Rašlje i bičalje
Ovo je priča o dve obavezne stvari koje je svaki dečak morao da ima. Oni derani što su bez njih bili, u ono doba imali su samo jednu želju, najveću na svetu: Da im kogod nabavi rašlje il bičalje.
U prvo vreme i rašlje i bičalje su bili drveni. Posle su se vemenom i oni menjali. Menjala se i deca.
Kad dete preraste pucaljku od zelene stabljike kukuruza, stasava za uzrast da mu treba kamdžija. Pucaljku su lako pravili: uzme kogod bricu pa odseče oko sredine zeleno stablo kukuruza na dužinu dva članka. Nije se štetilo po njivi već kad donesu kući išlinger, taj zeleni kukuruz, da bude hrana za marvu, onda od njega iseku jedno parče. Kad se dečurlija izigraju il kad se pucaljka raspadne, završi kao jedna od sirovina za mleko. Od vrha se skine gornje koleno, da ne smeta, donja dva služe da ručka bude jaka i čvrsta a onaj gornji deo se zaseče po dužini, do kolena od drške, onako bliže kraju. Sad taj tanji deo može da klepeće i puca kad se mlatara s tom kukuruzovinom zelenom.
Onda bi deran da kočijaši i da tera, ko i njegovi što rade. E, za taj poso već treba kamdžija. Neki to zovu i kandžija. Al to su oni isti što tepaju bičaljetu pa ga zovu bičaljica. Znamo mi za njih. I oni su tako voleli da se sigraju ko mali. U tim godima kad se vezuje prva kamdžija deranu nije ni važno kakvo je bičalje. Kratak prutić i kratka uzica i teraj, švićkaj da ti prvi, zamišljeni i izmišljeni konji krenu. Do švigara je trebalo još de se poraste.
Onda, kad se savladaju kočijaške veštine s kamdžijom a dok još taj mali kočijaš ne dobije prave kajase u ruke, da kočijaši zapravo, dođe na red praćka.
To je tek bila radost i statusni simbol u društvu na šoru. Tu su se već merkali materijali, kako je i od čega praćka napravljna. Najveći kumst je bio da se nađu dobre, prave drvene rašlje, onako kao slovo ipsilon. Drška da bude malko deblja od krakova a da nema nigde čvorova. Onda se na vrhovima krakova bricom oguli kora, al se do vrha ostavi malko, trebaće da ne spada guma kad se veže. Zadelje se još malko i drveta, ako treba, da guma bolje legne. I guma je bila važna, najbolja je bila ona od bicikla, unutrašnja ali crvena. One crne su bile tvrđe i manje rastegljive. Trebalo je mnogo veštine da se od okrugle gume iseku trake jednake širine. Em su makaze bile tupe em se ona nitna na makazama tolko pojela da je svaka strana makaza vodila svoju politiku u bile su ko posvađane, nikako da se sastanu.
I taman kad bi kogod pomislio da je gotovo, muka tek dolazi. Treba sad i parče tanke kože, da se praćka završi. Di je onda bilo kože, samo je odgovarao jezik od cipela. Ta koža je bila ko stvorena za praćku. Al nisu onda cipele kupovane ko danas, svaki čas nove. Kad noga prestane da raste jedne su bile taman dosta, za svečane prilike i dok se ne pocakaju. Bilo je i velikih batina kad je kogod, onako u želji i žurbi da se završi praćka otfikario jezik s cipela. Sreća pa se to otkrilo tek kasnije, kad se ukazala svečana prilika za cipele. Do tad se praćka već naradila i dokazala u društvu.
I kako vreme ide, kad mustaći počnu da rastu kao pravi brkovi, dođe red i na kamdžiju koja je lična svojina, ponos i statusni simbol. Sve je na njoj podjednako važno, od crvene kićanke na vrhu što štiti od zlih očiju i uroka, preko upletene strune ili kože, do onog malog švigara na kraju, ako kočijaš vole da pucka kad se keri i kad zabeči konje. I koža je važna, treba da bude okruglo sečena. Onda tolko ne smeta i neće da povredi i proseče kad s njom švićkaju, da jave.
Bičalje je tu, kanda, najvažnije. Ona stara su bila drvena. Posle je došla moda trskovaca i onih od novijih materijala. Sva se sijaju naglancana i opletena, nacifrana i lepa za oči al ni jedno tako bičalje nema dušu ko ono drveno.
I rašlje i bičalje je trebalo naći u prirodi, ona ih je i pravila i nudila. Al nije baš navek bilo da se nađe baš sve gotovo. Hvalio mi se moj drugar Brica iz Golubinaca pre desetak i više godina kakvo bičalje ima i dal znam od čega je, koje je drvo. Većali smo mi tu i većali al jok, nismo utrefili. Onda nas je pustio još frtalj sata da se mučimo pa nam je odao tajnu. Rešio je da namesti bičalje od trnjine. Trnjina je džbun koji ima sve sem prave grane koja bi služila za bičalje. Ubibože kako je sve to zapetljano, iskrivljeno i gusto razgranato, jedva se i vrapci kroz nju provlače. Al Brica rešio, ima on kade, nikud ne žuri, da od trnjine napravi bičalje. Duže će se s njim hvaliti nego što mu je trebalo par godina da ga napravi. Svašta mu je radio da ostane prav prut. Jedared je, kaže, prolazio tuda i vidi kako jedan prutić oće da raste pravo. Onda on kradom dođe pa ga malko uzicom priveže od gore, da vuče da i dalje raste pravo, da se ne pokrivi ko njegovi okolo u trnju trnjina. I trajalo je to nekoliko godina. Ne zna se šta je bila veća muka: da li da ga sačuva da se ne iskrivi ili da ga kogod ne odseče, tako pravog. Morao je i da ga sakriva, govorio je. I kad je taj prut bio dole debeo ko prst, Brica uzme bricu i otfikari ga pa ajd kući, na sigurno. I tu ga je čuvao kako valja i Bog zapoveda, da se suši a da se ne iskrivi. Onda smo se sreli i pokazivao nam je to bičalje, onako golišavo, samo.
Sva ljubav prema konjima, životu, slobodi, mirisu balege, kolamasti, škripi levče, tandrkanju kolskih šina po flasterisanoj avliji i njihovom indijanskom nečujnom hodu po prašnjavom drumu, onom pucketanju jezikom o nepce što ga čuje samo konj koji prvi kreće, sve je to bilo u ovom jednom čarobnom štapiću. Bricino bičalje od trnjine. Taj kakav je, možda već takve i rašlje ima.
