A što si diro!
Svojevremeno sam, ponet jednim uzbudljivim otkrićem, zapisao:
„Na Badnji dan 1849. godine, Vuk Karadžić rešio je da okupi prijatelje. Njegovoj ćerki Mini, jedan od gostiju, uoči večere na poklon je dao mali spomenar. Lepuškastoj dvadesetogodišnjakinji učinilo se zgodnim da joj odmah, tu za stolom, svako od prisutnih upiše nešto u sveščicu. Spomenar je počeo da kruži.
A onda je došao u ruke jednog mladog pesnika, koji je bio oduševljeni pristalica svega što je njen otac radio. Uzeo je Minin spomenar i u njega nešto, sa sjajem u očima, zapisao. Vratio joj ga je, onako skroman kakav je bio. Mina ga je otvorila i počela naglas da čita posvetu mladog pesnika:
’Pevam danju, pevam noću / pevam sele što god ‘oću / a i što ‘oću, to i mogu, samo jedno još ne mogu / da zapevam glasovito, glasovito, silovito / da te dignem sa zemljice, da te metnem međ’ zvezdice…’
Četiri godine kasnije, taj lepuškasti mladić valovite kose, imena Branko Radičević, umreće u Beču, u naručju Minine majke Ane Marije Kraus.
Srpska književnost ostaće uskraćena za ljubavnu priču mnogo veću od one između Lenke i ostarelog pesnika Laze Kostića.“
I stvarno! Apsolutno sam ubeđen da bi, samo da je bilo interesa, od priče o Mini i Branku mogao da se napravi pesnički mit. Nadahnut, iskren, uzbudljiv, romantičan, pomalo tajanstven… I kao što rekoh, mnogo veći od nategnute, u mnogo čemu dopisane, neiskrene priče o ljubavi između ćerke prebogatog industrijalca i pesnika koji bi joj po godinama uveliko otac mogao biti.
Na stranu sve to. Bitnijim mi se čini da sam ovih dana, nošen znatiželjom i ljubavlju ka istoriji književnosti, rešio da se još malo pozabavim ovom temom. Kako sam se nedavno, u formi bezazlenog izleta, penjao na Stražilovo, i po ko zna koji put hodočastio na Brankov grob, poželeo sam da pročitam neki od tekstova koji su onomad opisali veličanstven događaj, kakav je preselenje pesnikovog tela iz Beča u Karlovce, svakako bio.
I tu sam se pokajao. Što kod nas kažu „ko mi je kriv, što sam diro di ne treba“!
Saznao sam, naime, da je Branko Radičević, sluteći da mu tuberkoloza sprema skori kraj, prihvatio savet Vuka Karadžića, da o trošku njegovog prijatelja i mentora kneza Mihaila Obrenovića, ode u Beč. Tamošnji lekari nudili su mu kakvu-takvu nadu. Ali avaj! U svojoj 29. godini, 18. juna 1853. Branko je preminuo. Već sutradan opojan je u grčkoj crkvi i skromno sahranjen na grčkom groblju. Naredne 24 godine o ovome više niko nije razmišljao! Ko zna da li bi se išta i desilo da u jednom kalendaru, godine 1877, nije objavljeno Minino pismo, a uz njega i Zmajeva pesma „Brankova želja“, u kojoj su možda najvažniji stihovi:
„Stražilovo, divno Stražilovo / Ja sam tebe u zvezdice kov’o / Tebi pev’o, o tebi sam snev’o / Al’ od tebe nešto i zahtev’o: / Kad me smrtca otrgne od ljudi / Da me primiš ti u tvoje grudi! / Zar ti nikad nije na um palo / Što si negda Branku obećalo?“
Pesma je naišla na veliki odjek. Građanstvo se uskomešalo i rešilo da ispuni poslednju želju velikog pesnika. Sastavljen je i organizacioni odbor, koji je naredne godine, povodom četvrt veka od smrti pesnika, trebalo da se postara da pesnik sa grčkog groblja u Beču bude prenet na Stražilovo.
A onda se, kao grom iz vedra neba, dogodilo nešto što će čitavu stvar odložiti za punih šest godina. Potaknut uzajamnim, sada već legendarnim neprijateljstvom s Jovanom Jovanovićem Zmajem, s kojim zbog svađe nije pričao ali se sa njim javno prepucavao gde god je stigao ‒ Laza Kostić je objavio pesmu „Prava Brankova želja“. U njoj, navodno razočaran i ogorčen na Srbe, Radičević izjavljuje: „Avaj, braćo draga, ostavte me mirno / da mi niko nije kostiju dodirno!“
Nastao je metež. Kao odgovor na Lazino ruganje, Zmaj je javno odustao od svoje namere. Narednih godina o njoj više niko nije govorio. Mržnja dva pesnička velikana pogodila je onog trećeg. Branko je ostao u sirotinjskoj grobnici.
A onda zamalo nije ostao i bez nje! Uprava grada Beča 1873. godine donela je odluku da se groblje Svetog Marka, na kojem je pesnik sahranjen, zatvori i ukloni. Vest se raširila među našim ljudima. A onda je stigla i do Karlovaca. Ovog puta nije se smeo izgubiti ni čas. Bukvalno deset dana pre rušenja groblja, telo Branka Radičevića je ekshumirano… I danas je tu gde jeste.
Koliko je čitava ova istinita priča daleko od lakiranog mita! Lazi Kostiću je lična sujeta, i mržnja prema Zmaju, bila važnija od Brankove posmrtne sudbine. A zbog nas takvih, tvorac stihova na kojima smo odrastali, umalo nije završio u zajedničkoj grobnici!
Doduše, i Austrijanci su dozvolili da upravo takva sudbina zadesi Mocarta, kome se ni danas ne zna grob. Ali, zar to treba da nas teši?
Odjednom nekako shvatiš, kako stvaran svakodnevni život – i delo, ne idu ruku pod ruku. Da nije sve onako kako su nas u školi učili, da narodni heroji, junaci i veliki umetnici… nisu nekakva čista, eterična bića, na pola puta između ovog i onog sveta.
Što bi neko rekao, „shvatiš da smo svi mi krvavi ispod kože“.
Osećao bih se lepše bez ovog saznanja. Ali, ko mi je kriv! Što sam dirao…
