Pomiri se sam sa sobom
Nešto mi je za oko zapelo. Ili najpre – za uho!
Pre neki dan odem kod automehaničara. Na zidu, kako je i red, prsata „Pirelijeva“ devojka i par postera, poput onih kakvi su nekada bili na sredini zagrebačkog „Starta“. Samo što sad u njih niko nije gledao.
Majstor je oko sebe okupio dva pomoćnika, sva onako umazana mašinskim uljem, pa videći mušteriju u radionici, kao slučajno podigao glas: „Njih je Tramp provalio. Sve… zato je na prevaru i izgubio. Masončine su to, moj Bato. Svetska zavera… Znate li koliko u Americi godišnje nestane dece? Preko milion! Od njihove krvi prave pomade za kraljicu Elizabetu, Soroša, Gejtsa… i tako ostaju večno mladi. Pa pogledajte im samo ta uvoštena lica!“
Bilo mi je prosto neprijatno da pitam majstora, da li bi uz najnovije informacije o masonima hteo da mi pogleda haubu i čuje šta to klokoće ispod zupčastog kaiša.
Na putu ka kući presretne me komšija, koji mi jedva vidljivim trzajem glave, dade do znanja da obratim pažnju na mladića koji upravo izlazi iz bele „škode“. „Prođi pored njega i pogledaj mu dobro u oči. Samo brzo, vidi mu zenice. Nisu okrugle! Više su nekako cilindrične. Božemeoprosti, kao kod mog mačka. Usro sam se kad sam bio s njim u liftu… To je reptil! Ima ih kolko oćeš. Samo glume da su ljudi… Drž’ se komšo! Znam da nikom od nas nije lako.“
Ušao sam u stan, s lakom drhtavicom. Skuvao sam kafu i otvorio neki od portala, da se malo smirim. Prva vest: „Čovek primio vakcinu – i za 14 dana saznao da je pozitivan!“ Odmah ispod, sa sve slikom, stajao je ogroman naslov: „Žrtvama pre ubistva sekli jezike i kopali oči!”
U trećoj vesti bio je spisak simptoma koje, ako primetimo na sebi – moramo istog trenutka otrčati kod lekara – mada je najverovatnije već kasno.
Nema mi druge, pomislih, i odoh na fejsbuk.
Da li slučajno, ali jedna za drugom nizale su se objave: „Čime nas truju“; „Pravi papa je mrtav… postavljen je njegov dvojnik, koji je visoki majstor Crne lože“; „Ovo voće ni slučajno nemojte jesti – a jedete ga svaki dan“… Finale je bilo kada sam ugledao tekst, beskrajno lajkovan i deljen, u kojem je do detalja opisano kako se na Baniji zapravo nije dogodio nikakav zemljotres. Ispod Petrinje, naime, i u celom tom kraju, bila je kilometarska mreža podzemnih tunela. Kroz njih su transportovana deca koja će dalje, mrežom nevidljivih hodnika, biti odvedena na Zapad, gde će poslužiti zdravlju i zabavi svetskih moćnika. Ti tuneli slučajno su se obrušili, a jadnom narodu servirana je priča o zemljotresu.
Tu sam već morao da odustanem!
Neko će reći: Sve je to normalno, jer takva su vremena! Besparica, migranti, bolesti… zašto bismo se pravili ludi da nam je sve dobro, kada ceo svet klizi u haos.
Aman, ljudi! Kakva vremena?
Nije me mrzelo da proverim… Evo, samo moji Nadaljčani. Ratovali su protiv Napoleona, pa se borili na strani Đuzepea Garibaldija dok je ujedinjavao Italiju. Niko od njih nije smeo da pita ni kuda to idu, kad su ih odvodili od kuća i navlačili im uniforme. Vodili su četiri bitke protiv Košutove vojske. Bili dobrovoljci u Prvom svetskom ratu, napatili se u onom Drugom… U Nadalju koji postoji malo više od 200 godina, seljaci su u uniformi proveli bar 150. A od toga bar polovinu vremena nisu znali „ni za koga, ni protiv koga“ idu dok možda poslednji put na kućnom pragu ljube svoju decu.
Za to vreme meso se jelo jednom nedeljno, u boljim kućama dvaput. Više od trećine novorođene dece ne bi dočekalo da krene u školu. Zarazne, danas lako izlečive bolesti, kosile su decu i odrasle kao oluja mlado žito.
I opet… ništa tom prostom, jednostavnom čoveku nije bilo milije nego kad se probudi ispod svoje dunje i začuje gugutku. Čak sam i ja uspeo tome da svedočim. Onim jutrima, kada su u nekom savršenom, ni sa čim uporedivom miru, ukućani kadgod ustajali po poretku dnevnih obaveza, u nemom mimohodu. I svi sa osećanjem da tako treba. Sigurni u sebe i svet oko sebe. Malo toga im je išlo naruku. A opet, živeli su po svojoj meri. I hodali po Carskom drumu.
Potomci tih istih ljudi, u jednoj ili najviše dve generacije, u sopstvenom strahu i beznađu, postali su stručnjaci za: Kabalu, okultizam, verni pratioci Dejvida Ajka, stručnjaci za Pentagon, iluminate, CIU, BIU, za “duboku državu”, američke izbore i kinesko naoružanje, za analizu vode, vazduha… svega, svega, svega.
Uz dužno poštovanje, ja to nadalje odbijam da slušam. Kome od nas treba još kap žuči? Lepljivo-slatkog mirisa bolesti i smrti. Još do detalja opisanih nevolja… Još priča o lošim ljudima i zlim vremenima. Uveravanja kako nam je loše – ali je još dobro spram onoga što nam sledi.
Siguran sam, nikome.
I zato, manimo se onoga što promeniti ne možemo. Uradimo jedino za šta smo sigurno kadri. I doskočimo svemu i svakome.
Živimo po svojoj meri.
I hodajmo po Carskom drumu.
Najmudriji među nama rekao je: „Pomiri se sam sa sobom. I pomiriće se sa tobom i nebo i zemlja.“
Ne znam da li je to znak da starim…. ali ovo je jedini put koji me interesuje.
