ADRESA MOG OCA
Prva novosadska trospratnica, s dva ulaza, lokalima u prizemlju i velikim luksuznim stanovima na spratovima, bila je Adamovićeva palata na Trgu mladenaca. Da bi gradnja tako monumentalne zgrade bila moguća, spojene su dve parcele. Tako se zdanje nalazi na brojevima od 4 do 6. Dizanje ovako moćnog, čak i za šire prostore originalnog arhitektonskog dela, naložio je novosadski industrijalac, trgovac i kako danas najviše volimo da ga zovemo ‒ vinogradar Aleksandar Adamović. U suštini, najviše to i jeste bio.
Rodonačelnik porodice Jovan, mladić grčko-cincarskog porekla, bežeći od Turaka krajem 18. veka iz Mekedonije je stigao u Sremsku Mitrovicu. Prezime je dobio po Mitrovčaninu Adamu koji ga je posinio, a posao je počeo vodeći savsku krčmu „Kod tri lađe” i baveći se trgovinom. A onda je, sredinom 19. veka, Jovanov sin Stevan odlučio da napusti Mitrovicu i pređe u Novi Sad. Sa suprugom Anastasijom, unukom grofa Save Vukovića, imao je čak petnaestoro dece, deset kćeri i pet sinova! Slavu porodice će, docnije, posebno uzvisiti njegova dva najstarija sina, Stevan i Aleksandar. Prvi je bio advokat, a posle rata i gradonačelnik Novog Sada. Poznat je i po tome što je bio vlasnik prvog automobila u gradu. Drugi sin, Aleksandar, nastavio je i u velikoj meri unapredio porodičnu tradiciju vinogradarstva. U sadašnjoj ulici Petra Drapšina podigao je pogon „Fruškogorac”, koji nimalo nije zaostajao za sličnim pogonima u Francuskoj. Porodica je dobila status kraljevskih liferanata za dvor u Beču. Posao je cvetao, a 1911. je u samom srcu Novog Sada podignuta i prelepa Adamovićeva plata. Interesantno je da su i posle Velikog rata Adamovići nastavili unosan posao. Vinima su snabdevali dvor Karađorđevića u Beogradu, ali i Bakingemsku palatu u Londonu. Ipak, svedok ove velike priče danas je samo palata.
Imala je lokale u prizemlju i velike luksuzne stanove na dva sprata. U vreme kada je grad za kratko vreme gotovo udvostručio broj stanovnika, vladala je prava pomama za velikim stanovima, dostojnim advokata, lekara i sve većeg broja imućnijih ljudi. Aleksandar Adamović svojom vizijom u smislu arhitekture zauvek je zadužio grad, ali valja reći da je u svemu video pre svega priliku za dobru zaradu. A kod ljudi njegovog kova, u takvim naumima, svi dobijaju.
Elem, u međuratno vreme, na uglu zgrade koji mi godinama krstimo kao „restoran Marina”, nalazila se kafana „Elita” visprenog gazde Žige Meseia. Priča se da je on bio prvi koji je Novosađanima ponudio kafu. Za gospodu crnu, a za dame belu. Gosti su na raspolaganju imali sto za bilijar. U doba dana u kom se smatralo da pošten svet ide u postelju, iz „Elite” su dopirali zvuci tambure. Postojao je i poseban deo za one kojima su od muzike mnogo važnije bile karte.
Sve je to lepo i za grad u mnogo čemu dragoceno. Meni je ipak važnija uloga Adamovićeve palate u mojoj porodici. A ona je i te kako velika. Palata je bila naša prva novosadska adresa.
Krajem 18. veka, grupa pobunjenih Srba iz tadašnjeg Čiba, a današnjeg Čelareva, dobila je otpust i dozvolu da se naseli negde gde će njihovoj vreloj krvi više odgovarati. Stigli su na pustaru s koje su kadgod otišli oni Srbi što će u Novom Sadu osnovati Almaški kraj. Na toj ledini, 1801. biće udaren krst oko kog će nastati selo Nadalj. Među onima koji su u opakliji, sa šubarom pod rukom gledali u taj krst, bio je i Todor Tucić. Njegova deca, pa unuci i svi sledeći, pod tim krstom će vekovati. Prošao je vek i po dok se jedan nije odvažio da krene dalje. Bio je to Milenko Tucić. Kao dečak, sa svojih 12 godina, iznajmio je svoju prvu podstanarsku sobu u Srbobranu. A onda je u Bečeju završio gimnaziju. Vođen nečim neodređenim, ali snažnim, stigao je u Novi Sad. Upisao je Višu medicinsku školu i iznajmio stan. Vinogradar Aleksandar Adamović ni slutio nije da će njegova vizija, dvadesetak godina posle njegove smrti, prigrliti još gotovo dečaka iz Nadalja.
Zaposlio se u Zavodu za zdravstvenu zaštitu, današnjem Higijenskom zavodu. Oženio se i, shodno vremenu tadašnjem, dobio na korišćenje maleni stan u ulici Kornelija Stankovića na Detelinari. U njemu je dobio sina.
Bila je to moja prva adresa.
Ona važnija, očeva, zauvek je u Adamovićevoj palati.
Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
