Milan Živković: SVE, SVE… ALI BANAT
Vrhunski umetnik, promoter, predavač, arhivista… neko ko o fotografiji zna baš sve. I opet, s istom strašću kao pre pola veka, hvata svaki trenutak.
Zamalo smo se sreli u Omoljici. A mogli smo to učiniti i u Bavaništu, Ivanovu ili Beogradu na primer. Ipak, ima mnogo simbolike u tome što smo naš susret upriličili u Kovinu. Ne samo što je zadužen za grafički i izložbeni dizajn ovdašnjeg Centra za kulturu, već ga crvenim slovima upisuje u kalendar umetničkih događanja koja se ne propuštaju.
Knjiga posvećena vašim stvarnim i „unutrašnjim“ lutanjima po Banatu otvara se rečenicom: „Prvo pitanje koje možemo da postavimo jeste da li je fotografija u stanju da prenese stvarnost, istinu, nečiju sreću i neponovljivost jednog trenutka ili je svaka fotografija, ipak, samo interpretacija samog fotografa?“ Postoji li odgovor na ovo pitanje?
Odgovor je, u stvari, sve što ste naveli. Fotografija može, ali i ne mora, da prenese ništa osim onoga što njen autor želi da pokaže. Pre svega autor je taj koji je odabrao trenutak u kom je pritisnuo okidač, on je taj koji je odabrao kadar, odnosno ono što želi da pokaže, definisao je poziciju foto-aparata u prostoru i, pre svega, fotograf je taj koji je otkrio i odlučio da drugima pokaže motiv kojim je bio i ostao zaintrigiran. Fotoaparat je „samo alat”, iako ga fotografi nikada ne posmatraju tako. Ono što želim da kažem jeste da nikada ne koristim prošlo vreme kada pričam o nekom foto-aparatu, na primer moja Minolta XD još uvek jeste fantastičan foto-aparat: filmova ima na tržištu jer analogna fotografija i te kako postoji i još uvek se koristi. U našoj kući sin i ja koristimo laboratoriju i trošimo analogne materijale skoro svake nedelje.
Svakog dana više od 300 miliona novih fotografija pojavljuje se samo na društvenim mrežama. A gde su slike koja nam stižu sa raznih ekrana, medija, bilborda… Postoji li opasnost da u toj hiperinflaciji fotografije izgubimo osećaj za sliku sposobnu da „promeni svet“ i „pokrene srca i misli“?
Deo profesionalnog fotografskog „establišmenta” pojavu digitalne fotografije doživeo je kao napad na sve ono što rade. Odjednom je svako mogao da uradi tehnički korektnu fotografiju. Moj stav je da se pojavom digitalnih foto-aparata (i posebno fuzijom kamera s mobilnim telefonima) fotografija vratila među običan svet. Na nesreću, odjednom je otišla u drugu krajnost: fotografiše i snima se sve, skoro da je postalo obavezno raditi direktan prenos svog života kako bi čovek ostvario status na društvenim mrežama. Ipak, ono što malo ljudi shvata, odnosno shvati kada im se mobilni telefon pokvari, jeste da sva njihova „životna arhiva” egzistira u virtualnom limbu, da postoji pohranjena u tamo nekom „oblaku” koji bi trebalo biti sigurno mesto – ali, realno, nije. Što se tiče količine informacija, moramo se setiti stare izreke po kojoj „od mnogo drveća ne vidimo šumu”.
Većina fotografa zadovoljava se željom da „uhvati trenutak“. Vi paralelno s tim uvek imate i ideju o tome kako fotografiju sačuvati za večnost. Neumorno se zalažete za razvoj svesti o potrebi njene kataloške obrade i uspostavljanja arhiva fotografije?
Prolog ovoj priči bilo bi mojih osamnaest godina provedenih u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu. Tokom tog perioda neizlečivo sam se zarazio virusom muzeologije koji izaziva neprekidnu potrebu da sačuvam sve ono što predstavlja priču o fotografiji u našoj zemlji. Uvod se desio pre sedam godina, kada je odštampana kapitalna foto-monografija pod nazivom Almanah Foto savez Srbije. Rad na toj knjizi bio je veoma naporan i tada je postalo jasno da, na našu veliku žalost, jedan deo autora koji nisu više s nama jedva da može biti predstavljen, jer iza pojedinaca nije ostalo skoro ništa. Svi mi, koji sada predstavljamo „staru gardu”, samo u sećanju čuvamo neke od nezaboravnih fotografija koje su nestale zajedno s njihovim autorima. U međuvremenu sam dobio posao honorarnog urednika galerije Centra za kulturu Kovin, i tu negde začela se ideja da oformimo Arhiv fotografije. Većina ljudi postavlja mi jedno te isto pitanje: Zašto arhiv, a ne muzej? Kada počnem razgovore o tome, ispada da sam ja jedini protiv, dok svi ostali žele muzej fotografije. Kao neko ko je stekao jedno „muzejsko punoletstvo”, naučio sam mnogo o sistemu nastanka, a posebno opstajanju institucija kulture. Arhiv fotografije koji danas postoji u okviru Centra za kulturu u Kovinu nastao je u saradnji sa Foto savezom Srbije i ima specifičan način akvizicije materijala. Svake godine tri autora dobiju priliku da izlažu zajedno (galerija je modularna i ima faktički tri prostora), a svako se predstavlja sa po tridesetak radova. Istovremeno sa standardnim katalogom nastaje i posebna foto-monografija koja ima oko 250 stranica i u njoj se autori predstavljaju sa po sedamdesetak fotografija. Iako se kompletan program galerije veoma uredno prezentuje putem svih elektronskih medija (elektronska verzija kataloga, albumi sa svim izloženim radovima i izgled postavke u galeriji), mislim da je jedina prava stvar upravo foto-monografija i činjenica da iza izložbe ostaju odštampane kopije, neosetljive na probleme elektronskog limba i sa trajnošću koja će nadživeti neko dugo vreme. Neke sledeće generacije sigurno će morati da urade migracije podataka, ali papirne kopije će i dalje biti tu.
Dešava li vam se da mladi fotografi dođu da vas nešto pitaju i nauče, da vam „ukradu neki štos“, ili se svi uzdaju u novu tehnologiju?
Ono što nisam mislio da ću spominjati jeste činjenica da sam ja Nikon, Profoto i Epson ambasador u Srbiji. Ovo je važno zbog toga što se iskreno i bezrezervno trudim da pomognem mladima, pa se, s vremena na vreme, pojavljuju katalozi u kojima stoji: izložbu pomoglo Ministarstvo kulture i Milan Živković. Istovremeno u ReFoto studiju i školi fotografije koju vodim u Beogradu, do sada je održano više od pedeset škola, kroz koje je prošlo skoro 200 polaznika. Svima koji su to želeli pomogao sam da nabave opremu, dobiju popust na cenu i, naravno, da je počnu koristiti. Pre toga su u školi, tokom tri vikenda intenzivne obuke, isprobali najnovije foto-aparate, ultimativnu studijsku rasvetu i dobili odštampana povećanja. Zbog toga u knjizi o ReFoto školi nema potpisa ispod ilustracija, ono što nastane u školi posmatram kao zajedničko delo. S druge strane, to ne znači da sve što su snimili polaznici ne smeju da koriste za svoje potrebe.
Vaše fotografije nalaze se u Međunarodnom muzeju fotografije u Barseloni, a opet, s jednakom radošću postavljate ih u malim seoskim galerijama. Da li to znači da su u oku foto-aparata, Barselona ili Ivanovo recimo, isti kada su prepušteni oku i mašti umetnika?
Pored ovog nalaze se i u nekoliko muzeja u Srbiji, već sam vam objasnio „zarazu muzeološkim virusom”. Ne spadam u one koji vole da im je arhiva izložbenih fotografija u ormanu ili ispod kreveta. Svaka izložba ima svoj život, a kada „ode u penziju”, pravo mesto jeste neka od institucija koje brinu o našoj istoriji i kulturi. A što se tiče veličine gradova, upoznao sam dosta autora koji smatraju da je jedino mesto za izlaganje galerija u nekom velikom gradu. Molim vas da sledeći put kada budete prisustvovali otvaranju izložbe na jednom takvom mestu nekoliko minuta posmatrate ulaz u galeriju. Ono što ćete videti na najbolji način objašnjava zašto imam suprotan stav onome što sam naveo na početku. Videćete ljude koji ulaze u galeriju, okrenu se levo-desno i kada vide autora ili poznato društvo, odu tamo – izložene radove skoro niko i ne pogleda. Upravo suprotno je ono što doživite u malim mestima, gde ljudi dođu zbog izložbe, a ne zbog međusobnog druženja. Najbolji primer jeste izložba „Moj Banat”, koju sam, odmah nakon smirivanja ratnih sukoba, odneo u Rijeku, a kada sam je vratio iz Hrvatske, postavio sam je u Beloj Crkvi. Kao što to red nalaže, jedna od fotografija ostala je u „Filodramatici” (kako se zove riječka galerija) i ja sam uradio novu kopiju – ali sam zaboravio da na njoj napišem naziv, mesto i godinu, i naravno potpišem se. Izložba ima više od šezdeset fotografija i u Beloj Crkvi bila je raspoređena u čak dva prostora, a na otvaranju mi je prišla simpatična starica i pitala me zašto samo jedna fotografija nema naziv i mogu li da joj kažem gde je snimljena. Bio sam iznenađen pažnjom kojom je ona pregledala sve fotografije i uz to čitala sve šta na njima piše. Tako nešto, posebno taj neposredni kontakt i prisnu atmosferu, nećete doživeti u galerijama koje se nalaze u velikim mestima. Ova izložba je sada u Muzeju Vojvodine, i još uvek nisam potpisao tu kopiju!
Listajući vaše monografije, ja kao neko ko čitavog života krstari Vojvodinom imao sam utisak da je južni Banat čitav jedan nepoznat kontinent. Na tom osećanju sam vam zahvalan. Koliko je u vašem radu značajan taj osećaj zavičajnosti?
Ljubav prema Banatu nasledio sam od dede. On je nekada davno zavoleo moju baku rođenu u Bavaništu i nakon završetka radnog veka odrekao se Beograda i preselio se u to veliko banatsko selo. Tu su se sreli moj otac i majka, oboje nastavnici i oboje poreklom iz Beograda. Iako su moji koreni naizgled beogradski, ja sam rođen u kući u Bavaništu i sebe smatram pravim Banaćaninom. I dalje uživam u mirisu ravničarske prašine koja neprekidno lebdi našim vazduhom. Deda me je takođe naučio i da u biografiji iza reči Bavanište obavezno, kao odrednica, iza zareza stoji reč Banat. Moj Banat! Gosti koji dođu kod mene, u prvom trenutku kažu kako je sve ravno i da nisu sigurni šta tu ima da se fotografiše. Ali kao što je haiku poezija bazirana na minimalizmu, tako i vizure banatske ravnice postaju prelepi motivi – samo se u njih treba zagledati sa interesovanjem, a kasnije možda i s puno ljubavi.
Možda je ovo pravi momenat da progovorimo nešto o Festivalu „Žisel“ u Omoljici, koji je vam je, čini mi se, veoma važan.
Čudan je taj splet slučajnosti, ili one uopšte ne postoje – kada malo bolje razmislimo. Foto-aparat Smena 6 napravljen je iste godine kada sam rođen, a dobio sam ga za 10 rođendan (koji, realno, te 1970. nisam ni imao, jer sam rođen 29. februara) i to je označilo početak mog bavljenja fotografijom. Iste godine u avgustu održan je prvi festival „Žisel”. Sedam godina kasnije prvi put sam, kao jedini fotograf, sa ekipom kino amatera kluba „BAK” iz mog rodnog Bavaništa poslao fotografije na „Žisel“. Tada sam počeo da razmišljam o tome šta je to što imaju nagrađene fotografije, a mojima je nedostaje. U to vreme već sam imao prve SLR foto-aparate: Praktica L i njenog naslednika „ljutu makinu” s jednim od prvih TTL svetlomera, foto-aparat Cosina HiLite DL sa „opasnim” objektivom Cosinon 1,4-50 mm. Od te davne ’77. do danas foto-aparati su sastavni deo mog života – uz nekakav veoma ozbiljan ovisnički odnos. Od 1977. godine mislim da nijednom nisam propustio festivalske dane, a već nekoliko decenija radim na realizaciji kompletnog programa.
Prateći ono što vi, a onda i vaše kolege i učenici, radite kroz vreme, nisam mogao da se otmem činjenici da su pre svega Kovin, a onda i jedan širi prostor, njegovi predeli i ljudi, zapravo – „taoci“ vaših foto-aparata! To što ste vi zabeležili jeste slika koja će o njima govoriti za večnost. Imate li svest o ovome pred sobom, u trenutku dok fotografija nastaje?
Možda moj rad odaje takav utisak, ali mislim da je upravo suprotno. Sve one kojima nešto pokazujem ili ih učim fotografiji kažem da imaju na raspolaganju dva pristupa. Ako vide scenu koju neće moći da ponove, onda neka snimaju, pa ako bude „gusto”, tada neka beže. Drugi sistem, koji je meni mnogo bliži, jeste direktan kontakt bez foto-aparata: pozdrav, rukovanje, upoznavanje i razgovor. Tek nakon svega toga postavljam pitanje smem li da napravim fotografsku priču u kojoj će moj novi poznanik imati centralnu ulogu. Na taj način nastaju mnogo prisnije fotografije nego kada nešto pokušavate da ukradete. S obzirom na to da sam sebe smatram fotografom koji mnogo voli teleobjektiv, mali deo seoskih priča snimam izdaleka, i to prvenstveno kako bih, neprimetan za aktere, sačuvao autentičnost trenutka. Zato mislim da smem da kažem kako sam ja u stvari taoc, dobrovoljni zarobljenik banatske ravnice, koji nema ni potrebu niti želju da pobegne.
Moram da pomenem i problematične, nasilne promene svih dosadašnjih pravila igre i fotografskih sistema, a pod tim podrazumevam apsurd zabrane fotografisanja, što neumitno vodi ka nestanku onoga što smo poznavali pod nazivom ulična ili „life” fotografija. Danas nema nikoga ko ne nosi barem jedan mobilni telefon opremljen kamerom. Naša životna okolina pokrivena je kamerama za nadzor i, osim ukoliko ne izlazite iz kuće, svakoga dana pojavljujete se na desetinama video-snimaka. O osmatranju iz svemira nećemo raspravljati. I sve je to u redu, ali je baš zbog toga vreme da se postavi pitanje zašto je onda zabranjeno fotografisati foto-aparatom. I ta paranoja se raširila svuda. Ubrzano usklađivanje naših standarda sa evropskim i svetskim standardima, dovelo nas je do toga da su fotografima hteli da uzmu autorska prava uz objašnjenje da fotograf nije autor, već samo pokretni stativ foto-aparatu koji navodno sve sam radi. Takozvana tranzicija medija ostavlja nesagledive posledice, o kojima skoro niko, barem u ovom trenutku, i ne razmišlja. Milioni audio i video kaseta, disketa, zipeta, strimera i drugih magnetnih traka, optičkih diskova i svih ostalih nosača informacija nestaju svakoga dana jer podatke sa njih više nemamo čime da pročitamo. Šta se dešavalo, na primer 50-tih godina, saznaćemo ako u nekom muzeju ili biblioteci otvorimo novine, magazin ili neku knjigu. Šta se dešavalo 90-tih u najvećem broju slučajeva biće, nažalost, zauvek izgubljeno, a mi čak nećemo znati da se to dogodilo. Na kraju ovog razgovora rečenica u skladu sa svime šta nas okružuje. Mrak se polako spušta svuda oko nas i u toj tami nas veliki brat netremice posmatra. Očigledno je da ne voli kada neko podigne objektiv foto-aparata u pokušaju da mu snimi i otkrije lice.
Antrfile:
- A što se trajanja tiče, pre skoro dvadeset godina od Epson korporacije dobio sam na poklon (i mislim da sam jedini) pigmentni štampač i Digigraphie sertifikat za posebnu vrstu štampe, koja fotografiju izjednačava s drugim grafičkim umetnostima i, u kontrolisanom postupku rada, daje joj trajnost i do 400 godina.
- Moram da dodam i to da se u okviru Arhiva fotografije formirala i posebna zbirka starih foto-aparata i fotografske opreme. Ovu zbirku Centru za kulturu donirao je profesor Branimir Karanović i ona broji skoro 2.000 primeraka. Problem sa stalnim smeštajem je rešen, a trenutno se intenzivno radi na njenoj katalogizaciji i pripremi za izlaganje.
Biografija:
- Rođen 29. februara 1960. godine u Bavaništu, Banat.
- Od 1984. radio u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu kao preparator Zoološkog odeljenja, a od 1986. kao fotograf i dizajner.
- Od 2000. do 2005. radio fotografije i dizajn za marketing odeljenje preduzeća „Direct Link“.
- Od 2002. do 2005. radio kao urednik izložbenog programa Foto-galerije Centra za kulturu u Kovinu.
- Od 2005. do 2015. radio kao urednik časopisa za kulturu fotografije „ReFoto”.
- Sada radi kao fotograf i predavač Studija i škole fotografije „ReFoto” i kao stručni saradnik za grafički i izložbeni dizajn Centra za kulturu Kovin.
- Nikon ambasador u Srbiji. Profoto ambasador u Srbiji.
- Jedan od prvih fotografa sa Epson Digigraphie sertifikatom.
- Član je ULUPUDS-a.
