Institut za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad – Najbolje od ravnice
Nakon 166 intervjua, prvi put naš gost nije samo jedno ime. A zapravo, u svetskim relacijama, ovo je daleko najveće ime s kojim smo se sreli. Širom planete, Institut za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu jedan je od najvrednijih i najprepoznatljivijih simbola čitave Srbije
Najlakše bi bilo reći da je osnovna delatnost Instituta usmerena na stvaranje sorti i hibrida ratarskih, povrtarskih, kao i velikog broja krmnih, industrijskih, lekovitih i začinskih biljaka. S tim u vezi, primarne aktivnosti Instituta sprovode se u okviru četiri departmana, pet laboratorija i dve uslužne jedinice. I ovo bi zaista bilo tačno. Ali kada govorimo o instituciji ovog ranga, onda izvod iz „lične karte“ predstavlja tek površnu informaciju. A zapravo, istina nadilazi sve što bismo mogli da pretpostavimo. Institut za ratarstvo i povrtarstvo u Novom sadu jedan je od najvećih, ne samo naučnih brendova koje ova zemlja ima. U oblasti kojom se bavi, Institut za Srbiju radi ono što u drugim oblastima čine naši proslavljeni sportisti ili umetnici. Širi dobar glas po čitavom svetu i formira javnu sliku o našoj zemlji, kakvom želimo da se ponosimo. I zato je ovo mnogo više od intervjua. Ovo je okvir za jedan veličanstven portret.
Zvučaće čudno, ali možda sve ne bi bilo ovako kako jeste da nije bilo zamršenih tokova istorije i vetrova koji su ovim prostorima duvali u raznim pravcima. Baš kao u svakoj velikoj priči, bilo je tu elemenata legende, trilera, ratnih požara, da bi se kroz potonje decenije čitav mozaik sklopio u sliku kakvu znamo. Pa da krenemo u avanturu koja je verovatno višestruko prevazišla zamisao svojih tvoraca… S dolaskom „belih” Rusa u tadašnju Kraljevinu Jugoslaviju, koji su bežali pred crvenom revolucijom, došle su i mnoge napredne stvari koje će ostaviti pečat u našoj istoriji. S brojnim idejama, ugledni i uvaženi, Rusi su prihvaćeni od strane našeg naroda. Jedan od njih – Sergej Andrejevič Kislovski, imao je ideju i viziju o stvaranju institucije koja će jednog dana postati glavna poljoprivredno-naučna institucija Jugoslavije. I njegova vizija se ostvarila. To je današnji Institut za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada. Ovaj ugledni Rus je idejni tvorac i jedan od najvažnijih utemeljivača u formiranju Poljoprivredne ogledne i kontrolne stanice, preteče današnjeg Instituta. Stvaralac je prve kolekcije semena. Dao je veliki doprinos srpskoj poljoprivredi, a bez njegove vizije i ideje Institut ne bi bio ono što je danas.
Prva ozbiljna prekretnica i opasnost od nestanka svega što je izgrađeno u tadašnjoj preteči Instituta javila se tokom Drugog svetskog rata. Mađarski okupatori su odlučili da svu dokumentaciju, kolekciju semena, materijal i aparaturu koja je pripadala Poljoprivrednoj stanici prenesu u Segedin, te da tamo oforme poljoprivredni institut. Namera je bila da sve tragove o poljoprivrednoj oglednoj stanici iz Novog Sada izbrišu iz naših registara, kao da nikada nisu postojali. To je sprečio upravo jedan Mađar, u to vreme zaposlen u stanici. Zbog svog ličnog poštenja i privrženosti kući u kojoj je radio do okupacije, on je sve pažljivo arhivirao i evidentirao. Nakon završetka okupacije, svi važni spisi su uz njegovu pomoć bili vraćeni i tadašnja Poljoprivredna ogledna stanica nastavila je gde je stala, a tek će u budućnosti biti ispisane najvažnije stranice istorije srpske poljoprivrede i nauke.
Akademik profesor Slavko Borojević
Na početku ove velike priče, u smislu koji danas poznajemo, stoji možda i neuporediva naučna figura akademika profesora Slavka Borojevića. Izašavši iz rata kao oficir, komesar, pa potom i novinar, Slavko Borojević je mogao da bira između prospiretetne vojne ili diplomatske karijere. Međutim, on je odlučio da svojoj zemlji podari nešto što ona do tada nije imala. Pozvan od strane Rokfelerove fondacije na usavršavanje u SAD, među prvima koji su u posleratnim godinama dobili takvu mogućnost, prepoznat kao „perspektivni oplemenjivač“, usvojio je tada pionirsku ideju da genetika, a ne lokalitet, određuju osobine i kvalitet neke biljne vrste. Iako je mogao da ostane u SAD kao bogat i slavan mladi naučnik, vratio se u Novi Sad željan da primeni sva svoja saznanja za dobrobit otadžbine. Ubrzo je imenovan na položaj upravnika Zavoda za pšenicu Instituta za poljoprivredna istraživanja iz Novog Sada, današnjeg Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, i za 17 godina, koliko se nalazio na toj poziciji, iza sebe je ostavio 112 sorti pšenice i tritikala, stvorivši baš ono što njegova zemlja pre njega nije imala – sopstvene sorte žitarica. Do 2003. godine 87% površina pod pšenicom u Srbiji i Crnoj Gori nalazilo se pod sortama akademika Borojevića.
Na ovom mestu važno je reći da se do danas održao naučni kontinuitet na koji je Institut naročito ponosan. Govoreći o svetskim i evropskim uspesima iz oblasti nauke i poljoprivrede, Institut i njegovi naučnici decenijama zauzimaju najvišu poziciju. Recimo, u najjačoj konkurenciji naučnika, prof. dr Jegor Miladinović, direktor Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, uvršten je među 20 najinovativnijih poljoprivrednih genetičara u svetu. Njegova sorta soje „NS Blackstar” svojom nutritivnom i zdravstvenom vrednošću predstavlja idealnu sirovinu za prehrambenu i farmaceutsku industriju, i kao takva pripada grupi funkcionalnih namirnica s dodatnom vrednošću. Naime, svi koji teže zdravoj ishrani trebalo bi da konzumiraju novosadsku crnu soju. Evropska semenarska asocijacija je ovu sortu prozvala „superhranom” i uvrštena je među 20 najinovativnijih sorti u Evropi u 2020. godini. Ovo priznanje je ogroman uspeh za prof. Miladinovića, ali i za Institut, koji potvrđuje status vodećeg centra za inovacije u regionu.
Prvi hibrid suncokreta
Uporedo s velikim uspesima u proizvodnji pšenice, Institut za ratarstvo i povrtarstvo je napravio pravi presedan i u proizvodnji suncokreta. Naime, francuski naučnik Le Kler je šezdesetih godina prošlog veka posetio Institut za ratarstvo i povrtarstvo. U sklopu poljoprivredne nauke, imao je veoma avangardne ideje koje je u razgovorima delio s naučnicima Instituta. Prepoznavši neverovatni potencijal onog o čemu su raspravljali s Le Klerom, pre najvećih tadašnjih svetskih semenskih kuća iz Amerike i Francuske, novosadski Institut svetu je predstavio pravu revoluciju u gajenju suncokreta. Jedan od prvih hibrida suncokreta je stvoren. Zahvaljujući tome, Jugoslavija je svrstana među nekoliko vodećih zemalja sveta koje su stvorile hibride suncokreta. Kao pravi rasadnik naučnih tajni, Institut je uvek korak ispred svog vremena. Ako se vozite noću pored Rimskih šančeva, a posebno zimi kad sneg prekriva okolinu, možete videti neočekivanu bleštavu svetlost koja dopire iza ograda novosadskog Instituta. Takozvani „staklenik“, eksperimentalni blok, svojevrsni je vremeplov poljoprivredne nauke. Za stvaranje jednog hibrida suncokreta potrebno je 10 do 12 godina, ali u „stakleniku“ se taj proces završi tri puta brže, za dve do četiri godine. I ne samo to. Kada se sedamdesetih godina prošlog veka prvi put u svetu pojavila bolest suncokreta, naučnici Instituta su svojim genijalnim idejama smislili kako da u „stakleniku“ naprave prvi hibrid otporan na novonastalu bolest. Iako se mislilo da se suncokret više neće gajiti u tadašnjoj Jugoslaviji, Institut i „staklenik“ spasli su i njive. I tada i danas, program stvaranja suncokreta u Novom Sadu jedan je od najpoznatijih i najvećih u svetu.
Srpsko seme na „Nojevoj barci“ biljaka
Ovde moramo da pomenemo i jednu neobičnu banku. Iako se ne reklamira na malim ekranima i nema zlatne poluge, ovu banku dobar deo sveta koristi svaki dan i ceo svoj život. Ova domaća banka najveća je u Evropi, a druga u svetu, u vlasništvu je Instituta za ratarsvo i povrtarstvo iz Novog Sada. To je banka gena divljih vrsta suncokreta. Intervencijom iz svojih rezervi, više puta je pomogla je da se izbegne ozbiljan debalans na evropskom tržištu hrane. Banka gena Instituta poseduje najveću kolekciju divljih vrsta suncokreta u Evropi kao dragocenu genetsku bazu. Kada se negde u svetu pojavi bolest suncokreta, u „stakleniku“ koji omogućava ubrzan rad, zahvajujući svojoj jedinstvenoj kolekciji divljih suncokreta, Institut prvi stvori otporan hibrid. Ove vredne kolekcije skupljaju se već decenijama po celom svetu i čuvaju se u specijalnim karantinskim parcelama. Skoro da nema nijedne svetske selekcione kuće koja ne kupuje bar deo genetskog materijala od Instituta kako bi ih koristila u oplemenjivanju suncokreta. Tako, činjenica je, svaki osmi suncokret u svetu nosi gen novosadskog semena.
Pored banke gena divljih vrsta suncokreta, Institut je vlasnik i vredne kolekcije semena svih biljnih vrsta, koja je ujedno deo nacionalne kolekcije. Ovako nešto u zemlji gde je poljoprivreda jedna od vodećih grana privrede pravo je nacionalno blago. Ono obezbeđuje prehrambenu sigurnost i budućnost jedne zemlje i predstavlja buduću okosnicu u očuvanju biljnih genetičnih resursa, koji su ujedno jedni od najvažnijih resursa države. Inače, da li ste znali da je svet došao na ideju kako da se sačuvaju najbolja semena iz celog sveta u slučaju globalnih katastrofa. Globalna banka semena, svetski trezor u Norveškoj, čuva preko million uzoraka iz svih područja sveta, a krije se duboko pod zemljom u rudniku ostrva Svalbard. Poznat je i kao najbezbedniji sef na svetu. Institut je dobio poverenje da u ime svoje zemlje položi čak 96 najznačajnijih srpskih sorti pšenice, ječma, ovsa i raži u ovu banku gena, tzv. „trezor sudnjeg dana”. Za nas je to velika čast i priznanje, jer ova semena mogu da deponuju samo najreferentnije ustanove iz odabrane države.
A kada smo već kod ove teme, sjajno će zvučati jedna zanimljivost. Institut je još jednom bio spasilac mnogih njiva, i to u Japanu. Istina je kada kažemo „Srbija do Tokija”, a sve zahvaljujući novosadskom suncokretu. Naime, kada se u Japanu dogodio katastrofalni zemljotres, u nuklearnoj elektrani Fukušima došlo je do kvara i kontaminacije zemljišta. Japanci su tada, na zagađenom zemljištu, posejali baš novosadski suncokret NS Dukat. Ispostavilo se da je ovaj hibrid bio zaslužan za oporavak zemljišta i popravljanje njegovog kvaliteta. Uporedo, došlo je do još jedne zanimljive primene NS hibrida suncokreta u Japanu. U školama, japanski učenici na praktičnoj nastavi gaje novosadski suncokret i tako uče o poljoprivredi, a o tome su izveštavali i mnogi mediji u Japanu.
Novosadski Institut je institucija od koje i veliki evropski naučnici „kradu zanat”
Kada smo kod velikih dostignuća, Institut je jedini primer u svim oblastima gde nemački stručnjaci dolaze kod nas da uče. Budući da je Srbija najveći proizvođač i izvoznik nemodifikovane soje u ovom delu Evrope, zahvaljujući Institutu, oplemenjivači soje dolaze u Srbiju da uče od naših stručnjaka. Prenoseći srpsko znanje u svoje zemlje, u poslednje vreme pokreću se mnogi programi oplemenjivanja soje u Austriji, Nemačkoj, Belgiji, gde takvih programa ranije nije bilo. Rezultati istraživanja Instituta prenose se u praksu, a na taj način podiže se nivo kompletne poljoprivredne proizvodnje u Srbiji.
Takođe, ideja o nastanku udruženja „Dunav Soja” proistekla je u Institutu za ratartstvo i povrtarstvu, koji je jedan od prvih članova i njegov glavni partner. Osnovni cilj ove asocijacije jeste promocija non GMO soje u podunavskim zemljama, među kojima Srbija zauzima centralno mesto. Kao samodovljna za proizvodnju soje, Srbija i Institut dali su jedinstven primer Austriji i ostalim evropskim zemljama.
Iako uspesi Instituta dosežu svetske razmere, na našem tlu Institut oduvek daje dobar primer kako se odnositi prema svom stanovništvu i srpskim svetinjama. Nikada nije zaboravio odakle potiče i ko ga je stvorio, te je oduvek pomagao svoj narod. Vrlo rado, godinama svojim donacijama pomaže narodnu kuhinju na Kosovu i Metohiji, gde se sprema 2.000 obroka dnevno za preostalo srpsko stanovništvo. Uz to, svojim redovnim pošiljkama semena manastirima na KiM, Institut za ratarstvo i povrtarstvo i Republika Srbija dokazuju da će uvek čvrsto stajati uz svoj narod i svetinje. Institut je takođe donator i član-reosnivač društva za podizanje Hrama Svetog Save na Vračaru. I u izazovnim, ali i dobrim vremenima, veoma je važno ne zaboraviti ko je ko i odakle potiče.
Ako se osvrnemo na prošlost, Institut je uvek, a naročito u najtežim vremenima, bio uz svoj narod. Uprkos NATO bombama i kriznoj 1999. godini, nije dozvolio svojoj zemlji da ostane gladna. Te godine njive su bile rodne, a magacini Instituta puni semena. Tako su svi poljoprivrednici Srbije i Crne Gore mogli da poseju svoje njive i ne brinu za budućnost. Zemlja koja ima svoje seme, nikada neće izgubiti slobodu i biti gladna. Zemlja koja ima svoje seme, nikada neće zavisiti od drugih.
