GRAD U PAPUČAMA
Kaže jedna mudrost da svaki put kada se negde prazan prostor pojavi u našoj civilizaciji, umesto da prihvatimo priliku da se naš životni smisao produbi, mi ga brzo popunimo bukom, igračkama i „kulturom”. Zbog toga su nam potrebna mesta na kojima i dalje možemo „slušati svet”.
Tako je nekako i s gradovima. Postoje njegovi delovi, obeleženi nizom događaja s epitetom „istorijski”. Problem je što takva mesta postaju taoci ljudi i događaja kojima duguju svoju prepoznatljivost. Odjednom sve što nema tu patinu postaje nevažno i nezanimljivo. Mesta, ljudi i godine iz požutelih knjiga postaju važniji od života samog. Onog u sadašnjem trenutku, kakav jedino i može biti.
Da li ste u Dunavskom parku primetili da bela kora breza zimi dobija nežan ljubičast preliv? Ko bi za to još mario. Ali ćemo godinu njegovog zasnivanja, na mestu jedne od tada bezbrojnih gradskih bara zasigurno znati.
Svega ovoga često se setim kada utonem u razmišljanja koja ocrtavaju granice mom novosadskom iskustvu. Podbara, pa mali Liman na jednu i Salajka na drugu stranu. Na severu, kao potezom školske krede, iscrtana linija Bulevara oslobođenja. Unutar ovih granica, s ostrvom između Sajma i stanice, smestio se moj doživljaj Novog Sada.
Ponosan na datu mi istoriju ponekad sanjam stvarnost. Tražim je na kontinentima zvanim Telep, Satelit, Detelinara. A onda na onim rubnim predelima, začudo mnogo starijim nego što je sam grad. Na Klisi, Sajlovu, preko u Kamenici. U Futogu čak.
Recimo, sećam se da sam početkom osamdesetih, kada je grad za stolovanja Jove Dejanovića, jednog od najvećih gradonačelnika u njegovoj istoriji, naprasno menjao izgled, vodio zanimljiv razgovor. Tada smo u dva ili tri leta dobili sadašnji centar, pozorište, most, pa ono što ćemo do danas zvati Spens. A ja sam kao friški student književnosti pomislio da je to pravi trenutak da na svoja masivna, okovana gradska vrata, stavimo doličnu pločicu s imenom.
Ima li, naime, u čitavom Novom Sadu, sobičak, pa makar dva sa tri, koji bi podsetio da su u njemu vek proveli jedan Zmaj ili Laza Kostić? Pa svi oni silni drugi. Da ne kažemo da se Venecija hvali mestom na kom je čaj popio Lord Bajron, a da je u Istri obeležen svaki korak koji je po njoj napravio Džejms Džojs. Šta bi koštalo ljude u hotelu „Park” da obeleže da je u njemu u više navrata boravio Ivo Andrić! Pa to je naša vizit-karta, na koju imamo svako ljudsko i Božije pravo. Zar nije tako?
A onda pustim da me zanos prođe. Pa sudbina učini da usred grada, kod „Progresa“, naletim na gimnazijskog druga Đoku Reljina. Živi na Telepu, u Šarplaninskoj. U njoj se i rodio. Družeći se s lovcima, ne samo da je zadužio pušku kada i ličnu kartu, nego mu je sinula ideja od koje i danas živi. Počeo je da preparira životinje. Ubrzo i da štavi kože. A onda je počeo od tih koža da izrađuje bunde. Sve to u svom dvorištu u Šarplaninskoj. U centar s Telepa odlazi samo na danima unapred dogovorene susrete.
Naš zajednički drug Franja radi zemlju. I on je s Telepa. Bio je i pilot i vozač gradskog autobusa. A onda je kazaljku porodičnog sata okrenuo unazad i počeo da radi ono što su i njegovi radili. Što bi rekli Sremci ‒ „da tera traktor”. U njegovom komšiluku, od Vršačke prema „Minakvi“, i dalje ima golubara, pa onih koji po dvorištima drže zečeve, ukrasnu živinu ili sakupljaju retke vrste kaktusa dok orezuju čokot tamjanike što džiklja u avliji. Shvatio sam da im na neki čudan način zavidim. Novosađani… a u papučama!
I to je sve jedan isti grad. Svečan i s belom uštirkanom kragnom, baš kao i s Đokinom, preko ramena nagrnutom opaklijom.
Lazina spomen-soba, čardaci u Kisačkoj, Franjina njiva… sve je to Novi Sad, koji je postao najveći upravo zato što je oduvek pod svoj kaput umeo da smesti sve razlike.
I da shvati vrednost svake od njih.
Dok je tako, brige nam nema.
Projekat: „Sentimentalne priče o Novom Sadu“
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
