Merenje
Nije to sada ni tako davno bilo, kao što možda izgleda iz ove jurcajuće perspektive. Bilo je to doba kad se išlo uglavnom pešice, oni malko bolji su imali i bicikl a automobila je bilo tek po koji, da putevi ne zvrje prazni. Bilo je autobusa, vozova, šinobusa i nas, malenih, da pamtimo.
Beše to vreme kad je sat bio veoma vredan deo kućnog inventara a vaga po kućama je uglavno je bila horoskopski znak. Postojao je kantar, veliki, mali i srednji, zavisi koliko je mogao da izmeri tereta, ali su bili uglavnom drveni, nezgodni.Imali su givikt.Oni veći su bili crni, gvozdeni. Teži su imali alku da ih lakše podignu a oni manji su se gore završavali kao pečurka, da se uhvate lako.
Najlepši za igru su nam bili oni mali, lakši od kile težine. E, ti su bili mesingani i svaki je imao svoje mesto u posebnoj drvenoj kutiji s poklopcem na klavir šarkama i malim rajberom da je poklopac valjano zatvori posle merenja. Ta kutija je nekako imala posebnu važnost, kao da je bila i simbol poštenja, tačnosti i kao neki zalog za budućnost, onako da ćemo i sutra biti dobri i pošteni, kad ponovo dođe vreme da se nešto meri.
Bilo je to neko pošteno vreme pa se pošteno i merilo. Umeli su i da ukradu na kantaru, nije da nije i toga bilo, al se to već znalo kako se radi i ko to radi, pa taj što je merio nešto svoje na tuđem kantaru, na sumnjivom mestu, navek je otvaro četvoro očiju. Za svaki slučaj.
Кantar je imao svoje mesto u kući, samo njegovo i tu je vek provodio, navek spreman da pokaže koliko je nešto teško. Bio je dugovečan, često i najstariji član porodice.Nadživeo je mnoge i novim generacijama je onako u nasledstvo prenosio da treba da se radi po savesti, da savest bude mirna i ostane čista.
Nekako najveća radost i onako najsvečanije je bilo kad se skidala paučina s najvećeg kantara. Onda je to značilo da se radi i meri nešto veliko. Čim je veliko, biće za svakog po nešto. Ima li veće sreće od toga kad nečega bude za sve i svakog, makar i po malo? Uglavnom se na tako velikom kantaru merilo žito, kukuruz, možda neki ranjenik kad ga rasplate pa mere samo polutke. Кo bi ga savlado drukčije da stane na kantar?
E, bilo je merenja i za opkladu, kad se malko naljoskaju pa se mere čiji je astal teži i ko je više potego. Onda su umeli i po trojica da stanu na kantar, pa da pokažu kolko su zapravo mokra braća. Nije to bio uzaludan posao, naopako. Znalo se, ko izgubi plaća novu turu. Taman posla da ih je mrzelo da izvlače kantar i da ga posle vraćaju, ta di da pijanu glavu štogod mrzi kad nešto naumi?
Pre merenja se kantar navek namešto u vinklu, da stoji ravno i kako treba.Imo je dva jezička, jedan što visi i klati se i drugi ispod njega. Кad se poklope u liniju ondak je libela kako treba. Ostaje još da se podmeri na prazno. E tu je bio kumst. Nekad je sve bilo kako štima a nekad baš i nije. Onda se uzme il parče crepa il neki frtalj ciglje pa se odvali taman kolko treba da se doda na tas da kantar stoji ravno i da pokazuje nulu. Ako baš i nije išlo, onda se malko delilo, malo na tas malo s one strane di se meće to što merimo i malo ovamo-onamo i naštima se kantar.
Кad je to gotovo, pola posla je urađeno. Fali još samo parče zida il kakva daska da je blizu, mastiljava olovka i da se pišu table. Četir uspravne i petapopreko da se lakše posle prebroji, ako se meri štogod na već nameštenu meru. Ono donesi, utovari, istovari, odnesi, preruči, izruči, dospi ili prospi, to se nije ni računalo u posao. Naš čovek svoj rad nije uračunavao nikad, gledalo se samo ko je vredan a ko lenčuga i to nam je bila jedina matematika u poslu. Žuljevi su bili ko diploma.
Moglo je i drukčije da se meri. Nije navek bilo kantara blizu a i mlogi su voleli bas tako da trguju. Ne da mere neg da šacuju. Кo je bolje umo da ošacuje, taj je bolje i prošo. Tako je to i u trgovini i u životu. Il je ošacuješ da valja pa tako i bude il omaneš pa posle meriš u deku, al džaba ga bilo, ume ta deka da bude i teža i gorča od onog crnog givikta s alkom, baždarenog. Glavno da i taj što meri bude baždaren, inače ume da bude svašta. Triput meri, svete moj!
