Na kraju puta
„A šta ako je sudbina upravo ono, što čovek čini“? U tome je dakle njegova stvarnost: Ništa konkretno na šta bi se mogao osloniti. Samo mnoštvo nevezanih iskustava, lutanja, posmatranja. Večito u nekakvom stanju izvan stvarnosti, u nekakvoj želji i gubicima. Sada je shvatio da je upravo to bio on. A u isto vreme je shvatio, da upravo ono što se gubi postaje još više naše, u oplakivanju ili osećanju, nešto što nam je izmaklo i zbog toga još uvek to možemo želeti.
Još juče je putovao. Magla je prodirala ispod peronskog svoda i umanjivala jačinu svetiljaka koje su bledo žmirkale. Jedva se ugurao u vagon drugog razreda. Nije mu preostajalo ništa drugo nego da stoji. Već u Vrbasu mislio je da siđe. Nije još sasvim ni poverovao u tu nejasnu želju, kada je shvatio da ne može da se pomeri. I kada bi hteo da siđe, ne bi mu to pošlo za rukom. Jedino što je učinio bio je pokušaj da smesti kofer uz zid kabine i sedne na njega. I tako skučen, osetio je olakšanje i odmor. U kabinama je žmirkalo plavkasto svetlo i čuo se žagor ljudskih glasova. Mislio je na onih nekoliko godina, koliko je bio u dalekom gradu i na sve što mu se dogodilo. Točkovi voza kloparali su u nekom nepravilnom a opet savršeno ujednačenom ritmu.
Mrak je bio isprekidan žmirkavim svetlima u daljini. Pokušavao je da prekrati vreme, pogađajući odakle su mogla dolaziti. Mesec je klizio niz Telečku visoravan kao komad maslaca po vrelom nožu. Svetla na retkim prozorima između dva naselja, ličila su na zvezde. „Kako li se samo u trenu preobratimo u ono što zaista jesmo“, pomislio je. Noć je bila kao stvarnost u obrnutom ogledalu. Čak i tri zbijena salaša, na podlozi crnog somota panonske noći, sa par svetala jedva jačih od petrolejske lampe, stvarali su privid naselja i jasno govorili da u njihovoj toploti neko upravo razgovara, spava ili sluša zvuk voza negde u daljini. Osećao se slobodan i zadovoljan. Dobro je poznavao taj osećaj koji bi mu se javljao uvek kada bi odlazio iz nekog mesta u kojem je već počeo da se dosađuje ili kada bi se odlučio na neko putovanje zbog neke nove ideje ili jednostavno zbog znatiželje. Putovanje, bilo kakvo, uvek mu je izgledalo kao neki stvarni element, isto kao voda ili vazduh. Putovanje se tako razlikovalo od običnog života.
Voz je nastavljao put, noseći u svojoj utrobi ljude koji su se smestili u raznim položajima, kako je kome odgovaralo i na svakom zastajkivanju naslanjali su se tražeći oslonac na vratima kupea, ili češće na saputniku koji im je bio najbliži. I začudo, ova intima nikome nije smetala. Bili su u situaciji dovoljno izmeštenoj iz stvarnosti, da bi iko uzimao u obzir pravila i navike o koje se inače upirao. Sedeo je na kovčegu, uklješten između putnika koji su stajali. U nekom trenu počeo je da razmišlja kako ponekad stvari o kojima mnogo govorimo i sanjarimo postanu stvarne i pre nego što se dogode jer se u njih previše uživimo. Nakon izvesnog vremena, poznanici koje je sretao na ulici počeli su da mu čestitaju i gledaju ga s divljenjem jer su čuli da se sprema na put. Počašćen tim pitanjima i divljenjem, počeo je i sam gledati na to kao na nešto stvarno. Prolazili su međutim meseci a on nije odlazio i prijatelji su počeli podsmešljivo da ga posmatraju i zapitkuju uz ironičan smešak, koji je datum odredio kao poslednji i kada će poći. Drugi su ga odvraćali i davali mu hiljadu razloga zbog čega ne treba to da učini. Baš kao i oni koji su mu govorili davno, kao u nekom dalekom prošlom životu, da ne ide iz svoje male varoši. Želja da vidi svet bila je suviše jaka iako je osećao da nije dovoljno zreo da donosi konačne odluke. I zato je učinio isto što i uvek u životu, kada mu želja nije pratila jasan znak duše. Pobegao je. Bez osvrtanja je ušao u stari drap autobus koji ga je odveo daleko. Otišao je sa istim onim osećanjem sa kojim je juče vraćajući se, ušao u prenatrpani voz koji ga je nevoljno primio, ustupajući mu tek mesto za kofer na koji je seo, prizivajući osećaj slobode i zadovoljstva, koji ga je tada možda prvi put izneverio.
I evo ga ovde. U maloj varoši, na ulicama čiji su se drvoredi razmicali pred njim kao zavese na prozorima u gostinskim sobama. Zastao je pred jednom u belo okrečenom niskom kućom i spustio kofer. U susretu sa njenom svedenom jednostavnošću i nekom skoro pa neizrecivom postojanošću koji je iz nje izbijao, poželeo je da udahne onako kako se mirno i duboko, uvlači dim cigarete. „Sve moje nevolje, rezultat su toga što ja nisam svoj gospodar. Uvek postoji nešto što me povuče za sobom. Nešto što mi beži, nedostaje“, gotovo da je glasno izgovorio sebi. „Čekao sam da se sve stvari u životu reše same, nikada nisam činio ništa drugo osim što sam sledio tok stvari i u svemu što se događalo oko mene bilo je više snage i energije nego u meni. Bio sam previše usamljen. A opet, kada god bih bio u društvu, nisam mogao da nađem mir. Uvek sam nešto čekao i tražio. Bilo šta… Uvek mi se činilo da sam samo u prolazu. I zato mi je svaka stvar i svaki susret samo prolazan“.
Lišće je dremalo na granama lipe pod kojom je stajao. Udahnuo je još jednom, koliko god može. Da odlasci uopšte postoje, tog trena znao bi da se vratio.
