Izumiranje
Sve to što je bilo nekada a sada ga više nema, kaže svet da je izumrlo. Tako je, ako nije šćerdano digod. A taj izraz, da je šćerdano, kanda da je i on pred izumuranjem. Skoro smo i njega šćerdali, al ga još ima po di koji komad.
Živi narod, troši se, onda ga više nema pa opet dođu novi ljudi, deca rastu i tako svet opstaje. Neke stvari, kanda, zauvek iščeznu. Sve je to posledica načina života i promene navika.
Eto, neke stvari i navike iz prošlosti, ali ne one davne, nego ove naše koju još pamtimo, skoro da su izumrle. Opanke, recimo, još jedino čovek može da vidi na nekoj bini, kad zaigraju deca iz folklora. Opanku su glave došli beton i asfalt a posle ga je i sramota isterala od nas. Opnak je pravljen da se u njemu hoda po zemlji, tu je umeo da traje godinama. Samo ga je trebalo koji put namazati sa komadom one užegle, žute slanine što je visila o uzici digod pod šupom i služila je samo za tu namenu. E, kad je došla moda betona i betonskih staza i trotoara i kad su flasterisane avlije presvučene betonom ili asfaltom, očo je opanak u očin. Na takvoj podlozi ne traje ni jedno leto. Pojedu mu se đonovi očas posla. A postalo je i sramota da gazda u takoj gazdačkoj avliji ide u opancima a puni dućani lepe obuće pa sve na njima sličice tigrova, lavova, krokodila, i još kojekakvih markica. Treba li lepše kad kogod dođe da vidi betoniranu avliju a gazda samo šuška po njoj u tim lepim patikama. Di opanak može protiv njih kad take patike koštaju pet puta više? Sramota i divaniti o tom a kamoli obuvati opanak, posle svega.
Izumrle su i dve strahote iz prošlosti. Obe su bile bolne a umelo je da bude i malko krvi, al sve je brzo prolazilo pa se i lako zaboravljalo, do nove prilike. Te dve strahote su bile trn i podbijeni palac.
Trn je bio velika pretnja svakom bosonogom deranu i nalagao je da se strogo vodi računa di se ide i kako se gazi. Nije bilo slobodno da se ide kojekuda i u alugu di svega ima a najviše trnja. I bagrem se obilazio u širokom luku. U to doba je postojala, sada takođe skoro izumrla, strašna biljka koja se zove dikica. Čučala je tako na zemlji ivrebala priliku da se osveti nekoj bosoj nogi. Zdravo joj je teško padalo što je tako malu i bodljikavu niko neće. Ni marva nije htela jeda pase, samo su balegali oko nje. Onda, onako uvređena i usamljena, kad kod uhvati priliku, zabode svoj trn u neki taban, al ne onako obično. Jok, ona em zabode, em se taj trn pokrja pa ostane unutra. Onda ide komplikacija da se izvadi. Jedino efikasno sredstvo je bila igla za šivenje pa se s njom malko raskopa oko trna i tako se izvadi. To je za one što su žurili. Oni koji su imali kade i kojima baš i nije mnogo smetala ta bodlja, uveče namažu to mesto zečijom mašću i mast do ujuto uzvuče trn. Čini mi se da ne verujete, al to je samo zato što niste probali.
Ta strahota, zvana trn, odavno je izgubila naše strahopoštovanje i zaziranje. Nit kogod više skita i zavlači se po tim malim džunglama našim, nit kogod ide bos, nit se o ovom više i divani. Zaboravilo se, nema se vremena. Ko bi danas lajkovao trn?
Podbijeni palac je u ono vreme bila ozbiljna povreda na radu ili u hodu. Što baš samo palac, kanda da niko zvanično nije ni objasnio do sada a i sada je već kasno, ni toga više nema. Palac se podbijao na neku polutinu ili frtalj cigle koja je virila iz zemlje, na neku skorelu grudvu zemlje ili tako štogod što je na ravnom štrčalo. Naravno da je bilo važno da noga bude bosa a pogled uprt u daljinu. Onda je palac na nozi, kao najduži od nožnih prstiju, išao napred i prvi je kačio o tu strahovitu prepreku. Kad zvekne palacem, ako je taj bio mekši, malko i jaukne al je psovanje bilo obavezno. Neko naglas a neko u sebi, al svi su grdili mater i ciglji i grudvi. Zine tu i nokat malko, poplavi palac, bude malko i krvi, al ne traje to dugo. Ako je bilo baš onako momački, otpadne nokad pa izraste novi, u prkos.
Eto, ide proleće pravo, sad će i žabe početi da krekeću a to je siguran znak da je zemlja dovoljno topla da može da se seje. Barem su tako nekada divanili, dok su vredni ljudi sejali one stare sorte useva. Ako je toplo za setvu, verovatno je toplo i bose noge. Ali kuda bosonogi po betonu i užarenom asfaltu? Koža na tabanima je i tanja i nežnija od one na opancima. A po zemlji? A po zemlji smo tek pobacali sto i jednu zamenu za trnje. Svega ima, sem trnja, netreba da ga se plašite. Budite jedino malo oprezniji da ne zgazite na komad stakla, srču, deo oštre i tvrde plastike, komad sečenog gvožđa, neki šraf, ekser, stari nož, razbijeni plastični upaljač, praznu lemenku ili konzervu, ambalažu od neke poslastice, razbijeni mobilni telefon, ostatke od lakog čukanja dva automobila koje nema ko da počisti jer vozači sada imaju veću brigu.
Ako u šetnji vidite staru, razbijenu šoljicu od kafe, možda stoji dobitak u njoj, ko zna, čuvajte se. Nama su govorili kad zapnemo o nešto da je tu, gde smo zapeli, deda zakopao ćup sa zlatom. Sreća što smo tu zlatnu groznicu preboleli još kao mali.
