Crepaja – Još jednu čašu Banatu
Na pola puta, između Kovačice i Pančeva, poput širokog, lepo porubljenog čaršava, prostrla se Crepaja. Vrela krv bivših graničara, našla je svoj mir usred beskrajne a toliko idilične ravnice
Prošli smo Banat uzduž i popreko, ali nigde nismo čuli da se o njemu govori kao ovde u Crepaji. Što se banatske priče tiče, ovde smo se osećali kao u „malom Temišvaru“. Do ranog popodneva, bar pet puta naglasili su nam da je čak i u okviru one istorijske 1848. godine, konstituisana celina koja se punim imenom zvala „Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat“. Kao regija geografski definisana Dunavom na jugu, Tisom na zapadu, Morišom na severu i Černom na istoku, Banat je uvek imao sopstveni istorijski put. I sve što mu se na tom putu dešavalo, neminovno je prolazilo kroz Crepaju. Satima nam se ovde pripovedalo o formiranju Vojne Granice godine 1764. kao o mitskom događaju iz života ovdašnjih ljudi. Granica će potrajati duže od jednog veka. Nakon što je ukinuta 1872. zauvek je iza nje ostao jedan drugačiji duh i mentalitet. Banatski. A što se samog sela tiče, dovoljno je reći da je još krajem 19. veka, dobilo pravo na četiri godišnja vašara! Za bolje poznavaoce, nema jačeg argumenta o značaju Crepaje, koja je u to doba bila velika opština u Kovačičkom srezu.
Široke, dugačke i na lenjir izvučene seoske ulice, i danas govore da ovo mesto nije moglo bez burne prošlosti. Ali na ovom mestu, mnogi će nas prekinuti i upitati: Al kako se danas živi? Odgovor opet mora biti – po banatski! I jeste tako. Za prilike u Bačkoj recimo, Crepaja je geografski skrajnuta. I nikome usput. Ali za ovdašnje prilike, sve je kako treba. Do Pančeva ima 18 kilometara. Do Kovačice se stiže za 10 minuta vožnje. Mnogo je važnije to što se svi putevi u ovom delu Banata, koji prirodno vode ka Kovačici, nemaju bližeg puta ka Beogradu, od onog kroz Crepaju. Od centra sela, do prestoničkog „kruga dvojke“, kada nema gužve, stiže se za četrdesetak minuta. Pre tome, možda to Novosađanima tako ne izgleda, ali Crepaja nipošto ne može da ponese epitet „zabačenog“ sela. Naprotiv.
Ako preskočimo opšta mesta, zajednička za sva sela, ne samo u Vojvodini, to znači ona koja se odnose na manjak stanovništva, lokalnu privredu koja je daleko od nekadašnje, nepostojanje kanalizacije… primećujemo da Crepaja ima sve što joj je za normalan život potrebno. Infrastrukturno u selu stvari sasvim dobro stoje. To je posledica činjenice da je Crepaja nekada imala velik broj zaposlenih. To je značilo da se, dokle god su postojale zakonske mogućnosti, sakupljao „jak“ mesni samodoprinos. Iz njega su odavno uređeni putevi, trotoari, vodovod i mnoge važne stvari za svakodnevni život sela. Ipak jedna stvar, koja je više rezultat prirodnih okolnosti nego čega drugog, mući ovdašnji svet. Crepaja nema reku, nema bazen. Kanali ne mogu da služe za osveženje. Jednostavno, za razliku od mnogih okolnih sela, ušuškanih rekama i velikim vodotokovima, ovde hajde što nema te vrste turističkog potencijala – em što su u letnjim danima, mladi prinuđeni prinuđeni da se snalaze kako znaju i umeju. Postoji doduše jezerce koje je nastalo popunjavanjem rupa koje su ostale iza bivše ciglane. Okruženo je lepim vrtom i idealno je za kratak odmor i šetnju. Ali selo i dalje sanja „veliku“ vodu. Doduše, pa onu pijaću ne mora da sanja. Za razliku od mnogih mesta u Banatu, ovde je pijaća voda pristojnog kvaliteta.
Crepaja ima dobar Dom zdravlja koji radi dvokratno sa dežurstvima vikendom. Čak ni zbog laboratorijskih analiza, više se ne mora putovati u Kovačicu. Dom kulture obeležava aktivnost folklornog ansambla „Sveti Sava“. Tu su i dve lepe manifestacije. Prva je naravno „Crepajački fijaker“. Sa tradicijom dugom tačno četvrt veka, ovo okupljanje paradnih konja i fijakera postal je “crveno slovo” u kalendaru svih onih, kojima je ova vrsta sporta, zabave, a pre svega ljubavi, prirasla srcu. Manifestacija se organizuje drugog dana Uskrsa. Selo ima hipodrom. Doduše više nema kasački klub, a nekada su bile priređivane ozbiljne trke. Konačno, valja pomenuti i „Veliko crepajačko kolo“, koje je znalo da u centru sela okupi i preko 400 folkloraša. Organizator manifestacije je Kulturno umetničko društvo “Sveti Sava”. Što bi rekli „na kraju, ali ne i na poslednjem mestu“, treba spomenuti ovdašnju biblioteku, koja ima konkurse za mlade autore, letnje radionice, uvek neku vrednu inicijativu. Uspeva čak i da objavljuje značajne knjige lokalnih autora. A kada govorimo o Crepaji, posebna priča je Likovna kolonija „SLIC“. Rođena je sa ambicijom da okupi hiljadu autora, koji bi u nekoliko dana, slikali ispred hiljadu crepajačkih kuća. Bio bi to globalno interesantan događaj. Organizator kolonije Ivan Karafilovski, priča nam da je znalo da dođe i po 50 umetnika, a da je čitavo zbivanje trajalo i po desetak dana. Bilo je slikara iz Rusije i Velike Britanije. Upravo sada, 20. Jula, počeće sedmi saziv Kolonije.
Sve u svemu, u Crepaju svakako treba doći. Mada ako vam se žuri – nemojte ulaziti u priču o Banatu! Ovde takvi razgovori do u beskraj traju.
KONZUL CREPAJE I BANATA CELOG
Moto Dušana Gluvakova glasi: „Moramo sami da vaspitamo decu i da okrečimo i očistimo ispred sopstvene kuće“. I zato nikada nije očekivao pomoć. A stvara neprekidno. Njegov „Banat Blues Cafe“ još od osamdesetih, jeste neformalan Dom kulture. Koncerti, promocije, likovne kolonije, susreti, izdavaštvo… Čovek koji je obeležio 50 godina Vudstoka u vreme kada to još niko u Americi nije uradio. Još od 1971. Dušan odlazi u London. Formalno je kao muzičar „od nerva i umeća“ trgovao instrumentima. Ali ono još važnije jeste da je tu shvatio da smo prešli u jedan novi sistem u kojem „osim kod mame, besplatnog ručka nema“. Ako nešto želiš – izvoli sam! I on to i radi. Kroz „Banatski forum“ ili svoj Kafe, sasvim svejedno. Dušan Gluvakov, „konzul“ Crepaje i Banata celog.
ŠTA REĆI… SVAKA ČAST!
Nikola Petkov zapravo je ekonomista. A gledajući ono što decenijama s beskrajnom voljom radi, teško da bi to iko pretpostavio. Ilustrator, novinar, fotograf, karikaturista… to da. Godine 1997. ispred MZ Crepaja kao osnivača, pokrenuo je prve lokalne novine u Crepaji. Mada za pokolenja ostaju prevashodno dve monografije: „Crepaja 1660-1918“ i „250 godina Banatske vojne granice-položaj i uloga mesta iz naše opštine u Vojnoj Granici“. Što bi se reklo – tu se celog dao. Nikola nam je stručno predstavio sva izdanja, objavljena tridesetak godina u nazad, u kojima Crepaja ima važno mesto. A ako vam pomenemo da je, pored svega ostalog, autor nekoliko hiljada odličnih fotografija koje prate život u Crepaji kroz vreme – biće vam jasno kakav blagoslov ovo selo sa njim ima.
ZEMALJSKI DANI TEKU
Za crepajačku zemlju kažu da je prvoklasna. Lanac zemlje ceni se oko 8.000 evra. Ali Slavoljub Avram otkriva nam da ona fraza „i dugme da baciš, nešto bi niklo“ baš i ne važi. On je paor i to dobro zna! Jer stiglo se do logike – ako imaš manje od 30 hektara, arenda je najbolja opcija. Inače, ne isplati se. E sada, on je mislio da je taj problem rešio tako što je uz zemlju koju obrađuje, rešio da se bavi i voćarstvom. Gaji krušku, trešnju i kajsiju. Ali tu je brzo shvatio da je činjenicom da je voće izuzetno osetljiva i kvarljiva roba, proizvođač najslabija karika u lancu. Kajmak kupe hladnjačari. Čak i berači, uzmu svojih 50 dinara po kilogramu. Namire se i kupci na veliko. A proizvođač je tu negde između, pa ako se provuče – provuče! Ipak Slavoljub od zemlje ne odustaje. I da hoće, ne može. Odavno je to u krv ušlo.
SA BREGA I BRDA – U CREPAJU
Niz brdo, pa pravo… u Crepaju! Zvuči kao štos, ali u životu Borislava Teodora, stvarno je tako bilo. Rodio se ispod Vršačkog brega. Pa je kao sasvim mali, otišao na beogradsko Banovo brdo. Tu je bio do pre pet godina. Onda se sa svih tih bregova i brda – skotrljao u Crepaju! I ne da se ne kaje, već kaže da mu je to najbolja odluka u životu. Ovde je otkrio da ima i muzičku žicu. Bio je, kao većina nas, samo zaljubljenik. A onda mu je ekipa u „Banat Blues Cafeu“, ponudila da se i sam oproba. Seo je za perkusije. I od tada ne ustaje. A za Beogradom ne žali. I zašto bi? Od Crepaje do Knez Mihajlove, treba mu oonoliko vremena za koliko je u centar stizao sa Čukarice. Skoro pa u minut. Pa kad ovoj činjenici pribrojimo seoski mir, ekipu sjajnih prijatelja i njegove bubnjiće – dileme više nema. Prodato!
