Tišina
Tišina je nešto što se ne čuje, a opet je svi i slušamo i čujemo. Ona je deljiva, moš je podeliti, al’ ne sa svakim. Deljiva je samo s onim ko se razume u tišinu.
Tišina ima raznih. Postoje zajedničke tišine, onda samo one naše tišine koje nikom ne damo i ne delimo ni sa kim. Ima i njihovih tišina. A bude i kad nema tišine. Onda se nje brzo zaželimo i jedva čekamo da nam se vrati. Kanda da nam je tišina najrođeniji rod koji čujemo. Oni što je ne čuju, njih mani. Nisu oni za nas, ko što ni tišina nije za njih.
Tišina nam je i sigurnost. Ima situacija kad je tišina siguracija, kad nam bude ko žiranti što su kadgod bili, al’ ne nama, neg’ bankama. Ume i tišina da strada, ko što su stradali i neki žiranti, ako se mi ne vladamo ljudski i pošteno i onako kako to priliči vremenu i ljudima oko nas. Bude to da kad je tišina, onda je sve kako treba i onda smo spokojni. Ako kogod il’ štogod tišinu kvari, znači da je neka muka, opasnost il’ je kogod došo da nas pokrade. Tišina je i kad mislimo da nikog nema.
E, kad čovek pomisli da nikog nema, onda čuje samog sebe. Al’ ne sebe celog, ta di bi ceo čovek mogo odjedared da stane u svoje uvo? I šta će tamo, a i kako bi se posle odatale izmigoljio? Ne, kad kogod pomisli da u tišini nikog okolo nema, pa ako se još malko i poplaši da je to baš tako, onda čuje samo svoje srce. Aha, lepo se čuje, ko kad lekari metu one njine slušalice, da nas slušaju onamo s leđa pa da reše koji lek da nam prepišu. E, tako se čuje. Još i bolje i bez tih njinih slušalica.
Istina je, neki se tišine boje, a neki joj se raduju. Eto, matera vole kad je tišina. Onda zna da čedo mirno spava. Al’ i nju to brzo prođe, pa ako je čedo malo lepo zaspalo, onda mater malo-malo pa ustane do kolevke, da ga pogledom pomiluje i da vidi da l’ je tišina radosna.
Kadgod je tišina bila ko sat. Niko je nije navijao i svima je radila kako treba. A ni sata nije baš bilo u svakoj kući. Tišina garant postoji od pamtiveka, al’ kanda da još o njoj niko nije piso kakve arheološke studije. Nju ne možeš iskopati, ne moš je videti, niko je uvatio nije. Ima slika na kojima se kobojagi vidi. Onda kad se zagledaš, kao vidiš je da je tamo, al’ baš i ne moš da je poznaš da l’ je to baš ona, al’ je zato iz slike čuješ. Al’ opet samo ondak ako se u tišinu razumeš.
Svako godišnje doba ima svoju tišinu. To je ta zajednička, što je svi delimo. Jeste da smo je oterali odavno, al’ nije ona otišla u beli svet. Tu je, čeka nas odmah iza vrata, ko mačku kad isteraš na ladnoću, a ona ostane na pragu, spolja. Tišina nam je najvernija drugarica. Bila bi i drugar, al’ je ženskog roda. Zato joj, kanda, baš mlogo i ne verujemo, pa je malko-malko proveravamo je l’ samo naša il’ je kogod kvari, onako u tišini.
Davno, kad je bilo vrućina i tišina, štala blizu, otvorena gornja pola od vrata, onda se samo kadgod, između petlova koji javljaju kolko ima sati, čulo kad riđuša il’ mrkov malko frknu, onako noćno, il’ kad ustanu rad sebe, ako su legali. Ako stoje, onda bude da se čuje kad malko po jaslama prebiraju. Kako se tišina mešala sa raznim zvucima, svet je znao kolko ima sati, nije im trebala skazaljka. I sve je bilo na vreme, dok ne zazvoni na crkvenom tornju. Sramota je bilo da zvono zvoni pre nego što se obavi sve što je sledovalo ranije.
Najlepša tišina je bila kad veje sneg i kad debelo zatrapa. Onda, em se tišina najbolje čula, em je bila čista i bela, ko pelene na štriku il’ mladina venčanica, belja i od salveta u kojem se nosio kumovski kolač. Sijala je i noću i danju i čula se jednako i spolja i iznutra.
Eto, prošo nam je i Sveti Mrata, nadali smo se da će javiti sneg do vrata, al’ se predomislio. Idu veliki svečari, čitaće se Očenaš. I tu bude malko tišine, one najsvečanije, kad se svi okupe oko stola. Samo se čuje šibica koja pali sveću i tih par sekundi tišine, pre Očenaša. Kod nas je sveća za slavu gorela ceo dan, od ujutro.
Verujem da ste i ovu priču pročitali u sebi, onako u tišini. Lepo je i kad se čita naglas, da je podelite s nekim. Neće se tišina srditi. I ona će se radovati.
