Žarko Živanović: Misija životnog stila
„Tečnost se žvaće, hrana se pije“, ponoviće ako treba još hiljadu puta.Jer to je njegov priziv. U porodici u kojoj se kult vina i meda neguje kroz sedam generacija, drugačije i ne može biti
Savršeno uljuđenog, govorom i držanjem otmenog Žarka Živanovića zaista je teško uznemiriti. Osim kada mu pokažete bilo koji od bezbrojnih karlovačkih turističkih bedekera, u kojima bez izuzetka stoji i preporuka:
Muzej pčelarstva
Adresa: Mitropolita Stratimirovića 86b
Tеl. +381 (0) 21/881-071
Radno vreme: 10-19 časova svakog dana
Naglasak je na poslednjoj rečenici.
Pa to je strašno! Bio bi red da nas je neko bar pitao! Ovo je privatna kuća i privatan muzej. Iza mene niko ne stoji, niti mi pomaže. A očekuju da bez bilo kakvog dogovora, 365 dana držim otvorena vrata i oduševljavam se ako mi neko bane nedeljom uveče ili praznikom! A bivalo je. Dođu na kapiju i viknu: „Mi stigli!“. E baš lepo. Samo što ja nisam državni muzej, pa da imam 180 zaposlenih. I muzej, i vinograd i 170 košnica održavamo samo moj sin i ja, ovakav kakav sam, sa svojih 70 godina i dva infarkta… Da se razumemo – ja za ovo živim. Nisam nikada trčao za novcem. Vozio sam „fiću“ pa „reno 4“. Odavno ne mogu ni da pojedem ni da popijem. Dvadeset godina nisam bio na godišnjem odmoru. Živim za to da pre svega duhovno nasleđe koje su mi ostavili u amanet, sačuvam i prenesem dalje. Tome i ovaj muzej služi. Puno mi je srce kada u njemu vidim školsku decu, studente, ljude koji dolaze iz Francuske, Libana, Južne Koreje… Dok im pričam, znam da sam dostojan i predaka i svog sopstvenog verovanja. Ali… elementaran je bonton da se neko sa vama konsultuje i makar vas pita koje vam radno vreme odgovara. Nažalost, to je duga priča.
U vašem slučaju i bukvalno duga. Čak sedam generacija. Teodor, Josim, Jovan, Žarko, Borivoj, vi i vaš sin.
Zbog toga sam još osetljiviji na ono što se zove – kultura življenja. Ovde, u ovom dvorištu, sedeli su i sa mojim dedovima razgovarali Branko Radičević, Laza Kostić, Sima Matavulj, Zmaj… ugledni ljudi iz čitavog sveta. Živanovići su uvek bili veliki radnici i vodili računa o tome šta ostavljaju za sobom. A ostavljali su kuće, najveće biblioteke, neka vina koja su za nas uvek bila „tajna dugovečnosti“ a nikada pića… Ja to činim svakog dana. Proverim šta će ostati iza njega. Danas ljudi nemaju vremena za bavljenje sobom i kulturom. A kultura je opšte dobro. Svako ko raspolaže znanjem, mora ga preneti onima kojima ono može biti na korist. Kroz čitavu istoriju Francuzi nas uče kulturi, Nemci tehnici, Italijani umetnosti… u toj razmeni svi se bogatimo. Muzej je moja misija.
Vreme u kom živimo ne ide vam naruku?
Znate, još pamtim kada sam kao dečak prvi put sreo našeg komšiju Stevana Ćirića. Stanovao je u kući preko puta naše.Bila je to velika i čuvena porodica. Otac Isidor bio je patrijaršijski sekretar, ovde u Karlovcima. Rođeni brat mu je znameniti bački vladika Irinej Ćirić. Stevan je u svom veku bio ministar prosvete i predsednik Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije. Najzaslužniji je za gradnju velelepnog zdanja Skupštine kojim se danas svi ponosimo. Druga je stvar što je negativni marketing uvek jači od onog pozitivnog, pa će tako za početak „Brankovog kola“ čuti samo oni koje to stvarno zanima, a za snimanje skaradnog spota Jelene Karleuše u Karlovačkoj gimnaziji, hteli – ne hteli, čuju svi! Na sreću, stvari se menjajuNa njenom otvaranju rekao je: „Hoću da vas pozovem, kada vas uvodim u ovu kuću, da duhovnu veličinu u nju unesemo kao najlepšu tradiciju Narodne skupštine. Hoću da svako od vas zastane na pragu i da se zapita koliko unosi ovog blaga i ako se oseća slabim ili umornim, neka ne prekorači prag ove svetinje“. Kakav je to čovek bio! Za vreme rata bio je u ustaškom logoru. Ipak, kao pripadnik bivšeg režima, ostao je zaboravljen i njegovog imena i dela više se niko ne seća. Takve ljude narodi mudriji od nas čuvali bi kao malo vode na dlanu. On je govorio šest jezika, a njegov brat devet. Umesto da učimo od njih, mi smo se predali diktatima potrošačke civilizacije. Kako to izgleda, možda se najbolje vidi u oblasti koja mi je važna. Naši stariji su nas učili: „Jedi na mrve, pij na kapi. Pa i to što tako uneseš, žvaći koliko god dugo možeš, jer usta nam ne služe samo za unos, već prevashodno za preradu hrane”. A šta mi radimo? Ločemo na litre i prejedamo se do besvesti. Kada sve to padne u kantu za đubre, pardon, u naš stomak – nastaje oksidacija, bolest, starenje i smrt. Ali, zar je to važno? Pa mi se dičimo izrekom „kakav na jelu, takav na delu“. Koliko ste puta čuli ono „nema Sremca bez metera“. Strašno! Ponosimo se svojim nerazumom.
Znamo frazu prema kojoj je istorija učiteljica života. Vi ne propuštate priliku da svakome ko vam uđe u kuću kažete kako sve vreme moramo učiti – od pčele. Možemo li za ovu priliku izdvojiti samo jedan detalj ovog naukovanja?
Pčela koja s proleća jede saharozu, prost šećer, živi jedva nešto duže od tri nedelje. One koje jedu med žive deset puta duže. Matica koja je rođena kao i svaka druga pčela, ali joj čitavog života, na svakih 15 minuta za hranu daju mleč, živi četiri godine. U netaknutoj prirodi i deset. Dakle, izborom hrane regulišete hoćete li živeti 22 dana ili 10 godina! Treba li vam ozbiljnija lekcija od ove?
Kada smo već kod toga, da kažemo nešto o vašem Muzeju pčelarstva, jedinom takve vrste u zemlji.
Muzej je osnovao moj otac 1968. godine. Uskoro slavimo veliki jubilej. Iako je nastao uz mnogo truda i ulaganja, od prvog dana je potpuno besplatan. Postavka nas vodi kroz istoriju ovog zanata. Veliki broj eksponata datira iz 19. veka i svedoči o razvitku pčelarstva u Vojvodini. A šta mi radimo? Ločemo na litre i prejedamo se do besvesti. Kada sve to padne u kantu za đubre, pardon, u naš stomak – nastaje oksidacija, bolest, starenje i smrt. Ali zar je to važno? Pa mi se dičimo izrekom „kakav na jelu, takav na delu“Tu su stare pletene košnice izrađene od pruća vinove loze, namazane specijalnom mešavinom zemlje i balege. Najatraktivniji eksponat je svakako košnica u obliku crkve iz 1880. godine. Ona je potpuno funkcionalna i pravo je umetničko delo. Godinama je ukrašavala veliki pčelinjak Jovana Živanovića, a danas je, pošto je veoma stara, restaurirana i smeštena u Muzej… U prvo vreme mislili smo da će gosti biti isključivo učenici Karlovačke bogoslovije i studenti Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i Zemunu. A onda je prerastao sva naša očekivanja. Stotine ljudi svakodnevno prolaze kroz njega. Sve svoje poslove posvetio sam misiji njegovog održavanja. Neko bi rekao da se to ne isplati. Materijalno, svakako ne. Ali novac nikada i nije bio prioritet. Osećaj da činim nešto na opštu korist za mene i moju porodicu je najvažniji.
U osnovi svega jeste velika ideja vašeg pradede Jovana Živanovića. Zanimljivo je da će on, kao bečki đak, i jedan od najvećih filologa kojeg smo imali, upravo po pčelama ostati upamćen.
To je deo nevolje o kojoj smo govorili. Nizom okolnosti, o kojima bismo mogli satima razgovarati, njegovo delo ostalo je skrajnuto i zaboravljeno. Nadam se da će nove generacije jezičkih stručnjaka tu nepravdu ispraviti. Uglavnom, Jovan Živanović bio je ugledni profesor Karlovačke gimnazije, u čijem dvorištu i danas stoji njegova bista. Tehnologiju pčelarstva preuzeo je od najboljih nemačkih stručnjaka onog doba i doveo je do savršenstva. Postavio je naučnu osnovu „racionalnog pčelarenja“. Pčelari su primitivno pčelarenje s košnicama-pletarama zamenili radom s modernim košnicama s pokretnim saćem. Godine 1907. njegov pčelinjak imao je oko 400 košnica “amerikanki”, koje je sam konstruisao. Bila je to prava revolucija. Sa Ilarionom Ruvarcem, rektorom Karlovačke bogoslovije, osnovao je katedru za pčelarstvo na kojoj je radio kao profesor punih 26 godina.
I tu ste se vi pokazali dostojnim naslednikom?
Godine 2000, u vreme kada je rektor Karlovačke bogoslovije bio Dušan Petrović, zamolio me je da obnovim pčelarstvo, ne kao predmet, jer to bi možda bio prekrupan zalogaj, već kao deo izborne nastave. Trajala je naša saradnja 11 godina. S odlaskom rektora u penziju, nestalo je i uslova za realizaciju ove divne ideje. Nauk o pčelarstvu sveštenik bi mogao dalje da prenosi u narod. Ko zna koliko bi se ljudi na ovaj način usrećilo! U vreme kralja Milutina Nemanjića svaki naš manastir imao je od 600 do 800 košnica. Medom i voskom finansirala se njihova gradnja, održavanje, državne aktivnosti dinastije… Radite nešto korisno za zdravlje naroda, a usput stvarate ekonomsku osnovu za opstanak. Ima li idealnijeg spoja? Ali kao da nikome do ovoga nije stalo.
Po struci ste saobraćajni inžinjer. Radili ste godinama na čelu predstavništva slovenačke firme IMV za Vojvodinu i Mačvu. Kada ste se, nakon traženja po svetu, sasvim uključili u ovu „karlovačku priču“?
Otac je imao oko 10 jutara mladih vinograda i preko 300 košnica. Bavio se i voćarstvom. Iz koštice je dobio 1.400 sadnica bresaka, oko 800 stabala krušaka… Radio je od jutra do sutra, ali ništa nije vredelo. Nekome je odgovaralo da nam vinogradi odu u parloge. Umesto naših sorti i lepote, dobili smo industrijska vina i čuvenu vinsku kulturu „karlovačkog“ i „banatskog“ rizlinga. Umesto „žvakanja“ vina na deci, dobili smo lokanje špricera na metar. To je bio simboličan izraz kulture koju su nam nametali namesto naše tradicionalne. Jednoga dana, kada je video da ekonomski propada, otac je doneo odluku da izvadi vinograd. Nije imao snage da gleda taj prizor. Poslao je radnike da ga iskrče, a on sam nikada više nije otišao na Veliki Matej. Pred kraj života, stavio sam ga u auto i odveo da ga još jednom vidi. Bio je na ivici suza. Tek 1997, nakon očeve smrti, počeo sam sve to ponovo da podižem i obnavljam. Napustio sam posao i već naredne godine shvatio da od sudbine ne mogu pobeći. Hvala Bogu sada radimo velik i uzoran vinograd. Naročito smo ponosni na naše domaće sorte, poput „probusa“ i „tamjanike“. Ali tu mislimo i da zastanemo sa širenjem. Sve dalje bi vodilo u komercijalizaciju, a mi smo dužni da pre svega vodimo računa o muzeju i ovoj veličanstvenoj priči. Ona je Živanovićima uvek bila na prvom mestu.
Pričamo u osvit „Karlovačke berbe grožđa“. Dopadaju li vam se ova i slične „grožđebalske“ svečanosti? Ne liče li previše na one silne turističke olimpijade ića i pića koje smo posejali po Srbiji?
Cela priča počinje mnogo ranije. Posle rata mi smo produkovali i afirmisali vašarsku kulturu. Evo, uzmite sudbinu grada koji je postao sinonim za vašar. Šabac je prva varoš u Srbiji koja je imala zastakljene prozore. Među prvima, Šapčani su imali klavire, pozorište, biblioteku. Gospodski grad. A onda se neko potrudio da umesto toga stvori sliku Šapca kao običnog vašarišta. Još 1968, u vreme kada sam tamo služio vojsku, bio sam zgrožen vašarskim prizorom opšteg užasa i sunovrata lokalne kulture. A Šabac je samo vrh ledenog brega. Bio je to u ono vreme opšti stav. Znate, dobro je imati primitivno društvo. Njime se lakše upravlja i manipuliše. To oni koji vladaju najbolje znaju… Ipak, sa grožđebalom u Karlovcima priča stoji drugačije. Tačno je da je prvih godina sve ličilo na to da će manifestacija otići u pravcu parade pijanstva i kiča. Ali su došli ljudi sa drugačijom vizijom i jednostavno podvukli crtu. Vašar može – ali preko pruge! U centru to mora biti priredba dostojna tradicije. Događaj na koji s ponosom možete pozvati prijatelje, ljude iz javnog života, i biti sigurni da se nećete obrukati. E sada, druga je stvar što je negativni marketing uvek jači od onog pozitivnog, pa će tako za početak „Brankovog kola“ čuti samo oni koje to stvarno zanima, a za snimanje skaradnog spota Jelene Karleuše u Karlovačkoj gimnaziji, hteli – ne hteli, čuju svi! Na sreću, stvari se menjaju.Tim pre što se sve uklopilo u trend zamaha vinogradarstva i buđenja zamrle vinske kulture. Iz godine u godinu dobijamo sve bolja vina, mlade stručnjake, imamo ozbiljna ulaganja u ovu oblast. „Karlovačka berba grožđa“ neguje ovu priču. Iako je jako teško izobičajiti loše navike, mislim da su Karlovci u tome uspeli. Lično ne učestvujem u organizaciji Grožđebala, ali ga apsolutno podržavam.
Sa pravom smo bili kritični. Hoće li nam biti bolje?
Verujem u mlade ljude. Oni su ti koji mogu da poprave stvari. Čak ni to što tako masovno odlaze iz zemlje ne mora biti pogubno. Ja imam 70 godina pa imam više prijatelja u svetu, od Toronta do Izraela, nego ovde u Karlovcima. Svaki pokret unosi neki novi duh. Pogledajte samo Karlovce. Znaju nas po Branku, patrijarhu Rajačiću, Stratimiroviću… Niko od njih nije ovde rođen. Svi su oni odnekud došli. Onaj ko je stigao, uvek bolje vidi i ima jaču želju za dokazivanjem. Domaćini se uglavnom iscrpljuju u čuvanju stečenog, koje im po pravilu više ničemu ne služi. Nova energija čuda čini.
