Dukat za odgovor
Zamislite ovaj prizor.Avgust 11.u sumrak. Tačno na onom mestu na kom se noć razmiče od dana. Porta manastira Krušedol.Dok mrak počinje da skriva lica i predmete, iz crkve se čuje pojanje monaha. Svuda okolo je gusta šuma, koja stvara utisak da se nalazite bar dva sata vožnje južnije od mesta na kom zapravo jeste. Počinje da rominja kiša, koja kao da prelazi u susnežicu.Kod verujućih to stvara utisak mističnog zanosa. Oni koji su na manastirski sabor došli iz puke želje za avanturom ili iz znatiželje, u pola glasa priznaju da se zbog ovakve atmosfere ide i na drugi kraj sveta. Iskusniji kažu da su nešto slično viđali u Izraelu, na pojedinim svetilištima u Španiji ili Rusiji. Dok je Novi Sad tonuo u san, nedaleko od njega, u krušedolskoj porti, od sumraka do pred ponoć događalo se nešto skoro pa nestvarno. Zadužbina porodice Branković, poslednjih sremskih despota iz loze Nemanjića, odisala je mirom izvan prostora i vremena.
To me je podsetilo na onih nekoliko čuvenih pitanja na koja ne postoji odgovor. Prema nekim izvorima, zidanje fruškogorskih manastira počelo je u 12.veku. Ako bi to i bila legenda, onda je podatak da se to zbilo tri veka kasnije – neopoziv. I, sada, pazite ovo… U vreme divlje najezde Turaka, koji su, jurišajući ka Beču, za sobom ostavljali spaljenu zemlju; u doba znatno pre doseljavanja naroda koji će naseliti prostor današnje Vojvodine; u vremenu kada na potezu od Beograda i Zemuna do Pečuja nije živelo više od 200.000 ljudi – na malenom prostoru niče sakralni kompleks kakvih u čitavom svetu ima svega nekoliko! Na obezglavljenoj i potpuno osiromašenoj zemlji, na prostoru dugačkom 50 i širokom 10 kilometara – gradi se 35 manastira!
Kome?
Ono malo Srba, šaka pravoslavnih Rusa, Grka i Jermena – da ih sve tako skupa izručiš u manastirske porte, ne bi ih napunili. Koliki li je trud uložen u njihovo podizanje?Bez pravih graditelja, bez novca, neko je rešio da baš ovde uloži neverovatan i neshvatljiv trud i podigne zdanja toliko gusto, da su iz vazduha delovala kao kupole jedne ogromne tvrđave.Šta li se nalazilo u njenom središtu?Svaka tvrđava nešto čuva i brani.
A onda, ispod salve pitanja, kreću slike, kao iskidani delići onoga što sam čuo i pročitao. Sirmijum, ispod poslednjih obronaka Fruške gore, bio je jedna od četri prestonice Rimskog carstva, jednog od najmoćnijh koje je civilizacija ikada stvorila. U današnjoj Sremskoj Mitrovici rođeno je 10 rimskih careva.Još osam drugih careva je tokom vladavine u njoj boravilo. Na teritoriji koja se protezala od severne Afrike do Velike Britanije, i do Mesopotamije i Vavilona na istok, zborno mesto – bilo je u Sirmijumu!
Zašto baš tu?
Zašto je rimski car Prob baš ovde posadio prvi čokot vinove loze izvan njegove postojbine?
Zašto su Amerikanci posle Drugog svetskog rata želeli da izmeste grad na drugo mesto, a da ovaj prostor detaljno pretraže? Šta ih je zanimalo?
Možda je odgovor tražio avarski vođa čiji je pojas nađen 1992. na jednoj njivi u fruškogorskom selu Divoš. Ili ga je tražio Napoleon, čija je vojska u pohodu na Moskvu stigla na obronke Fruške gore i isleđivala i odvodila seljane.
Svako od nas, od najranijeg detinjstva i godinama kasnije čitao je knjige koje se bave misterijama drevnog Egipta, mitovima antičkog sveta, nestalim narodima Južne Amerike… A tu, ispred kućnog praga, imamo priču koju možda nikada nismo sagledali u njenom pravom značenju, koje možda nadilazi svaku avanturu u koju smo se ikada upustili.
Trebalo je da se pojavi Den Braun, tvorac čudnih i čudesnih knjiga „Da Vinčijev kod“, „Anđeli i demoni“, „Izgubljeni simbol“, da nam kaže da u manastir Krušedol svake godine dođe grupa od pedesetak Španaca da bi videla kivot u kom se nalazi ruka Mati Angeline, supruge Stefana Brankovića. Kult prepodobne majke Angeline neguje se u Barseloni i drugim mestima širom katoličke Španije. Zašto?
„Kako je samo smešan i nerealan čovek, koji je začuđen svaki put kada mu se u životu nešto čudno desi“. Jer, to što mi u strahu zovemo čudom, ne bi li ga odvojili od svakodnevne realnosti, zapravo je suština sama.
Ove reči zapisao je Marko Aurelije, veliki rimski car. Najveći mudrac među svim carevima onog vremena.
Poslednji dan ovozemaljskog života Marko Aurelije proveo je u Sirmijumu.
I ne čudim se.
