Pijaca duše
Mađari imaju jedan izraz koji mi se veoma dopada. Naime, mi kažemo reč „buvljak“ i njome smo pokrili čitav spektar značenja. Mađari međutim, prepoznaju motiv zbog kojeg smo neke stvari proglasili nepotrebnim i ponudili na prodaju. Pa je tako „bolhapiac“, u doslovnom smislu „buvlja pijaca“, kakva postoji u čitavoj Evropi. Pod njom podrazumevamo prodaju stvari koje nam nisu potrebne, koje je pregazilo vreme ili smo ih prerasli. Ali svaka od njih ima neku hobističku ili sentimentalnu vrednost, pa se uvek nađe neko kome „baš to“ treba. A opet, kod Mađara postoji i „lomtalanitaš“. Ovaj termin, podrazumeva iznošenje stvari, bez te unutrašnje čarolije. Na buvljak ćeš recimo izneti, epolete sa stare, vojničke uniforme tvog oca. Tebi uniforma samo zauzima mesto u ormanu, a neko u tim epoletama vidi kolekcionarsku vrednost i spreman je to da plati. Postoji međutim momenat, kada po kući zagrabimo apsolutno sve što nam ne treba. Ni ne pitamo se, može li to nekome zatrebati ili ne. Jednostavno – nama smeta. Onda tako đuture, sve to u kakvom džaku, iznesemo na za to predviđeno mesto, najčešće u okviru kvarta u kojem živimo. I uvek bude onih, koji čak i u tome pronađu nešto za sebe. Stvar je važna. Tačno se zna koji je dan predviđen za „lomtalanitaš“.
Razmišljam nešto… kako bi bilo dobro, čak neophodno, da svako od nas, makar jednom mesečno, ima svoj „bolhapiac“. I jedan dan za „lomtalanitaš“. Siguran sam da bi u tom slučaju, mi bili drugačiji a ovaj svet bi postao bolje mesto za život. Recimo, često hvatam sebe, kako me neki unutrašnji impuls, kao u filmskom premotavanju trake, vrati unazad po 30 i više godina. Tada ponovo postajem učesnik događaja iz detinjstva ili mladosti, koje očigledno nisam blagovremeno razrešio. Bio sam povređen… ili sam povredio. Ili nisam uspeo u nekom, tada važnom mi poduhvatu. Često su to i situacije u kojima sam onako nesnađen, propustio da reagujem. A u podlozi tih događaja bilo je svega: Ljubavi, straha, očekivanja, strasti, svesnih i nesvesnih laži. I bezbroj puta poželim, da sve te trenutke iz vlastite prošlosti, poslažem na neko ćebe ispred sebe i ponudim ih na prodaju. Ima toliko ljudi bez iskustva. Ili onih sa pogrešnim iskustvima. Evo, neka se posluže nekim od mojih i uzmu ono što im treba! Meni je na primer neka veza bila čist višak i znao sam to od početka. A pustio sam da traje i uvalio se u hiljadu nevolja. Ko zna? Možda postoji neko drugi, kome bi baš takva veza, promenila život. Sjajna prilika da mu je prodam za male pare! Ja bih doživeo olakšanje a on bi kući otrčao srećan. Na isti način prodao bih još gomilu uspomena i nekih trenutaka s kojima ne znam šta ću. Samo me grebu i žuljaju. A neko možda plače za njima. Zato mislim da bi bilo sjajno, s vremena na vreme, protresti dušu kao perjani jorgan. I pustiti da iz nje ispadne sve što joj smeta. Pa sve to izneti na duševni „bolhapiac“.
Opet, dođu tako neki dani kada nam je svega dosta. Bude nam u grudima, kao stopalu u tesnim cipelama. Tada je vreme za „lomtalanitaš“. Trenutak u kojem samog sebe treba izvrnuti kao opranu čarapu. Sebi smo možda „tesni“, ali čekaj… tesna je i gusenici njena košuljica, pa na kraju od nje ispadne leptir. Ko zna šta bi s nama bilo, da prođemo kroz nešto slično. Da svučemo sa sebe kožu koja nam je omalila. A ista ta, nekom bi možda – bila baš taman. I recite pošteno, zar ne bismo svi bili srećniji! Misli, ideje, strahovi, osećanja… koji nam se po glavi motaju, kao klikeri u džepu dečaka, našli bi novog vlasnika. Bez njih, ostali bismo lagani poput lista, koji siđe sa grane, pa onda u vazduhu najpre zapleše, pre nego što padne na zemlju. I disali bismo. I ponovo se smejali.
Možda bismo čak, jedni sa drugima, mogli da se razmenjujemo. Onako kako su devojčice nekada radile sa salvetama. Svi mi ionako žalimo zbog nečega što onda, kada je bilo važno, nismo izgovorili! Što smo prećutali. Zbog onoga što u pravom trenutku nismo pitali. Zato što onda kada smo mogli, nismo rečima pomogli ili utešili. Što nismo saslušali. A i onda kada smo slušali, govorili smo o drugim ljudima, o događajima, najčešće površnim. O planovima, osuđenim na propast jer u njih istinski, nikada i nismo verovali. Zar ne bi pijaca duše, bila idealno mesto, da sve što smo mogli a nismo, za sitnu nadoknadu uzmemo od nekoga ko je to uradio bolje od nas! Pijaca duše… Bila bi to prava pijaca naših konačno oslobođenih emocija. Prilika da pobedimo svoje skrivene neprijatelje. Da izbacimo podstanare naših duša, koji su nam uzurpirali prostor, samo zato što smo ih, ko zna kada, naivno pustili da uđu.
I da! Sa njom bi ovaj svet, zaista bio bolje mesto za život.
