Ljubav… Uvek dovljna

Nešto mi upravo ovog trenutka pada na pamet. Možda je nevažno, ali ja u ovom času ništa važnije pred sobom nemam. Sećate li se da je u vreme dok smo bili deca, među nama uvek bilo onih koji su nekog najpre morali da upoznaju, saznaju sve o njemu, pre nego što bi počeli da ga vole? Vama bi se, recimo, dopala pesma na prvo slušanje. A oni bi morali da znaju imena svih članova grupe, kada je grupa nastala, odakle dolaze, koji im je to album po redu… pa bi tek onda, tako suverenog znanja, išli okolo i mlatili kako im se pesma sviđa… Tako je bilo u svemu.

Imam tu privilegiju da sa terase gledam u Dunav. Znam oko sebe bar desetoro ljudi koji znaju da Dunav nastaje tako što se negde u Švarcvaldu spajaju dve manje reke, Breg i Brigah. Da se nakon 2.850 kilometara uliva u Crno more. Na tom putu prolazi kroz 10 zemalja. U ovoj rečenici je i trik pitanje. Naime, deseta zemlja je Moldavija, koja ima izlaz na Dunav u dužini od 300 metara!
Onda idu svi mogući i nemogući podaci o pritokama, o putu kroz Srbiju, o latinskom značenju njegovog imena… Ali, čekajte!

Šta bi bilo ako biste probali da Dunav – jednostavno volite. Takvog kakav jeste…

Moćna voda, koja se valja kroz planinu, pa kroz panonsku zemlju, upijajući znake koje mu šalje nebo dok se ogleda na njegovoj površini. Zapravo tek to, i samo to, Dunav i jeste.

Zarad svega toga, uvek su mi bile draže manje reke. Tisa, recimo. Njoj ne trebaju carski gradovi i prinčevske palate. Najveću ružu u reveru čini joj Segedin. I šta ćeš lepše! Tisa je najveća kada je najmanja.

Dok miluje baroknu, secesijsku Kanjižu.

Kada plovi u nekom snenom pogledu kod Sente.

U pastoralnom pejzažu između Ade i Mola.

Kada u veseloj igri „svađa“ Stari i Novi Bečej.

U svakoj kapi vode skriven je poljubac vremena i večnosti. Spustite tu kap na dlan. Posmatrajući ga, nećete pogoditi da li je iz carskog Dunava ili potoka koji protiče tik kraj vas. I to je kosmička pravda. Bog ne zna za „veliko“ i „malo“. Dovoljna mu je Ljubav.

Zašto mi je sve ovo važno? Sudbina je htela da sam pre samo desetak dana bio u situaciji u kojoj su oko mene omotali uže, a Bog i đavo, uhvatili se svaki za po jedan kraj. I krenuli da se natežu. Budući da ovog trena nastaje ovaj tekst, jasno je koji je od njih nadvladao. Ali u času dok je borba trajala, nije mi bilo svejedno. Naprotiv. To su oni časovi u životu nakon kojih vam više nikada ništa ne bude isto. I ne treba da bude. U grčkom jeziku reči „kriza“ i „šansa“ jesu homonimi. Pišu se na identičan način. Ali, u duhu grčke kulture ovo nije slučajnost. Drevna Helada verovala je da je svaka kriza istovremeno i šansa. Prilika da se vratimo sebi. Blagoslov.

Lično svedočim da u trenucima u kojima progovori „nešto više od vas“, ostaju samo dve stvari kojih ostajete svesni. Jedan je impuls za održanjem života. A drugo su ljudi koji se tog časa nađu pored vas. Treće ne postoji.

Na ovom mestu moram da napravim ono što se u teoriji filma zove „flešbek“. Povratak u prošlost, kojim na trenutak prekinete radnju, ne bi li joj se kasnije još bolji vratili..

Sećate li se možda svoje prve školske klupe? Da se dečaci na času ne bi čarkali između sebe, bar u mom slučaju, postojalo je pravilo da sedimo u parovima dečak–devojčica. I šta bi se događalo? Onako iz čista mira, ili da bi oterali moguću slutnju simpatije, s tom devojčicom, sve iz milja, zadevali bi se više nego s bilo kojim drugarom. Ti njoj na malom odmoru mazneš zarezač ili šestar. Ona tebi usred časa išara ili iscepi list iz tvoje omiljene sveske. I tako mesecima. Onda dođe raspust, svi se raziđu, i ti odjednom shvatiš da ni sa kim zapravo nisi bio toliko iskren kao sa tim plavokosim devojčurkom pored sebe. Bilo je simpatije, preteranih reakcija, dragosti, nerviranja… ali to ste uvek bili vi! Na velikim odmorima i posle škole nastupali ste u ulozi koju ste vežbali kod kuće. Samo s „njom“ prepuštali biste se spontanom ritmu plime i oseke, koju vam je neki vetar nanosio na dušu.

Da mi se tog dana, u kojem sam došao u bolnicu, događa nešto stvarno ozbiljno, osim daha koji sam gotovo izgubio, shvatio sam po porukama koje su mi stizale od Saške. Srca, osmesi, motivacione poruke, kao iz knjiga Lujze Hej. Spiskovi zajedničkih prijatelja koje je pozivala. I u jednom času, usred ko zna koje od njenih poruka te noći, jedna misao me je presekla preko grudi: Ona plače!

Usred svega što mi se događalo, u polubunilu, okružen nekakvim bocama s kiseonikom, kao da sam otplovio negde daleko iza sopstvenih zenica. Prizvao sam trenutke u kojima smo, radeći isti posao, bili poput dece iz školske klupe. Nikada lažno snishodljivi. Po cenu da neko ustukne govorili smo jedno drugom šta mislimo. Poslovično neracionalan, najviše spram sebe samog, u tome sam prednjačio. A opet, sve to vreme, našem odnosu davala je draž jedna spontana, neverovatna igra koju smo kroz vreme razvili.

Otkrili smo je pre mnogo godina na jednom od bezbrojnih zajedničkih okupljanja. Izgledalo je to tako što sam, po pravilu, bio među onima koji nisu dopuštali da ritam duhovitih upadica ni za trenutak zamre.

I usred tog mnogo puta razrađivanog scenarija, Saška mi je jednom prilikom prišla i neprimetno me pozvala na stranu. S odlučnošću koja me je gotovo paralisala, toplim glasom, tiho da niko ne čuje, rekla mi je: „Znaš, ti si jedini čovek kog znam da je toliko duhovit, a takvu tugu nosi u sebi!“

Kao da je neko u trenu razmakao zavesu od teške draperije, iza koje sam stajao čitavog života. Priznao sam sebi da zapravo od kada znam za sebe, osećam neku tugu spram sebe, spram sveta, spram svega. Da sam po prirodi iskonski usamljenik. U strahu da se to ne primeti, najčešće sam posezao za humorom. I ta igra mi je uspevala. Sve do te večeri i Saškine rečenice.

Ostalo je sve među nama. Samo ponekad, dok bi nas desetoro, dvadesetoro ili ko zna koliko sedelo oko stola, Saška bi umela da me pogleda, dok zajapuren od priče vrebam priliku da uhvatim dah. Gledajući me, s usana sam joj čitao rečenicu: „Ilija! Gde si?” Osećala je da sam u tom času savršeno udvajao priču kojoj su se smejali, s unutrašnjim prizivom koji me je, sve tako nasmejanog, istog trena odvodio nekud daleko.

A onda, s vremenom, počeo sam da uzvraćam. Sve češće bi se dešavalo da sam u trenutku kada sam osećao da je to potrebno, pogledao i ja nju.

Znao sam da iza širokog osmeha i veselih očiju, možda baš tog časa, u njoj lebdi miris očeve jakne, koju nakon posla skida sa sebe. Da ju je u nekoj izmaglici preplavilo sećanje na Dragutina, koji će ponosan na svoje, poput nas istinskih vojvođanskih Srba, izaći na sokak i sit se, na pristojnom mađarskom, ispričati s komšijom kog ne bi menjao za obe Morave.

Hvatao sam Sašku kako sa sve s escajgom u ruci, kao Buba šeta po ono nekoliko čokanskih ulica, skrivena iza nadimka svog detinjstva. Zaticao sam je s harmonikom, u predvečerja nakon muzičke škole, kako zamiče u svoju senćansku ulicu koja s jednog kraja silno miriše na marcipan.

Jedno znam.

Nije Dunav velik jer ima valcere, Peštu i Beč. I nije Tisa manja jer sve to nema. Baš kao što ni mi nismo manji ili veći, jer nešto imamo ili nemamo.

Broje se samo oni koje imamo oko sebe. Koje volimo i koji nas vole.

A to što je onaj „komedijaš“ odozgo hteo da Saškin suprug bude moj čitavog života najbolji prijatelj, to je već nebrojivi blagoslov.

Ljubav koja se množi, sama sa sobom.

 

Tekst: Ilija Tucić