dr Zoran Đerić: Pozorište čine ljudi
Srpsko narodno pozorište, sezonu je otvorilo spektaklom pod vedrim nebom. Ipak, čak i događaji poput „Aide“, samo su ravnopravan deo misije, koju jedna od najznačajnijih kulturnih institucija na ovim prostorima, sprovodi punih 160 godina. Njenom upravniku, to je itekako jasno
U trenutku dok nastaje ovaj razgovor, gotovo od usta do usta, prepričava se spektakl izveden među zidinama Petrovardinske tvrđave. Epsko opersko delo „Aida“ upravo je stvoreno sa namerom da fascinira. Njeno prvo izvođenje bilo je 1871. u Egiptu, povodom otvaranja Sueckog kanala. Tako su njenim novosadskim izvođenjem, obeležena tri velika jubileja – 150 godina od praizvedbe, 120 godina od smrti kompozitora Verdija i 160 godina Srpskog narodnog pozorišta! Na sceni je bilo više od 350 učesnika, među kojima su muzičari u orkerstru, članovi hora, domaći i međunarodni solisti, baletski igrači i veliki broj statista za scenu marša vojnika. Događaj je pod vedrim nebom, pratilo više od 3.000 gledalaca. Sve u svemu, 161. sezona SNP-a počela je kao možda nijedna do sada. A to opet otvara jedno veliko pitanje, kojeg je u razgovoru sa upravnikom ove institucije Zoranom Đerićem, nemoguće izbeći.
Kuća kakva je SNP, sa više stotina zaposlenih, mora neumitno da se prilagodi imperativu ekonomske održivosti, da unapređuje i modernizuje svoj rad – a opet, da ostavi nedodirnutim svoj ideološki, simbolički i kulturološki temelj. Kako je neko rekao: „Srpsko narodno pozorište mora imati i klasičan repertoar, pa tačno da na predstavu dođe samo jedan čovek“!
Srpsko narodno pozorište je najveća ustanova kulture u Vojvodini, i po broju zaposlenih, i po prostornim, i pre svega, umetničkim kapacitetima. Kao takvo je budžetska ustanova, ali deo prihoda ostvaruje i prodajom svojih usluga, karata za predstave, i, manjim delom, iznajmljivanjem sala i tehnike. Ne bih govorio o brojevima, a u pitanju su veliki brojevi, po svim pomenutim pitanjima, izuzev kada je u pitanju publika. Sve naše predstave (dramske, operske, baletske) izuzetno su posećene, za mnoge od njih se traži karta više. Evo najnovijeg primera: za premijeru opere Aida, u septembru mesecu, na Petrovaradinskoj tvrđavi, prodato je više od 2000 karata, dok je bez ulaznice ostalo nekoliko stotina gledalaca. Oni će, nažalost, morati da se zadovolje direktnih prenosom na RTS-u, ili predstavama u sali Srpskog narodnog pozorišta. Korona je dosta poremetila rad naše ustanove, ali smo koristili svaku mogućnost za rad i susrete sa našom publikom, bilo da su u pitanju drama, opera ili balet. Nama je umetnost i umetnički rezultati uvek u prvom planu, što ne znači da ovi programi ne mogu da budu i isplativi, odnosno da mogu da vrate deo uloženih sredstava. Kad nije bilo zabrana i ograničenja broja posetilaca, prihodi od prodaje karata nisu bili zanemarljiva stavka.
U Novom Sadu, blagodareći letnjim mesecima kada se mnoge priredbe preklapaju, zbir manifestacionih dana odavno prevazilazi kalendarskih 365. S druge strane, institucije poput Srpskog narodnog pozorišta ili Matice srpske žive s problemima koji ozbiljno ugrožavaju njihov opstanak. Čini li vam se da kulturne institucije trpe zbog ovog prenaglašavanja manifestacione kulture?
Kulturne institucije koje ste pomenuli, imaju svoj identitet, i nacionalni i kulturni, u tom očuvanju svojih specifičnosti ne mogu ih ugroziti nikakve manifestacije. Srpsko narodno pozorište učestvuje u brojnim programima izvan svoje zgrade, na pozorišnim festivalima, kako u Srbiji, tako i u regionu, pa i u svetu. Poslednjih nekoliko godina smo bili u Južnoj Koreji (drama), u Kini (opera), pre toga u Libanu (opera). Korona nam je onemogućila gostovanje baleta u Austriji, ali verujemo da će se ostvariti sledeće godine, možda i u Japanu. Do kraja godine očekuje nas realizacija operske premijere u okviru „Kreativne Evrope“ u Modeni (Italija) i Lincu (Austrija) u ecembru, a u Novom Sadu u januar 2022. Drama je gostovala u Bugarskoj i Makedoniji, u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Mađarskoj i Hrvatskoj. Srpsko narodno pozorište je ušlo u nekoliko velikih projekata Novi Sad – evropska prestonica Evrope. Prva premijera se očekuje 31. decembra – „Tesla, izumetnik“, drama po romanu Vladimira Pištala, u režiji Nebojše Bradića, na trgu ispred Gradske kuće. Potom, 1. februara, očekujemo premijeru opere „Vladimir i Kosara“, Stevana Divjakovića. A tokom jula i dramske premijere „Mefisto“ i „Magbet“.
Učestovali smo i ove godine na Infantu, kao i u Kaledoskopu kulture, odnosno na Belefu, beogradskom letnjem festivalu. Znači, ne izbegavamo masovne kulturne programe, ali ne odustajemo ni od svojih premijera na dramskoj, odnosno operskoj i baletskoj sceni.
Ma kolika bila, budžetska sredstva uvek odlaze na rešavanje tehničkih problema i osnovnu egzistenciju. Kvalitetne produkcije nema i bez dela sopstvenih prihoda. S obzirom da se oni ostvaruju od ulaznica i iznajmljivanja prostora, a obe stavke su dešavanjima izazvanim pandemijom, ovu vrstu prihodovanja itekako dovela u pitanje – kako ste uspeli da ovaj (pre)glomazan brod, kakav SNP jeste, provučete između Scile i Haribde?
Sigurno bi bilo mnogo lakše da nije bilo otežanih okolnosti koje je donela korona, ali smo, pre svega uz podršku našeg osnivača, Vlade Vojvodine, uspeli da očuvamo sve ljudske i umetničke resurse, da ih zadržimo uz sebe i sačekamo povoljan trenutak za povratak svih potencijala. Verujem da je takav trenutak pred nama – premijera opere „Aida“, na Petrovaradinskoj tvrđavi. U ovom spektaklu učestvuje više od 350 učesnika. To je nešto što se dešava jednom u 50 godina!
Titula „Novi Sad – evropska prestonica kulture“, jeste laskava ali Iskustva drugih, pokazuju da ona pre svega služi kao podsticaj i ostavlja trajne posledice po kulturni život grada. Čini li vam se da će taj scenario biti ostvaren i u Novom Sadu? Koliko će ovo priznanje dugoročno uticati na ovdašnju kulturnu sliku?
Sa timom „Novi Sad – evropska prestonica kulture“ imamo dobru saradnju od samog početka, najpre kroz programe obeležavanja Srpske nove godine, a potom i kroz Kaleidoskop kulture. Možda, u početku, nije bilo dovoljno jasno kakva je uloga onih koji vode programe kojima se Novi Sad priprema da bude evropska prestonica kulture. Tokom ove godine, kroz programsku aktivnost i povezivanje svih kulturnih ustanova i programa, sve je očiglednije kako će izgledati sledeća godina – sadržajno mozaična i transparentna – koja će sabrati sve najznačajnije umetnike, kao i njihove producente, saradnike, na opšte zadovoljstvo publike, kako domaće, tako i gostiju iz inostranstva. Novi Sad, znamo odavno, ima kulturne potencijale, od svog osnivanja, nije bez osnova bio proglašen za Srpsku Atinu. Matica srpska, pa Srpsko narodno pozorište, potom svi drugi iz toga proistekli ogranci: biblioteke, muzeji, arhivi, časopisi, knjige, pisci… Sačinio sam jednu antologiju srpskih pesnika od 18. veka do danas, pod nazivom „Novi Sad – pesnička prestonica“, kao dokaz da je ovaj grad bio i ostao pesnička prestonica, tri i po veka. Prošle godine sam objavio panoramu „Pesnici Novog Sada“, koja je takođe dobar pokazatelj pomenutih pesničkih potencijala našeg grada i šire, naravno, Vojvodine i Srbije.
Činjenica je da Novi Sad nema dovoljno, ovom žanru posvećenih dramskih pisaca. Ova okolnost, da domaća književnost vapi za dobrim dramskim tekstovima, mogla bi se staviti i u širi kontekst. Koliko pozorište može da inicira ovu vrstu produkcije?
Srpsko narodno pozorište je u poslednjih pet godina, od kako sam ja na njegovom čelu, stavilo u prvi plan upravo domaću produkciju i autore, kako u drami, tako i u operi i baletu. Prva premijera u baletu je bio „Grk Zorba“, nedavno preminulog grčkog kompozitora Teodorakisa, za koju je koreografiju uradio Krunislav Simić. Posle toga smo izveli premijerno domaću operu Dejana Despića, „Pop Ćira i pop Spira“, kao i balet Rudolfa Bručija, „Katarina Izmajlova“, odnosno balet „Pinokio“, u koreografiji i režiji Dragana Jerinkića. Pored klasike (Sterija, Nušić), premijerno smo izveli i nekoliko mlađih i mladih srpskih dramskih pisaca, poput Božidara Kneževića, Tijane Grumić, Filipa Grujića. Oni su novosadski, vrlo produktivni dramski autori, koje postavljaju i druga pozorišta (beogradska, Šabac, Kraljevo…). Od novosadskih autora, koji nisu dramski pisci, ali smo angažovali mlade dramaturge i reditelje, realizovali smo prošle godine projekat „Novosadski omnibus“. U okviru njega, a potom i samostalno, realizovali smo tri autora: Slobodana Tišmu, Franju Petrinovića i Đorđa Pisareva. Nedavno smo imali premijerno izvođenje „Deoba“ Dobrice Ćosića, takođe dramatizaciju, a za proslavu 100. godišnjice od prisajedinjenja Vojvodine Srbiji – dramu „Svetozar“, koju je napisao Milovan Vitezović. Do kraja godine u planu je realizacija predstave „Tesla, izumetnik“, po romanu Vladimira Pištala, u dramatizaciji i režiji Nebojše Bradića. Poznato je da Sterijino pozorje svake godine raspisuje konkurs za savremeni domaći dramski tekst. Bio sam jedne godine u žiriju. Na konkurs se prijavljuje oko 100 dramskih tekstova. Znači, količinski, ima novih tekstova i, među njima, novih dramskih pisaca. Naravno, posebno je pitanje kvaliteta tih tekstova, odnosno njihove sceničnosti, tj. mogućnosti njihove inscenacije. Obično se izdvoji pet-šest tekstova, a tek par njih se postavi na nekoj od naših pozorišnih scena. U pozorištima se sve više rade dramatizacije romana, upravo zbog činjenice da savremeni dramski tekstovi ne nude dovoljno scenskog potencijala, odnosno siromašni su temama, a počesto i nedovoljno veštom dramskom veštinom, zbog neiskustva, ili već nečeg drugog. Primera radi, na prethodnom Sterijinom pozorju, među odabranim predstavama u konkurenciji za nagrade, bila su samo dva originalna dramska teksta. Ostalo su bile dramatizacije romana…
Konačno, na tragu ovih tako ozbiljnih pitanja, moramo postaviti još jedno: Kako se čovek, koji ima nepodeljenu javnu sliku o sebi, kao o suptilnom, uvek vedrom pesniku i briljantno obrazovanom intelektualcu – nosi sa ovolikom količinom problema, koju institucija poput SNP, neumitno stvara? Mogu li menadžer i pesnik ići ruku pod ruku?
Ja sam u pozorištu poprilično dugo. Od 1988. godine, do 1993. sam bio u Pozorištu mladih, upravnik i dramaturg. Potom sam se vratio u isto pozoriše 2006. godine na mesto direktora. Bio sam i pomoćnik direktora Sterijinog pozorja. Od 2016. sam upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Već tri godine sam selektor i direktor Međunarodnog festivala pozorišta za decu u Subotici. Bio sam član žirija na brojnih pozorišnim festivalima, kod nas i u regionu, ali i u svetu (Poljska, Rusija). Pozorište je, znači, i moja preokupacija, ali i profesija. Pisao sam i pišem o pozorištu, objavio sam nekoliko knjiga (između ostalih, Dramaturški postskriptum, i Lutkarski simulakrumi). Uređivao sam časopis Scena, a sada sam u redakciji časopisa za lutkarsku umetnost Niti (Pozorišni muzej Vojvodine) i časopisa za pozorišnu i video umetnost, Agon (Banja Luka). Član sam Odeljenja za scensku umetnost i muziku, Matice srpske, kao i uredništva Zbornika MS za scensku umetnost i muziku. Ali nisam ni od književnosti odustajao. Poezija je uvek bila neodvojiv deo mog života i najvažniji aspekt mog stvaralaštva. Objavio sam petnaest pesničkih knjiga. Nedavno je izašao izbor Pesme produženog trajanja (Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“, 2021), svojevrsna rekapitulacija mog 40-godišnjeg pesničkog delovanja. Znači, mogu menadžer i pesnik zajedno, ne istovremeno, mada i u pozorištu ima mnogo metaforičnosti, a ponekad i poetičnosti, kao što i u mojoj poeziji ima pomalo dramatičnosti i uticaja tih dasaka koje život znače.
Dogovarajući ovaj razgovor shvatili smo da vas pozorište angažuje gotovo danonoćno. Osećate li nekada, da vas onaj poetski trag u duši opominje, da ste ga uskratili za dovoljno pažnje?
Ako je pesnički impuls istinski, dovoljno snažan, on nađe način da se nametne i ostavi traga – na papiru, u svakodnevici. Poezija nastaje u tišini, u samoći, a takvih trenutaka ovek ima dovoljno. Poezija ne zahteva mnogo, ali zato uzvraća velikom satisfakcijom. Vraća uzvišenost i smisao životu. A lepote i uzvišenosti ima, naravno, i u pozorištu, kako u drami, tako u baletu i operi…
Decenijama radite kao pisac, profesor, upravnik, selektor, kritičar… Kada bi vas danas neko od onih hiljada mladih ljudi, koji zažarenih obraza stoje na početku svog puta u umetnost, upitao za savet, šta biste mu odgovorili?
Nikada ne odustajati od svojih ideja, namera, od zanosa. Pre ili kasnije, najviše od nas samih zavisi, one će se realizovati. I držaće nas i nositi, od danas do sutra i prekosutra. Nikada nisam bio pesimista. Kad zažmurim, onda zamišljam ili sanjam i vidim ono što želim. Kada sam budan, naravno, zapažam sve oko sebe i pronalazim ono što treba podržati, ono što daje svakodnevnu energiju i ritam, ono što se samo našim trudom može pretvoriti u neku kreaciju, u umetnički čin. Nekad je dovoljno vrlo malo. Sunčan dan. I da nema zdravstvenih poteškoća. Šoljica kafe i knjiga na krilu, a u njoj pesma koja će uneti treću dimenziju u našu kancelariju, na ulici, ili negde oko nas, i to će nas uzdići do najviših životnih filozofija.
Kada dođe dan da se ovaj veliki krug zatvori, na koji deo svog rada ćete biti najponosniji?
Ne razmišljam o tom danu, iako sam često razmišljao i smrti, pa i pisao o smrti pesnika i umetnika. Uskoro izlazi iz štampe moja prva knjiga priča, „Portret pesnika kao umirućeg lava“ (Agora, Novi Sad 2021), u kojoj su junaci pesnici koji su umrli od teških bolesti, ili su izvršili samoubistvo, neki od njih i ubijeni). Ali smrt je za mene samo metafora. Kraj će doći, a kakav će biti, teško je i pretpostaviti. Što se mene i mog delovanja tiče, mislim da sam ostavio dosta tragova u različitim oblastima (neke od njih ste pomenuli), verujem da će u njima moći neko u budućnosti da prepozna ponešto, što će ga zainteresovati da pročita, da istraži, pa i da piše o tome. Ostaće u bibliotekama, ostaće u nenapisanim istorijama književnosti i pozorišta. Ja sam napisao i još uvek pišem ponešto, kako bih sačuvao od zaborava, neke činjenice i neke ličnosti, ali ostavio nekoliko svojih manje ili više uspelih metafora, ili pesama, ili samo dosetki. Proceniće vreme, neumoljivi kritičar. Nisam patetičan, nikad bio, tako da ovo govorim vrlo racionalno i bez ironije.
