U potrazi za sećanjem
Kultni pisac Selidžer autor je jedne meni krajnje bliske rečenice: „Ono što zaista može da me nokautira je knjiga nad kojom, kada je pročitate, poželite da autor te knjige bude vaš bliski prijatelj i da ga možete pozvati telefonom kad god vam to padne na pamet. To se međutim, ne događa naročito često“. Tako nekako, došlo mi je da prigrlim onoga koji je čitajući između redova, došao do sledećeg: U skladu sa biblijskom predstavom, čovek je stvoren 23. oktobra 4004. godine pre naše ere, u devet časova ujutro. Dakle, računica je prosta… Ljudskopostojanjenaplaneti traje trimilionagodina. Poslednjeledenodobazavršilo se pre 12.000 godina. Tačno 99,5 odstopostojanjačovek je proveo u paleolituilistarijemkamenomdobu. Malo manjeodtrimilionagodina, izgeneracije u generaciju, čovek se budio, hranio, dizaodecu, pribavljaohranu, posmatraonebo, verovao… naapsolutnoidentičannačin.
Danas su se stvaritolikoubrzale da se tehnološkoznanje s kojimčovečanstvoraspolažeduplirasvakedvegodine. Znanjerastegeometrijskomprogresijom. A čovekbiološki, fizički, emotivno… stoji tamo gde je i bio. Recimo, ideal ljudskelepotestvoren je još u antičkojGrčkoj, nekolikovekova pre naše ere. Kolikoste puta čuli, kakokažemo da je neko „lepkaoApolon“!KadabitajApolon, i dan-danas, prošetaonovosadskomZmajJovinomulicom, privukaobipažnjusvakeprosečnežene. A njegovoznanje, kažunaučnici, bilobinanivouinformacijakojimaraspolaže – trogodišnjedete.
Kadagovorimo o emocijama, dovoljno je napomenuti da i danasčitamosumerski „Ep o Gilgamešu“, Homerovu „Ilijadu“, Sofokla, Vergilija, Šekspira, Molijera, Servantesa… Iznjihovih dela učimo o ljubavi, nadi, veri, o odnosupremastrahovima, ljubomori, dobrim i lošimdelima. Naravno da je tomogućesamo zato što je naš „unutrašnjisvet“ jošuveku saglasju s ljudimakoji su živelimnogo pre nas, još u osviturađanjacivilizacije.
S drugestrane, znanjekojimraspolažemo, ovaploćeno u tehnološkojmoći, nesagledivo se uvećalo. Naučnici su izračunali da samo u jednomizdanjudnevnihnovinakojemožetekupitinakioskuprekoputa, imavišeinformacijanegošto je jedan Getemogaoprikupititokomčitavogživota!
Naprosto – možda se namasveprebrzodogađa! Štobi se modernimrečnikomreklo, izdana u dan ubacujemosvenovijisoftver u istokućište. Ili, štobimojotacrekao: „Znaš, nekadmi se čini da sam u ovomistomživotuvećjednomumro, a onda se ponovo rodio. Tolikomi se svepromenilo, u odnosunaononekad“.
Zaista. Još i ja se živosećamkadasmo u kući u Nadaljuuvodilikupatilo… Stric je povlačiovoduiz WC kotlića i kad je trebalo i kadnije. Komšijenisuimalekupatilo, pa da se nervirajukadčujukakokodnasklokoće!
Sećam se onihnaftomolajisanihpodovapoprodavnicama. Televizorabezdaljinskog. Bila su samodvakanala, koja su se nanašem RIZ televizorušaltalatakoštoga, pododređenimuglom, opališrukom s desnestrane. Sećam se šrafcigerazabodenog u leptirstaklonašegfiće…
Čega se tata seća, neću ni da pominjem. U školu je nosiomaludrvenutablicu i kredu. Nisuimalisveske, pa su koristilitaj „piši-briši“ sistem. Kakosambioljubomorankadsamzatočuo! Prvalopta, bila mu je odnaduvaneovčijebešike. Manjebolestilečile su se slaninom a oneozbiljnijebelimlukom.
I sve se tonaopačkeokrenulozapolaljudskogveka. Odštipaljkekojusmokačilinapantalone, da nas „neuvati“ lanacnabiciklu – do automobilanastruju, stiglo se zafrtaljljudskogveka.Paajd se ti snađi! Mada, moždatosvetekovakosastranezastrašujućeizgleda. Negdeduboko u nama, sve je u mnogovećojharmoniji negó što i slutitimožemo. Uostalom, Hese je govorio da svakoodnasima u sebi sve ono što je ikada živelo u ljudskim dušama. Svi Bogovi i đavoli koji su ikada postojali… svi se oni nalaze u nama, tu su kao mogućnosti, kao želje, kao izlazi.
Sve je, nastavljamo mi, kao nalik sećanju. Zamislimo da smo sve što Jeste, već jednom znali. A onda smo dospeli na pustu ravnicu i tamo pili vodu iz reke Lete, koja nam je donela zaborav. Hodajući kroz život, mi samo pokušavamo da se setimo tog izgubljenog znanja. Što se više sećamo, to smo mudriji i slobodniji. Jedino poznavanje Istine donosi slobodu.
I zato pustimo stvari da idu svojim tokom. Imamo moć nad svojim mislima ali ne i nad događajima iz spoljnog sveta. Shvatimo ovo i pronaći ćemo snagu. Kažu da se Gradski senat Londona pre samo malo više od jednog veka, našao pred nerešivom pretnjom. Naime neko je izračunao da se količina konjskog izmeta na ulicama Londona, svake godina uvećava tolikom progresijom, da će život u njemu vrlo brzo postati nemoguć. Mnogi Britanci upali su u paniku i čak pomišljali da na vreme napuste veliki grad. A onda je „odnekud“ stigao automobil! I do juče velika, realna pretnja vezana za konjsku balegu koje je bilo posvud po ulicama, postala je samo vesela anegdota. Tako je i sa svim ostalim. Treba se jedino na vreme nasmejati.
A život… Život je samo onakav kakvim ga oblikuju naše misli.
