Milan Martinović: KUĆA U KOJOJ STANUJU GLUMCI
Onaj čuveni viktorijanski povik: „Glumci su stigli!“, u Banatskom Karađorđevu ne važi. Iz ovdašnjeg pozorišta glumci ne odlaze. Uostalom, amatersko pozorište „Jovica Jelić“ jedini je repertoarski teatar ovog tipa za koji znamo. Iza svega stoji on, Milan Martinović Mićko
Čkalja, Zoran Radmilović, Mija Aleksić, Petar Kralj, Svetlana Bojković, Predrag Ejdus, Seka Sablić, Goran Sultanović, Lola Đukić, Ana Sofrenović i mnogi drugi. Znate li šta im je svima zajedničko? Svi oni počeli su kao amateri, a kasnije su postali poznati i priznati umetnici. Izraz „amater“ potiče od latinskog „amare“, što znači voleti. Dakle, amaterizmom u kulturi bave se oni koji to pre svega vole, a ne zbog materijalne satisfakcije. Dakle, suprotno shvatanju s kojim se (pre)često srećemo, amaterizam ne govori ništa o umetničkom kvalitetu dela, već isključivo o načinu na koje ono nastaje. U Srbiji danas ima oko 750 kulturno-umetničkih društava sa oko 350.000 članova, dok samo u Vojvodini ima preko 180 amaterskih pozorišta. Prema podatku od pre nekoliko godina, u našoj zemlji se održava 47 kulturno-umetničkih manifestacija iz svih područja amaterskog delovanja.
Lično sam se uverio da u nekim delovima Banata, poput Jaše Tomića i Novog Bečeja, postoji živa tradicija pozorišnog amaterizma. U opštini Žitište, kojoj vi pripadate, nje nije bilo. Koliko je hrabrosti trebalo da se tih, sada već dalekih osamdesetih, krene u pozorišnu avanturu koja traje i danas?
Ne bih rekao da je u pitanju hrabrost. Karađorđevo je sedamdesetih i deceniju kasnije bilo otvorenije za nove ideje nego danas. Prvu predstavu sam napravio 1979. godine i zvala se „Čarobna reč“. Inicijativa je krenula od omladinske organizacije, a ja sam tek završivši srednju školu imao zvanje organizatora kulturnih aktivnosti. S velikom strašću sam skupio ekipu i krenuo u nepoznato. Imali smo veliku podršku sela, opštine i prepune sale. Tada je počelo naše izmišljanje pozorišta. Prve dve predstave smo napravili a da bukvalno nismo imali ništa, sem prostora za probe. Hteo sam da prvo nešto napravimo, da vidimo možemo li, umemo li, pa da onda zovemo u pomoć. Svetla su nam bile sijalice, umesto muzike, između scena, pevala je Mileva. U jednoj predstavi nam je trebao prasak groma, pa smo našli neku tablu lima i njom mlatili iza zavese ne bi li proizveli nekakav zvuk. Na sreću, odjeknulo je, publika nas je prihvatila, pa je stigla i podrška.
Koliko je svih ovih decenija pozorište uticalo na kulturnu scenu i sam duh Banatskog Karađorđeva?
Teško je meni kao začetniku te priče da ocenim uticaj na duh sela. Kulturnu scenu je svakako podiglo, jer je ubrzo počeo da se neguje i folklor, nastale su izvorna pevačka grupa, literatne recitatorske sekcije, odjednom je oživela kulturna scena. Bilo je, naravno, toga i pre pozorišta, ali mislim
da je naš kontinuitet inspirisao i ohrabrio te aktivnosti. Karađorđevčani su prestali da se „plaše“ pozorišta, jer su im se sa scene obraćali prijatelji, komšije, deca… Izlazili su nasmejani, uplakani, zamišljeni, prepoznajući sebe i svoje probleme. Zajedno s pozorištem, sazrevala je i naša publika, tako da danas imamo veoma zahtevnu, ali pristojnu, pravu pozorišnu publiku. To nikako ne znači da smo potpuno zadovoljni… mnogo ljudi iz sela još nije bilo kod nas. Borimo se za svakog čoveka tako što iskreno pokazujemo koliko nam je važno što je među nama. Igramo svakog vikenda, ulaznice ne naplaćujemo, a publika uvek može popiti kafu, sok i dobru domaću rakiju. Vremena su teška za pozorište, tako da nam prava borba za publiku tek predstoji. Svoju publiku uglavnom poznajemo, tako da kada dođe neko ko odavno ili nikada nije bio, svu pažnju usmerimo na njegov izraz lica posle predstave, nadajući se da ćemo prepoznati trag predstave na njemu. Uglavnom niko ne ostane ravnodušan, i to ohrabruje! Verujem da je naš rad uneo bar malo optimizma i duha tolerancije u moje selo.
Koliko ste se vi lično promenili i, možda, postali „drugi“ čovek radeći na bezbrojnim predstavama u kojima ste najčešće mnogo više od samog reditelja?
Mislim da sam uvek bio baš ovo što i sada jesam, sa svim onim što donose godine. Još kao dete sam voleo knjigu i muziku, a pozorište mi je pomoglo da se upotpunim, definišem i bolje razumem ljude oko sebe. Zapravo, da nema tog unutrašnjeg kontinuiteta kog nosim u sebi, verovatno sve ovo ne bi trajalo više od 30 godina.
U svakoj vrsti amaterizma uvek je zanimljivo kada čujemo koja su zapravo osnovna zanimanja ljudi koja viđamo na sceni i oko nje. Gde ste sve pronalazili junake koje ste potom izvodili na daske, koje su, nekima od njih, i doslovno „život značile“?
Kroz naše pozorište je za ovih bezmalo četrdesetak godina prošlo više od 200 ljudi različitih zanimanja: deca, srednjoškolci, studenti, poljoprivrednici, radnici, profesori, penzioneri… Mi smo jedno od retkih pozorišta koje nema problem s brojem glumaca. Jednom se desilo da smo u istom terminu na tri različita mesta igrali predstave. Zvuči toliko neverovatno da moram da ih pobrojim. Bila je nedelja i u Karađorđevu smo igrali „Braćo i sestre“, u Temišvaru „Ne igraj na Engleze“ i u Kuli predstavu „Kući“. Da li vam izgleda verovatno da jedno amatersko pozorište u malom mestu ima toliki izbor glumaca, da može da napravi tri potpuno različite podele, a onda sa tri predstave istovremeno nastupi u tri različita mesta! To je fenomen koji je, međutim, nama toliko normalan, da ga nikada nismo razglasili. Inače, retko pogrešim u izboru glumaca i podeli uloga, ali nekada se desi da u pozorištu ne vidim glumca za lik u nekoj predstavi i onda ga tražim po selu i uglavnom nađem! Nađem ga u kafani, prepoznam u polju, sretnem na ulici… i najčešće svi pristanu da pokušaju. Glumca za lik Vojina u „Mješovitom braku“ našao sam u kafani. Bilo je letnje popodne, sedeo je sam i pio pivo. Seo sam kod njega i posle nekoliko piva predložio mu da to veče dođe na probu i pokuša. To je bilo pre više od 20 godina, ali se odlično sećam njegovog odgovora: „Idi u p…. m…… i ti i pozorište! Ja pesmicu u školi nikad nisam naučio napamet, a ti bi sad da se ja tu benavim i glumatam. Ne znam gde mi je glava!“ Te večeri je ipak došao i posle 30 proba završili smo predstavu, koja je odigrana 50 puta. To je bio Mile Galović, čuveni Lale, koji je danas jedan od najboljih amaterskih glumaca u Srbiji. Volim rad sa glumcima.
Sve ove godine pozorište opstaje i stvara, uz materijalnu podršku koja je krajnje skromna… To naravno utiče na izbor predstava koje ćete igrati. Ansambl predstave, naročito ako podrazumevaju naglašenu scenografiju ili raskošan scenski kostim, ne dolaze u obzir. Na ovakvu vrstu limita sasvim sigurno ste se navikli. Ipak, sanjate li o bar jednoj premijeri koja bi iza sebe imala ozbiljnu produkciju i dozvolila vašoj mašti da ide kuda god želi?
Ne verujem da će se to ikada desiti. Ali i ne žalim za tim. Naravno da su bogata i funkcionalna scenografija i kostimi važan deo pozorišta, ali ja duboko verujem da je pozorište emocija, zgusnuta emocija na određenom prostoru, i da ako glumci dobro i nadahnuto igraju, publika može da vidi i dvorce, jezera, mora i tako dalje… to može i na livadi ili bilo gde. Tako ja pričam glumcima i oni mi veruju, jer nemaju izbora. Tako se brane amateri da bi koliko-toliko sačuvali dostojanstvo. Ne treba ni slučajno biti površan, pa sve ovo pripisati fenomenu „kiselog grožđa“ i „slatkog limuna“. Iskreno, postoji nešto mnogo dublje od puke psihološke relativizacije. Ako pogledamo velike nacionalne kuhinje, svi recepti kojima se one diče ujedno su najednostavniji i sastojcima skromni. Ali u njih je utkano nešto što se novcem ne da platiti. Tako je i sa scenom. Ako nemaš rotirajuću binu, kostime iz epohe, zvučne i svetlosne efekte… uvek imaš vlastito lice, ruke i ono što će ti izaći iz vlastite duše. S tim igraj! I ne brini. Naravno da bi, uprkos tome, i moji glumci uživali na jednoj takvoj predstavi bez ikakvih ograničenja.
Nedavno smo prisustvovali premijeri predstave „Čorba od kanarinca“. Tekst Miloša Radovića izvođen je od Ateljea 212 do Zvezdara teatra, a po njemu je čak snimljen i TV film. Nakon predstave, na scenu je izašao i sam Miloš Radović. Da li ste se plašili poređenja s velikim teatarskim uzorima? Koliko vam je značilo to što je pisac teksta iz Beograda došao u Banatsko Karađorđevo da bi vam se pridružio u naklonu pred publikom?
Plašili smo se moguće reakcije. Predstava je imala takav „pedigre“ da smo zazirali od mogućnosti da budemo uvedeni u ravan sa najboljim pozorištima, koja u radu na predstavi sebi mogu da priušte sve što požele. Ipak, znali smo da smo dali sve što smo imali. Naš smeh je iskren, a suze prave. Najviše se bojimo laži i te noći nismo lagali, ili možda sasvim malo. Gospodin Miloš Radović je svojim prisustvom učinio da se osećamo važno i posebno. Verujem da njegovi komplimenti izrečeni nakon premijere nisu bili samo ljubaznost. Hvala mu! A o tome kako nam ide putem koji smo odabrali govore rezultati. Od preko 60 predstava pomenuću tek nekoliko. „Porodične priče“ Biljane Srbljanović bile su pobednik Pokrajinskog festivala srednjih škola u Novom Sadu. Nagrađena je za najbolju režiju, najbolja ženska uloga bila je ona koju je iznela Zorana Dukić, a nagradu za mušku ulogu dobio je Milutin Stančić. Tu je zatim predstava „Odumiranje“ Dušana Spasojevića, koja je bila pobednik Republičkog festivala u Malom Crniću. Nagradu za najbolju žensku ulogu ponela je Dragana Meng, a za mušku Mile Galović. „Život iz početka“ Miroslava Momčilovića bio je apsolutni pobednik festivala u Velikom Gradištu. Najbolja muška uloga – Zoran Jovanović, ženska – Anastazija Glumac, a ja sam nagrađen za režiju. „Stid“ Petra Petrovića Pecije prošlogodišnji je pobednik Republičkog festivala u Malom Crniću. Ja sam dobio nagradu za najbolju režiju, za najboljeg glumca proglašen je Goran Budisavljević, za epizodnu ulogu nagrađena je Gordana Galović, a za scenografiju Jelena Banović. Ide to nekako.
Za ovih 36 godina pokazalo se da se u glumačkom smislu kontinuitet nije prekidao. Stariji glumci na sceni su uvek stajali uz mlade koji su ih nasleđivali. Posle više od 60 premijera koje je Milan Martinović potpisao kao reditelj, vidite li u Karađorđevu nekoga ko bi, kada za to dođe vreme, nasledio vas?
Ima u našem pozorištu članova koji bi mogli da naprave predstavu, a neki od njih već i jesu. Međutim, postoji u Karađorđevu nešto u šta se najpre morate uveriti. U smislu obezbeđivanja vlastite egzistencije, naravno da to radimo na drugim stranama, pozorište nam je samo hobi. Međutim, u smislu naše posvećenosti i odnosa prema teatru, mi smo praktično profesionalci. Kada god prolazite ovuda, kasno popodne i uveče, svratite i videćete upaljena svetla. Mnogo radimo, imamo svako veče probe ili igranja, što zahteva potpunu predanost i mnogo vremena. Verujem da će se uskoro profilisati neko ko bi bio spreman da u sve to uđe po pravilima koja postoje. Da se profesionalno posveti poslu, ne očekujući u materijalnom smislu doslovno ništa zauzvrat. Moji glumci imaju svoje poslove, svoje škole, fakultete, porodice, decu, brakove… Meni je lakše. Ja imam samo pozorište. Siguran sam da će pozorište u Karađorđevu, u nekom obliku, nastaviti i posle mene.
Banatsko Karađorđevo je jedno od najmlađih sela u Vojvodini. Prve kuće nikle su 1920. godine. Selo su osnovali mahom dobrovoljci iz Prvog svetskog rata, poreklom iz Like, sa Banije, Korduna… Da li se ova vrsta specifičnosti u bilo kom obliku do danas zadržala u sećanju, ili možda čak mentalitetu meštana?
Naši preci, pobednici iz Prvog rata, ratnici, došli su u Banat sa željom da konačno nađu mir. Kralj im je dao zemlju koju nisu imali čime da obrađuju. Ratnici, navikli na pušku, i dobra banatska zemlja, dugo se nisu razumeli, pa su godinama mučili jedno drugo. Neki od njih su pričali da im je bilo lakše u Lici s međedima nego u Banatu s pirikom i muvarom. Neki od njih su se i vratili u Liku, ali posle nekoliko teških godina, u banatskom ataru niklo je selo. Nazvali su ga Karađorđevo. Volimo naše pretke i čuvamo uspomenu na njih. Posvetili smo im manifestaciju „Karađorđevačka prela“, koja traje već više od 20 godina. Voleo bih da smo od predaka nasledili nešto od njihove hrabrosti, upornosti i snage.
U proteklih 36 godina, oko nas se odigrala čitava jedna društvena i tehnološka revolucija. Iz analognog doba naših roditelja, dospeli smo u digitalni svet, koji nam je neumitno promenio svest. Satelitska komunikacija, mobilna telefonija, vozovi koji jure 200 na sat… Koliko je sve to uticalo na umetnost kojom se bavite? Koliko se današnji mladi ljudi pronalaze u onome što ste vi kao dete zavoleli?
Jasno je da savremeno doba ruši i ponižava sve vrste umetnosti, pa i pozorište. Mislim da je zbog toga naš rad još vredniji! Najlepša knjiga koju sam pročitao jeste Servantesov „Don Kihot“. Potpuno razumem tog tipa. Mladi s kojima trenutno radim duboko razumeju pozorište. Potpuno su posvećeni, ali i svesni da je misija koju imaju osuđena na neuspeh. A onda se javljaju geni naših predaka i borba se nastavlja!
Shodno svemu o čemu smo govorili, možemo li već sada zakazati susret za 10 godina, na nekoj premijeri Amaterskog pozorišta „Jovica Jelić“ iz Banatskog Karađorđeva?
Pozivam te na otvaranje sezone 1. oktobra 2032. u 20 časova, biće komedija!
Izvodi:
- Kroz naše pozorište je za ovih bezmalo četrdesetak godina prošlo više od 200 ljudi različitih zanimanja: Deca, srednjoškolci, studenti, poljoprivrednici, radnici, profesori, penzioneri… Mi smo jedno od retkih pozorišta koje nema problem s brojem glumaca. Jednom se desilo da smo, u istom terminu, igrali predstave na tri različita mesta.
- Ako nemaš rotirajuću binu, kostime iz epohe, zvučne i svetlosne efekte… uvek imaš vlastito lice, ruke i ono što će ti izaći iz vlastite duše. S tim igraj! I ne brini. Naravno da bi, uprkos tome, i moji glumci uživali na jednoj takvoj predstavi bez ikakvih ograničenja.
Biografija:
- Rođen 23. 10. 1960. godine u Zrenjaninu.
- Srednju školu, kulturološki smer, završiou Srpskoj Crnji.
- Radi u biblioteci „Branko Radičević“ iz Žitišta, ogranak u Banatskom Karađorđevu.
- Od 1979. do danas režirao preko 60 predstava.
- Živi s majkom u porodičnoj kući u Karađorđevu.
