TORDA – A BEHU PRELA I BALOVI
Poput nekog salaša u nepreglednoj banatskoj ravnici, Torda je mirno živela svoj san. A onda su sedamdesetih godina došla neka druga vremena. Danas je umesto svih onih snova, ostala samo nada. Na sreću, postoje oni koji joj ne daju da se ugasi.
Postoje sela za koja bi se uz malo slobode moglo reći da svojom prepoznatljivošću predstavljaju simbole čitave regije. Takva su na primer: Mokrin, Čurug, Deronje, Čerević, Orlovat… Od „mađarskih“ sela, ne verujemo da postoji iko ko nije čuo za Horgoš ili Debeljaču, recimo. A opet, postoje velika i značajna sela, čija slava nije izašla van okvira lokalnog atara. Pa tako, na primer, u Sremu imamo Slankamen koji ima 600 stanovnika i Laćarak u kom ih odavno živi preko 10.000. I opet je slava Slankamena nekoliko puta veća. Za našu priču je važno da sve ovo ne pričamo nimalo slučajno. Između dva rata, Torda je imala i 5.000 stanovnika. Uvek je bila veliko selo. A sada, budimo pošteni: Šta znate o Tordi? Ako ćemo iskreno, odgovor bi glasio – malo ili nimalo! Gotovo je izvesno da većina Vojvođana ne bi iz prve pogodila ni opštinu u kojoj se Torda nalazi.
Odmah ćemo vas utešiti. Nije to plod neznanja, već dobrim delom realnih istorijskih i geografskih okolnosti. Najpre, Torda se nalazi u opštini Žitište, apsolutno izvan bilo kog važnog tranzitnog puta. I ne samo to… Danas iz sela možete izaći u tri pravca, prema: Melencima, Banatskom Karađorđevu i Banatskom Dvoru. Sve do 1968. godine, prva dva od ova tri puta nisu postojala. Selo je bilo izolovano poput ostrva u banatskoj ravnici. I što je najvažnije – u potpunosti okrenuto samo sebi. Torđani u šali sami za sebe kažu da su bili poput vojvođanskih Amiša. Ova okolnost značajno je uticala na lokalni mentalitet, navike, izbor zanimanja, pa čak i način odevanja ovdašnjeg stanovništva. Sve do sedamdesetih godina, bilo je sasvim normalno na ulicama Torde videti žene u narodnim nošnjama. Devojke su pantalone oblačile tek kada bi odlazile u gimnaziju na dalje školovanje. Svi su se držali tradicionalnih, patrijarhalnih shvatanja. Narodni običaji nisu bili deo prazničnog folklora, već uobičajenog, svakodnevnog života. Nestvarno zvuči podatak da je do pre 40 godina u Tordi živelo pedesetak zanatlija. Selo je imalo svoje tesare, grnčare, kovače, užare… Šta god da vam je trebalo, bez problema biste rešavali u samoj Tordi. Od meštanke kojoj danas jedva da je šezdesetak godina slušali smo kako je u trećem razredu osnovne škole dospela u zrenjaninsku bolnicu. Bila je preneražena kada je shvatila da se oko nje govori nekim jezikom koji ona nikada nije čula! Budući da nije bilo televizije ni bilo kakvih drugih sredstava komunikacije, a ona poput velike većine dece nikada do tada nije izašla van Torde, bilo joj je čudno da se može pričati i na drugim jezicima osim mađarskog. Sada vam verovatno ona priča o „kontinentu zvanom Torda“ izgleda mnogo realnije. U selu su se održavali balovi, slavili su se imendani, žene su se okupljale na prelima… Bila je dovoljna i najmanja potreba pa da vam čitav komšiluk i bez poziva pritekne u pomoć.
A onda se zakoračilo u sedamdesete. U selo su stigli traktori i mehanizacija koja je promenila način tradicionalne poljoprivrede. Država je, s druge strane, forsirala industrijalizaciju koja će ljudima otvoriti put ka velikim gradovima u okruženju. Zbog novih administrativnih mera, ljudi su počeli masovno da zatvaraju zanatske radnje. Ostalo ih je tek nekoliko. Stare seoske kuće počele su da se ruše. Zanimljivo da je i ovde prevladao kolektivni duh Torđana. Kada su osetili da je došao trenutak da napuste selo, masovno su krenuli ka Subotici. Verovali ili ne, danas u ovom gradu na severu pokrajine živi oko 400 porodica poreklom iz Torde! Sve ovo uticalo je da se umnogome promeni duh mesta. Svet ratara kadgod pristiglih iz okoline Segedina i Makoa, koji su ovde doneli kulturu uzgajanja duvana, od čega je selo mahom i živelo, „preko noći“ se promenio. Iz sela je počelo da se izlazi s kartom u jednom pravcu.
Danas u Tordi ne postoji nijedna firma koja bi zapošljavala ljude. Svi se bave poljoprivredom. Ako imate dovoljno zemlje, u redu. Ali ako nemate, ulazak u ovaj svet prilično je skup. Prosta logika kaže da je svako bavljenje poljoprivredom s manje od 40 lanaca zemlje neisplativo. A jedan lanac košta i do 6.000 evra. Pa vi računajte! Da pokušate da se zaposlite u obližnjim gradovima pa svakodnevno putujete, prilično je zamorno i skupo. Do najbliže Kikinde imate nešto malo preko 30 kilometara. Do Zrenjanina i više. Verovatno i zbog toga, ne samo mladi, već i ljudi srednjih godina, masovno napuštaju selo. U Tordi su im danas na raspolaganju dve prodavnice, ambulanta, apoteka, pošta… pa opet, savremen način života traži i nešto mnogo više od toga. Kao i u svim sličnim primerima, reč je o „kvadraturi kruga“ koju tek treba rešiti.
ZA SVA VREMENA
Naši domaćini u pravom smislu te reči bili su Žuža i Jožef Mezei. Blagoslovena je Torda koja ih ima! Dom porodice Mezei zapravo je pravi lokalni kulturni centar u kom se u svakom trenutku realizuje po nekoliko značajnih ideja. Žuža je predsednica „Kluba Torđana“. Imaju i svoj „Torđanski list“ koji je već izašao u 108 brojeva. Klub je smešten u njenoj etno-kući, prvoj adresi na koju bi svaki putnik namernik u Tordi morao da svrati. Doslovno svaki komad autentičnog enterijera napravljen je ovde u selu. Iz „radionice“ Mezei tek je izašao bogato ilustrovani kuvar sa autohtonim specijalitetima, a već je pred štampom knjiga o torđanskim tamburašima s poklon diskom. U jednoj rečenici: Čega se Žuža i Jožef prihvate, to će jedino i ostati.
JOSIP PLEMENITI
U istorijskom smislu najznamenitija ličnost rođena u Tordi jeste Josip Mihalović, nadbiskup zagrebački. Školovao se u Velikom Bečkereku, Temišvaru i Segedinu. Godine 1870. imenovan je za zagrebačkog nadbiskupa. Sedam godina kasnije postaće i kardinal. Ipak, ostao je autentičan zapis da je ubrzo nakon dolaska u Zagreb „malodušno odlučio dati ostavku i tražiti premještaj u neku od mađarskih biskupija s obrazloženjem da ne može živjeti u ‘neprijateljskoj zagrebačkoj okolini’ te je samo na izričitu želju kralja i crkvenih poglavara ostao“. Detinjstvo u Tordi uticalo je do kraja života na svaki čin njegovog delovanja.
GORKA VODA
„Gorka voda“ je zaštitni znak sela. Torđanska „gorka voda“ je između dva svetska rata bila nadaleko poznata. Otkrivena je 1923. godine, slučajno, brzo je analizama utvrđeno da je lekovita, a krštena je imenom „Jordan“ i počelo je njeno flaširanje. Ubrzo je iskopan još jedan bunar s vodom, koju su kasnije nazvali „Sveti Đorđe“. Prodavala se širom Evrope, sve do Drugog svetskog rata. U posleratnim godinama Banja „Rusanda“ jedno vreme flaširala je tu vodu. Podignuta je i zgrada nad izvorištem. Kasnije je Banja odustala od eksploatacije, a jedno vreme vodu su flaširali privatni investitori. Sada je tačno 20 godina kako su od ovog posla svi digli ruke. Ipak, tinja nada da bi se i dalje mogao naći neko zainteresovan da pokrene posao. „Banja u Tordi“ zvuči tako bajkoliko. A što je najvažnije – nije nerealno.
BAR NADA
Torda je između dva rata imala i do 5.000 stanovnika. Godišnje se rađalo po 140 dece. I sva su u školi imala jednog učitelja! Danas u ovdašnjoj školi, od prvog do osmog razreda ukupno ima 67 dece. Selo po popisu ima 1.200 stanovnika, a šapuće se da ih na spavanju nema više od 700. Naravno, tome je najviše doprinela politika dvojnog državljanstva zbog koje su mladi i stari pohrlili u inostranstvo, najviše u Austriju i Nemačku. Naši domaćini su nas proveli kroz selo i utvrdili smo frapantnu činjenicu da je gotovo nemoguće pronaći tri kuće u nizu a da bar jedna od njih nije prazna. Vreme prela, imendana i balova odavno je prošlo. Ali bar nade – mora da ima!
Izvod:
Nestvarno zvuči podatak da je do pre 40 godina u Tordi živelo pedesetak zanatlija. Selo je imalo svoje tesare, grnčare, kovače, užare… Šta god da vam je trebalo, bez problema biste rešavali u samoj Tordi.
