Jozef Irović: Mluviš Česky?
Krajem decembra, seoske ulice u Kruščici počinju da mirišu na cimet, đumbir i med. Vreme Božića ovde je nezamislivo bez čeških medenjaka, popularnih „pernika“, koji će vam svakako doneti sreću. Bar onakvu kakvu od rođenja, pod ovim frtaljem banatskog neba, donose Jozefu Iroviću, predsedniku Češke besede ovdašnje
Samo malo uz breg iznad Bele Crkve, uz granicu s Rumunijom, nalazi se Kruščica. Onako naoko, reklo bi se jedno od tipičnih sela ovog dela Banata. Međutim, čak i ako za tako nešto niste bili pripremljeni, ubrzo ćete shvatiti da je Kruščica sve samo ne „obično“ selo. Pored ostalog, kada zastanete u centru ili nekoj od ulica, može vam se lako dogoditi da čujete meštane koji između sebe pričaju – na češkom jeziku. I zaista. Česi čine trećinu žitelja ovog, ispostaviće se, krajnje neobičnog mesta. Centar sela, pored pravoslavne Crkve Svetog Dimitrija, krasi i rimokatolička crkva Svetog Vaclava, češkog kneza i svetitelja. Stotinak metara dalje, jedna stara, tipična češka kuća, adaptirana je i dobila je svoju etnografsku postavku. Ubrzo saznajemo da Kruščica ima i čitav vek staru Češku besedu. Njen predsednik je Jozef Irović.
Bolju osobu za „terenski izveštaj“ o statusu jednog od najživopisnijih cvetova u panonskoj bašti, teško da smo mogli naći.
Sudbina je htela da, iako gotovo 200 godina živimo u Banatu, u mojoj familiji, koliko znam, nema nikoga ko nije Čeh. Rođeni brat mi je Vaclav. Otac mi se zove Anton, a majka Marija. Očevi roditelji su bili Vaclav i Ana. S majčine strane deda i baba su mu bili Tomaš i Marija. Prababa i pradeda zvali su se Jozef i Karolina. Ovo su već četiri generacije za koje pouzdano znam.
Za većinu nas ova porodična priča traži mali uvod…
Organizovano naseljavanje Čeha u Južni Banat počinje 1827. godine. Svi ti prostori tada su bili unutar iste Habzburške monarhije. Raznim obećanjima, vlast se trudila da pridobije stanovništvo koje bi se iz razvijenijih delova na severu zemlje, preselilo u južnije krajeve što su nakon odlaska Turaka postali gotovo pusti. Takav slučaj bio je s Banatom. Česi su došli na prostor od reke Nere do Oršave u današnjoj Rumuniji. Treba znati da je Oršava gradić smešten na obali Dunava u donjem delu Đerdapa. Naspram grada je srpsko mesto Tekija u opštini Kladovo, a u njegovom zaleđu su obronci Karpata. Ovi podaci su nam neophodni da bismo shvaili da je sve ovo, u vreme kada nije bilo državne granice, bila jedna geografska i državna celina. Dakle, na taj prostor dolazi velika grupa Čeha, privučena obećanjima o boljem životu. Vrlo brzo shvataju da su obmanuti. Dočekao ih je težak rad i siromaštvo gore od onog iz kojeg su pobegli. Želeli su da se vrate svojim kućama. Ali kada su krenuli s obronaka tada surove planine naseljene gustom šumom, vrlo brzo stigli su u ravnicu koja im se učinila privlačnom za život. Rešili su da ostanu tu. To su bili preci nas, današnjih Čeha, iz srpskog dela Banata. Ali, znate li šta je najzanimljivije? U Češkoj je ova priča o njihovim sunarodnicima u Rumuniji opšte poznata. Brojni turisti, planinari i školske ekskurzije dolaze svake godine u krajeve koji se nalaze s druge strane Dunava i tragaju za onim što je vezano za dva veka boravka Čeha na tom prostoru. Na našu žalost, ogroman broj tih turista i ne zna za nas ovde u Srbiji. Stoga, poslednjih godina naročito, nastojimo da učinimo sve što možemo da te ljude preusmerimo i ka nama. Budući da su Česi izuzetno mobilni i ne vole da kao gosti dugo borave na istom mestu, dovoljno bi bilo obeležiti pešačke i biciklističke ture, koje bi turiste iz rumunskog dela Banata upućivale ovamo. Tim pre što je sve veoma blizu, a mislim da i kod nas zaista ima šta da se vidi. Istovremeno, sudbina Čeha u Rumuniji može i da nas opomene. Brojna češka sela danas su gotovo ispražnjena. Mladi su iskoristili pogodnosti koje su im se otvorile i sa znanjem jezika masovno otišli u Češku ili dalje na Zapad. Stariji s vremenom neumitno nestaju i krug se zatvara. Uradićemo sve što je do nas da se taj scenario ne desi ovde.
Zvučalo bi čak i skromno ako kažemo da je češka zajednica u Vojvodini jedna od onih o kojima se, nažalost, veoma malo zna.
U ovom delu Banata, a tu govorimo o Beloj Crkvi, Vršcu, Velikom Središtu, Kruščici, Češkom Selu i Gaju, danas živi oko 900 Čeha. Doduše, nije malo onih koji su ovde prijavljeni, a zapravo žive negde drugde. U čitavoj Srbiji po popisu ima 1.824 Čeha. Dakle, polovina nas živi ovde u južnom Banatu. Bela Crkva je jedina opština u Srbiji u kojoj je češki jezik u službenoj upotrebi. Ovde je i sedište Nacionalnog saveta Čeha. Brat i ja smo odrasli u kući u kojoj smo s roditeljima govorili isključivo češki. Već ja sa svojom decom pričam „na pola“. Iako mi je, recimo, ćerka bila na Karlovom univerzitetu u Brnu i govori češki bolje od mene. U svakom slučaju pravilnije. Ona govori standardnim jezikom, a ja sam ga učio usput, u svakodnevnoj praksi, naravno s nizom lokalizama i odstupanja. Uglavnom, danas se u Kruščici, na nivou porodice, češki govori najviše u dvadesetak kuća. Ipak je ovo sredina u kojoj je mešanje jezika i nacija neminovnost. Moj kum koji je stariji čovek pa sedi u kući i ima vremena, neko veče mi je pričao da u selu ima 57 čeških kuća. U vreme njegovog detinjstva bilo ih je 126. To je velika razlika, nastala za samo pola veka. Na stranu što nas demografski problem pogađa sve jednako. Tako da u mnogim od tih 57 kuća živi po jedno ili dvoje, mahom starijih ljudi. Nije daleko dan kada će i ti domovi biti prazni. Mladi ljudi u potrazi za poslom masovno odlaze. Sve u svemu, statistika nam ne ide naruku, ali ne damo se.
Koliko je kod samih pripadnika češke zajednice ova svest o poreklu bila i ostala jaka? Da li se tu kroz vreme nešto promenilo?
U Beloj Crkvi je situacija već mnogo drugačija. U njoj ima mnogo Čeha, s boljim uslovima od onih koje mi ovde u selu imamo. A opet, kod mnogih, vidljiva je nezainteresovanost, koju ne umem da objasnim. Česima nikada niko nije branio da se tako izjašnjavaju, a uz to, kao narod imamo dobru javnu predstavu koja o nama vlada. Biti Čeh je ponos. Postoji knjiga „Česi južno od Save i Dunava“ u kojoj je predstavljen čitav niz uglednih intelektualaca i privrednika koji su zadužili Srbiju. Sigurno ste čuli za Bajlonijevu pijacu u dnu Skadarlije? Svakako znate za književnicu Jaru Ribnikar. Pa, recimo, dvorski lekar kneza Mihajla i kralja Milana Obrenovića, osnivač Srpskog lekarskog društva, bio je Jovan Mašin. Mogli bismo dugo nabrajati intelektualce, umetnike, oficire… koji su zadužili Srbiju, a svi su poreklom Česi. Malo je poznato da su Česi i razvoju Novog Sada dali značajan doprinos. Uopšte, lepo je biti Čeh. Pa opet, ima onih koji su potpuno nezainteresovani da svoje poreklo i, u krajnjoj liniji, tu stranu svoje ličnosti osvetle i upoznaju. Ali, Bože moj! Nas koji razmišljamo drugačije to ne može pokolebati.
U našoj šetnji kroz selo uverili smo se da čitava Kruščica i te kako ima koristi od saradnje koju poslednjih godina imate sa Češkom.
Kako da ne! Prijatelji smo i partneri s regionom Hradec Kralove i mestom Čermna nad Orlici. Zahvaljujući tome, kroz Strategiju razvoja koju je finansirao ovaj češki region postigli smo komunalni razvoj sela kakav se u čitavom Južnom Banatu teško može naći. Pa, recimo, naša osnovna škola opremljena je kao neka varoška. Zahvaljujući donaciji iz Republike Češke dobili smo prvu sportsku balon salu u opštini Bela Crkva. U oblasti turizma, kulture, sporta… gotovo da nema ničega u čemu se u manjoj ili većoj meri, uz podršku naše države, ne nalazi i blagodat saradnje sa Češkom.
Uloga Češke besede u svemu ovome je neprocenjiva.
Za nas se situacija značajno promenila nakon sukoba devedesetih godina. Najviše Čeha, naime, oduvek je živelo u Hrvatskoj. I danas ih tamo ima blizu 10.000, a njihovo sedište tradicionalno je u Daruvaru. Nekako, decenijama smo svi mi Česi izvan tog „epicentra“ ostajali u senci, i osim sporadičnih tekstova u novinama, praktično nevidljivi. Tek novim pokretanjem lokalne Češke besede i radom Matice i Nacionalnog saveta Čeha u Srbiji, stvari su počele da se pokreću s mrtve tačke. Mogu slobodno da kažem da nas je taj rad i održao. Za nas se sada, osim ovde, zna i u Češkoj i Rumuniji. Negujemo naš jezik, kulturu i običaje, imamo projektnu saradnju koja nam, kako smo rekli, donosi mnoštvo benefita. U našem selu negujemo tradicionalne manifestacije: „Fašanke“, „Uskršnje običaje“, „Mikulaš“, „Dečija Tri kralja“, ugošćavamo posetioce iz Češke i susednih zemalja. Tu je onda i naš divan festival „Lepota različitosti“. Trudimo se da, koliko možemo, sačuvamo naše nasleđe u oblasti folklora, muzike, pozorišta. Jednostavno, ima nas toliko da svako mora da doprinese koliko god može.
Živimo u vremenu koje je takvo kakvo jeste. Jeste li optimista u pogledu čitave ove priče?
Ja sam realni optimista. To s jedne strane znači da verujem da će prisustvo češkog jezika i kulture na ovom prostoru ostati zauvek. Biće i Nacionalnog saveta i Matice češke, radiće Češke besede, biće projekata, saradnje i fiansiranja. A opet, jedino što me brine jeste – hoće li biti ljudi? To su neki neminovni procesi. Mladi u Češkoj, u potrazi za bolje plaćenim radnim mestima, odlaze u Englesku ili Nemačku. Na njihova mesta u Češku stižu ljudi iz Ukrajine, Rusije i s Balkana. Kako stvoriti uslove u kojima će stepen lične egzistencije biti takav da nam stanovništvo ostaje u mestima svog i rođenja svojih predaka? Bela Crkva je izvan glavnih puteva. Na 100 kilometara od Beograda i 180 od Novog Sada. Preostala industrija u mestu nije ni senka onoga od ranije. Ljudi nam svakodnevno odlaze. Pa evo, samo ova Kruščica imala je nekada 2.200 stanovnika. U vreme moje mladosti u njoj je živelo oko 1.200 ljudi. Danas nas ima 600 ili nešto malo više. Kuću možete kupiti po ceni od 3.000 do 10.000 evra, a pri tome smo komunalno opremljeni tako da nam pola Banata pozavidi. Imamo kanalizacionu mrežu, prečistač vode, potpuno opremljenu školu, poštu, dom kulture, prodavnice… ali šta to vredi kada vas svako najpre pita za posao. A tu, osim poljoprivrede, nemamo šta da ponudimo. Mnogo toga što mi imamo nema nijedno selo u Južnom Banatu… a opet, iz glave mogu da vam nabrojim bar 20 praznih kuća. E sada, kada svoj optimizam stavim uz činjenice koje govore o pukoj realnosti, mnogo je razloga za sentimentalno zadovoljstvo, ali i veliku brigu. Hoće li nas stvarnost prestići? Ne znam. Znam samo da ja lično, zarad one četiri generacije predaka koje pouzdano znam, svakako neću odustati. Uradiću sve što je do mene. Za sve drugo, preostaje mi samo da se nadam.
