početka da ako se ne odreknem nekih stvari, koje bi se u mom uzrastu verovatno podrazumevale, ne mogu očekivati rezultate kakve želim. Za bavljenje sportom na najvišem nivou treba sigurno i mnogo psihičke snage. Stoga je presudan osnovni motiv. A moj je uvek bio da volim ono što radim. I zato sve ovo i ne smatram nekakvim podvigom. Nema napora ako voliš ono što radiš.

U poslednje vreme vi ste najveći ambasador Malog Iđoša. Ovo je najmanja opština u Vojvodini, koja se, recimo, ove godine u javnosti pominje samo zahvaljujući vama. Vi ste najveći „brend“ ovog mesta. Koliko je to opština prepoznala? Koliko je spremna da uloži u razvoj vaše karijere?

Pomenula sam već da mi je lokalna samouprava opštine Mali Iđoš dala podršku i pre ovih velikih rezultata. Nakon medalje na nekom velikom takmičenju, svi će te primetiti. Teško je biti uočen kada si na početku. Zato je važno to što saradnja između mene i lokalne samouprave mesta u kojem živim ovoliko dugo traje. Ne treba stoga nikoga da zavara to što se takmičim za atletski klub iz Sente. Prosto, u Iđošu ga nema, pa mi je senćanski klub fizički najbliži. Opština Mali Iđoš jeste mala, ali su ljudi koji je vode prepoznali važnost okolnosti da ja ovde živm i da sam višestruko vezana za ovo mesto. To je lepo od njih, i ja sam im na tome zahvalna.

Antrfile:

U svim pojedinačnim sportovima apsolutno najvažnije takmičenje jesu olimpijske igre. Adrianin glavni cilj u ovom času jesu Igre u Parizu 2024. godine. I tada će biti izuzetno mlada. Nastupiće sa samo 20 godina. Trenutno u ruci ima daljinu od 63 metra, a u Tokiju je za zlato bilo potrebno 66 metara. Za dve godine, bez ikakve sumnje, stajaće u redu za medalju. Ali kako je sama rekla, ne voli nikakva očekivanja.

Na Evropskom prvenstvu u Minhenu disciplina bacanje koplja za žene bila je vrlo uzbudljiva. U petoj seriji Adriana je bacila koplje 60,32 centimetra. To je bilo za 10 milimetara bolje od svetske rekorderke Barbare Špotakove. U poslednjoj seriji velika šampionka je odgovorila. Bacila je koplje na daljinu 60,38. Adriana je pala na četvrtu poziciju i činilo se da će ostati bez medalje. A onda je samo koji minut kasnije bacila svoj poslednji hitac. Koplje je odletelo preko 62 metra. Zlatnu medalju osvojila je Grkinja Elina Tzengo, ličnim rekordom od 65,81 metar. Adriana je osvojila srebrnu a Špotakova bronzanu medalju.

Izvod:

Sve u svemu, u ovom trenutku Mali Iđoš ne samo da mi nije tesan, već u njemu nalazim sve što mi treba. Ko zna, jednog dana ću možda morati da razmišljam drugačije ali trenutno je sve po mojoj meri. Ovde sam zaista srećna.

Biografija:

Rođena 2. januara 2004. u Vrbasu.
Članica je kluba ŽAK Senta.
Trener joj je majka Đerđi Vilagoš.
Osvojila je zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu za juniore 2021. u Najrobiju, sa bačenim hicem od 61,46 metara.
U junu 2021. godine bila je prvakinja Balkana za takmičare do 18 godina, kada je postavila svetski rekord u toj konkurenciji.
Na Evropskom prvenstvu za juniore 2021. godine u Talinu zauzela je drugo mesto sa hicem od 60,44 metara.
Zauzela je drugu poziciju na takmičenju za najboljeg mladog sportistu Evrope 2021. u izboru Evropskih olimpijskih komiteta.
Olimpijski komitet Srbije dodelio joj je nagradu za najbolju mladu sportistkinju 2021. godine.
Osvojila je zlatnu medalju na Mediteranskim igrama 2022. godine u Oranu.
U avgustu 2022. stigla je do drugog svetskog zlata u Kaliju novim nacionalnim rekordom i rekordom šampionata za starije juniorke — 63,52 metra.
Najveći uspeh u seniorskoj konkurenciji ostvarila je na Evropskom prvenstvu 2022. godine u Minhenu, kada je osvojila srebrnu medalju.
Živi u Malom Iđošu gde trenutno ima sve uslove za dalji razvoj.