Vetar ukroćen dodirom
Moja baba Mara bila je salašarsko dete. Iako se udala i živela u selu, salaš je u njoj ostao zauvek. Svima nam je to, još zorom, stavljala do znanja. Ustajala bi pre svih, izlazila na ulicu i grubom metlom korovačom žustro čistila stazu. Metlom koja je ličila na neki duguljast, osušen žbun, grebala je cigle, naročito pazeći da joj se na mestima na kojima se cigle dodiruju, iz zemlje ne pomoli neka vlat trave. Što bi rekli „da ne nikne iz fugne“.
Na ovaj svoj ritual baba je bila neskriveno ponosna. Bio je to njen prvi i najveći uspeh u životu, spram kog su svi kasniji došli nekako mali. Kada bi se komentarisao neko, kome svojom voljom ili ludom glavom ne ide u životu, baba Mara bi blago pomerala glavu u stranu i govorila: „Neće taj imati flastera pred kućom“.
Jer za jedno salašarsko dete nije bilo veće i značajnije stvari nego imati „flaster“ pred kućom. I u svojim osamdesetim, kada je betonski trotoar odavno zamenio cigle, ugledavši me kaljavog na vratima, govorila bi: „Pa što si išo odud di ne treba! Trebo si ići flasterom“. Onaj široki red uglancanih „cigalja“ pre kućom bio je znak da živiš na centru, a ne na jarošu, gde su baš kao kadgod na salašu, guske pasle do pred kapijom. Bio je znak da imaš dom. I svoje u njemu. Stići do „flastera“ bila je privilegija srećnika.
Jedna devojčica sa čuruške lenije, koja će mi roditi oca, bila je među njima.
Naravno, ni to, kao ni bilo šta drugo, nije pokazivala nijednim gestom koji bi remetio njen urođen smisao za „red“. Za smisao života koji se ne dovodi u pitanje. Bilo kakav apstraktan razgovor bio je nezamisliv. Sve što je važno, davno je već rečeno. Naše je samo da se „ponašamo“. Čak i doslovno. Pamtim trenutke u kojima bih pokazivao neku žurbu, ljutnju ili nervozu. Baba bi me samo kratko pogledala, i tiho, ali bezuslovno, izgovorila: „Ponašaj se“. I to je bila granica preko koje se ne ide. Mojoj pubertetskoj buntovnosti tada je to silno smetalo. Danas sam zahvalan na svakom tako proživljenom trenutku. Sećanja naviru…
Baba bi isekla dinju na kriške, poput šara na dečijoj lopti koja se duvala na plaži. Na pola, pa na četvrt… Onda bi svaku četvrtinu presekla još jednom.
Tako poslužena, na osam jednakih delova, dinja se činila mnogo veća.
Onda bi uzimala najmanju kašiku iz escajga za slatko koji smo joj onomad kupili na pijaci u Subotici. Kašičicu bi napunila šećerom koji je pažljivo i ravnomerno posipala duž svakog parčeta. Zatim bi uzela krišku hleba i isekla je na male kocke, kao za naforu nakon nedeljne liturgije. Potom bi spokojno uzdahnula, zadovoljna prizorom na stolu, sa čijeg su ruba već motrile muve, spremne da iskoriste svaku babinu neopreznost. U trenutku tišine, osetio sam, kao da je jelo ispred sebe, onako bezglasno, namenila još nekom. Zatim bi dinju i hleb jela tako polako da mi se činilo da čitav ritual traje satima. Negde sam pročitao da bi, zdravlja radi, svaki zalogaj valjalo prožvakati 32 puta. Moja baba Mara je ovo pravilo usvojila bez da je za njega ikada saznala. A ja sam, u tom običnom a tako svečanom času, nepokolebljivo osetio… Onome ko ima mir u duši svaki zalogaj je pričest.
Slučaj je hteo da sam nedavno bio u nekom društvu u kom se živo pričalo upravo o tom osećanju života i sveta onih ljudi koje ćemo kasnije nazvati svojom prvom porodicom. Naravno, zalagao sam se za verovanje da je svet naših predaka, koji su najčešće čitav život provodili u geografskom krugu svog i tri okolna sela, ne širem od dvadesetak kilometara, okruženi ljudima sličnim sebi, s jedva mrvicama knjiškog znanja – bili u duhovnoj vertikali koja je za nas teško dostižna. Nemam boljeg objašnjenja od toga daje to bilo vreme u kojem se čovek neposredno nalazio pred licem života i smrti. Generacija mojih roditelja rađala se u kućama. U njima se i umiralo. Nije bilo porodilišta, ni današnjih bolnica. Nije bilo na ma koji način posredovane stvarnosti. Sve je bilo naočigled. Život i smrt bili su lice i naličje istog novčića. Svaki novi dan počinjao bi tako što bi se taj novčić bacao u vazduh, i baš ništa, osim neke skrivene promisli, nije ti moglo garantovati na kojoj će strani poleći na zemlju. Svet moje babe, salašarskog devojčurka iz čuruškog atara, bio je svet u kojem se reč izgovarala teško. Govorilo se škrto. Ali kada se dodirivalo, uvek ćutke, činilo se to snagom sposobnom da zaustavi vetar i kišu. Otvrdlih, zbog hroničnih boljki oteklih prstiju, baba bi me dotakla po obrazu. U tom dodiru bili su skriveni najviša mudrost i najviša istina. To što smo izgubili moć dodira i zaboravili jezik zagrljaja budi u meni sve snažnija osećanja. Ta melanholija krutih emocija, kroz koju svoja osećanja probijamo s mukom, poput vlati trave koja treba da izbije kroz otvrdlu koru sasušene zemlje, vraća me na ispovesti koje sam onomad slušao. I bio njima blagosloven.
