La Banda: Nežni štim
Iako je tambura ponos ravnice, počela je odavno da posustaje pred naletom vremena drugačijeg ritma. A onda su se, poput konjice u vestern filmovima, ravno niotkud – pojavile one! Oktet lepih, talentovanih i muzici odanih devojaka. Tamburaški kec iz rukava
Ako ste do sada zvuk tambure vezivali za kafansku atmosferu, u kojoj se muzika probija kroz dim i žagor uzavrelih gostiju, vreme vam je da okrenete list. Tambura može biti i sofisticiran instrument, sposoban da popularnu, filmsku i autorsku muziku predstavi na način uzbudljiviji od izvornog. One su uverljiv dokaz da smo u pravu. Novosadski tamburaški sastav „La Banda“, koji isključivo možete čuti na koncertima i festivalima, pomera granice našeg odnosa prema instrumentu što je muzički sinonim ovog prostora.
Bane Krstić, lider „Garavog sokaka“, rekao nam je u razgovoru: „Tamburaška muzika je muzika horizontalnog predela. A za mene je Vojvodina pre svega njena geografija. U psihoanalitičkom smislu, to je muzika ‘dinamičkog mira’. Ta melodija odražava mentalitet morske ravnice, ove naše sa koje je more odbeglo“. Kakav je vaš doživljaj tamburaške muzike?
Da, kako je Bane opisao, tamburaška muzika jeste bliska ljudima iz „morske ravnice“ zvane Vojvodina. Za nas tamburaška muzika predstavlja deo naše tradicije i obožavamo da je slušamo, ali je retko svirmo u takvom obliku. Smatramo da sve što je tradicionalno mora da se menja i prilagođava modernom vremenu da bi opstalo. Upravo to je naš cilj, da zvuk tamburaškog orkestra približimo mladima kroz moderniji repertoar. Mnogima je interesantno da vide i čuju žene s tamburama, dok su drugi zainteresovani da čuju repertoar koji ne obuhvata samo starogradske pesme i kola.
Vi se niste odlučile za tamburu jer ste u nekom trenutku procenile da bi vam to za karijere moglo biti „unosnije“ od nekog drugog instrumenta. Uzele ste taj instrument u ruke sasvim rano, još u detinjstvu. Za nekoga ko je odrastao u virtuelnom svetu muzičkih TV kanala i jutjuba ovo je svakako neobičan izbor.
Možda naše detinjstvo i nije bilo toliko virtuelno. Naša prednost je u tome što smo odrasle na granici između analognog i digitalnog doba s tamburom u rukama. Međutim, na različite načine smo učile da sviramo – Branka i Neda su učile da sviraju tamburu u okviru sekcije tamburaškog orketra u osnovnoj školi, dok su Milana, Jelena, Milica, Jadranka i Julijana pohađale muzičku školu, a Sanja je samouki multiinstrumentalista. S vremenom su neke devojke prihvatile tamburu kao životni poziv, dok su ostale nastavile da sviraju iz hobija u brojnim orkestrima širom Vojvodine.
Samo one tamburaške grupe koje su se u jednom trenutku okrenule autorskoj muzici počele su da grade ozbiljnu karijeru. Kakve su vaše ambicije?
Iako za sada prvenstveno sviramo obrade, ne planiramo da se zadržimo na tome. Autorska muzika je vrhunac muzičkog stvaralaštva, međutim, mi verujemo da za dobre stvari treba vremena i ne želimo da po svaku cenu snimamo nove pesme. Poprilično smo samokritične i želimo da svaka naša pesma ima određenu priču i da predstavlja „La Bandu“ onako kako mi sebe vidimo. Potrebno je da se na prvom mestu nama svidi nova pesma i da uživamo u njoj da bismo mogle na pravi način da je predstavimo publici.
Pomenuli smo reč „karijera“. Budući da pet devojaka već rade a ostale studiraju, koliko ćete uopšte biti spremne da se više posvetite muzici? Snimanja, koncerti, promocije… sve to traži silno vreme, koje trenutno nemate.
Zaista je teško uskladiti obaveze osam devojaka, ali svaka od nas se maksimalno trudi da se organizuje tako da bar jednom nedeljno imamo zajedničku probu. Vreme će pokazati kakva je budućnost našeg orkestra. Za sada uspešno žongliramo između privatnog života, profesionalne karijere i „La Bande“.
Malo pre pomenuti Bane Krstić studirao je poljoprivrednu mehanizaciju i mislio da će biti inženjer. Ostalo mu je tri ispita na poljoprivrednom fakultetu, a onda je objavio pesmu „Teci, teci Dunave“. Nakon njenog uspeha, shvatio je da je njegova sreća na drugoj strani. Batalio je fakultet i okrenuo se muzici. Da li bi se i vama moglo dogoditi da vam tako neki iznenadni uspeh promeni životne planove?
Nismo sigurne da uspeh može da se ostvari preko noći. Možda bi veći uspeh „La Bande“ promenio neke naše planove, ali ne i životne. Činjenica je da smo kao „La Banda“ doživele mnoga prelepa iskustva, koja ne bismo mogle ostvariti bez ovog orkestra. Pritom smo upoznale ljude što su nam pomogli, koji su nam ostali velika podrška u muzici, ali i ličnim karijerama. Iako smo sve veoma staložene i posvećene ličnoj karijeri, i polako ali sigurno grabimo ka svojim ciljevima, ipak smo mi u suštini umetničke duše, pa ponekad kažemo – “nikad se ne zna”.
Bezbroj je primera za to da su i manje grupe imale problem da održe harmoničan međusobni odnos i isti stepen ambicije kod svih članova. Vas je osam! Koliko radite na međusobnim odnosima? Ili puštate da sve teče spontano, pa šta bude?
I jedno i drugo. Od samog početka članice u „La Bandi“ su se menjale, a trenutni sastav postoji već više od godinu dana. Apsolutno smo svesne da će u jednom momentu doći do promena u privatnim životima i da će to uticati na „La Bandu“, ali baš zbog toga o svemu otvoreno razgovaramo i nastojimo da održimo grupu što je duže moguće u ovom sastavu. „La Banda“ nije firma, naš odnos nije formalan, već smo tu da nam bude lepo i da uživamo u vremenu koje zajedno provodimo.
„La Banda“ postoji kratko a opet dovoljno dugo da biste stekle uvid u to kako na vas reaguju kolege sa scene, vaša okolina, ljudi iz ličnog okruženja. Kakvi su utisci i koliko vam oni znače?
Kolege tamburaši su naši veliki kritičari i još veća podrška. Ne gledaju na nas kao na konkurenciju, već kao na podmladak. Okolina pozitivno reaguje na „La Bandu“, kolege s posla, fakulteta, rodbina i komšiluk nas bodre i ponose se nama. Svaka pohvala nam je novi podsticaj.
Više-manje u svakom poslu u nas, čovek je prepušten isključivo sebi, svojoj energiji i posvećenosti. Vaše starije kolege žale se da je tako i na muzičkoj sceni. Vrlo često, umetnici su sami sebi i šoferi, i rekviziteri, menadžeri… Kako se vi za sada snalazite?
Sve je baš tako kako ste opisali. Same ugovaramo nastupe, organizujemo probe, osmišljavamo stajling, biramo repertoar i promovišemo sebe.
Na koncertu u Studiju M izveli ste pesme koje su žanrovski išle od starogradske muzike, preko šlagera do ABBE i Frenka Sinatre. Hoće li tako biti i ubuduće ili ćete malo suziti svoj muzički izbor?
Osam žena i osam različitih muzičkih afiniteta uzrok su našeg raznovrsnog repertoara. Mi zapravo međusobno ispunjavamo muzičke želje. Upravo zbog toga se na našim nastupima nađe “za svakog po nešto”. Svakako ćemo nastaviti da na takav način koncipiramo svoj repertoar.
„La Banda“ za pet godina? Kako sebe vidite?
Sa čelistkinjom koja nije trudna! Možda i s nekoliko beba, jer svaka devojka koja počne da svira čelo za manje od godinu dana uda se i napusti „La Bandu“. Eto, sad smo vam otkrile tajnu zašto nemamo čelistkinju u svom sastavu. Šalu na stranu, bilo bi divno da imamo objavljen CD i da budemo prepoznate na muzičkoj sceni u regionu. Definitivno želimo da ostanemo u Novom Sadu, ali bismo volele da povremeno putujemo, odnosno da budemo sastav sa nastupima u zemlji i regionu. Ne želimo krucijalne promene, volele bismo da nastavimo da radimo kao do sada, ali sa širim repertoarom i s više autorskih pesama.
