Jarmila Vrbovski: Bilp je… I biće!
Gimnazija „Jan Kolar” jedina je gimnazija koja s kompletnim nastavnim programom na slovačkom jeziku postoji izvan granica Slovačke Republike već 100 godina. Iškolovala je buduće doktore nauka, rektore, nebrojene intelektualce… Uostalom, čitav vek, pa i danas, dve najveće zgrade u Bačkom Petrovcu jesu: Crkva i Gimnazija. Neverovatno je koliko su na ovu činjenicu svi ponosni
Znate li šta povezuje: Apatin, Novi Kneževac, Bačku Palanku, Bačku Topolu, Bečej, Belu Crkvu, Bački Petrovac, Vrbas, Vršac, Zrenjanin, Inđiju, Kikindu, Kovačicu, Kovin, Odžake, Pančevo, Rumu, Sentu, Sombor, Srbobran, Sremsku Mitrovicu, Šid, Sremske Karlovce i Staru Pazovu… Šta je zajedničko za sve ove varoši? Čim ih je toliko, mora biti da je u pitanju nešto što čini sam krvotok Vojvodine!
Odgovor glasi ‒ sva ova mesta imaju gimnazije. Zahvaljujući svojim gimnazijama, jedan Kneževac, Kovačica, Odžaci ili Šid, imali su svoju građansku inteligenciju, učene ljude… svoje čitaonice, uglađene varoške kafane, svoju „gospodu“. Mogu mnoga od ovih mesta pasti i na manje od 10.000 stanovnika – al’ dok imaju gimnaziju, imaće duh koji ih je stvorio i odnegovao. Ako izgube nju ‒ svi zajedno izgubićemo Vojvodinu kakva je oduvek bila. I zato se sudbina gimnazije u Srbobranu, Senti, Beloj Crkvi – ili recimo Bačkom Petrovcu ‒ tiče svakog od nas.
A onda, čak i u okviru ovako velike priče, Gimnazija sa domom učenika „Jan Kolar“, nešto je sasvim posebno. Jer ona je, pored slovačke štamparije u Bačkom Petrovcu, prva nacionalna institucija vojvođanskih Slovaka na ovim prostorima. Osnovana je u Kraljevini SHS 1. oktobra 1919. godine, godinu nakon prisajedinjenja Banata, Bačke i Srema Kraljevini Srbiji. Uostalom, Gimnazija „Jan Kolar” jedina je gimnazija koja s kompletnim nastavnim programom na slovačkom jeziku postoji mimo granica Slovačke Republike već 100 godina.
Koliko je Gimnazija, u veku iza nas, značila Petrovcu? Koliko su varoš i Gimnazija rasli i srasli zajedno?
Toliko, da se Petrovac, odakle god da pođete, ne može opisati bez Gimnazije. A opet, i pored svoje univerzalne uloge i statusa, Gimnazija je srasla s Petrovcem. Uostalom, tako je od prvog dana. Ona je izgrađena novcem slovačkog naroda, prilogom države koju je predstavljao regent Aleksandar Karađorđević, te uz pomoć same države Čehoslovačke. Ali postoji još nešto važnije od toga. A to je činjenica da u ustanovu ovdašnji Slovaci nisu uložili samo novac, već i rad. Na primer, rodbina mog supruga bavila se zemljoradnjom. Zdušno su fizički pomagali da se ova zgrada podigne. Impresivna takva kakva jeste, sa zidovima pola metra debelim. Onim danima kada deda nije mogao da učestvuje u poslu, plaćao je svog nadničara da dođe umesto njega. Nekada i po dvojicu-trojicu. Zato što je tako hteo. Bilo je to doba neverovatnog zanosa. A Gimnazija je bila njegov najvidljiviji deo.
Gotovo je opšte mesto da je značaj vaše Gimnazije za kulturni identitet vojvođanskih Slovaka i doslovno nemerljiv?
Ona je simbol duhovnog napretka slovačkog naroda na ovim prostorima. Do tada su Slovaci bili opšte poznati kao vredni i radni ljudi, stopljeni sa zemljom od koje su i na kojoj su živeli. Ali uz pomoć svoje gimnazije, oni „izlaze na veliku scenu“. Postaju deo sveta. Jer ona je daleko više od obrazovne institucije. Ona neguje i kulturu jednog naroda, pre svega jezik, preko literature i pozorišnih predstava, svoju osobenost preko umetnosti, narodnih nošnji, folklora, običaja… Svi organizacioni oblici kroz koje je prolazila ostavili su tragove na njenim hodnicima, u biblioteci, u galeriji, u učionicama, spomen-sobama, radovima u ornitološkoj zbirci lokalne faune, dokumentima, svim beleškama, godišnjacima, fotografijama… Mnogi istaknuti ljudi pohađali su upravo ovu gimnaziju. Danas nam šalju svoju decu, unuke, rođake, poznanike, jer ova obrazovna instutucija spada u elitne škole u Srbiji. Uostalom, kada smo kod ovoga… U mojoj, ne samo užoj porodici, jedino moj otac nije bio đak ove Gimnazije! Svi ostali smo prošli kroz nju. Zapravo, kada bolje razmislim, pa to je neverovatan podatak. I znate šta, u Petrovcu kao takva uopšte nisam jedina. Ova škola je posebna i po tome što je naša emotivna, porodična, duboko lična stvar.
Svakako treba reći da školu pohađaju učenici slovačkog maternjeg jezika sa čitavog etničkog prostora.
Dovoljno je reći da učenici u našu školu dolaze iz brojnih mesta, a najviše ih ima iz Bačkog Petrovca. Učenici iz okolnih bližih mesta u školu putuju svakodnevno autobusima: iz Kulpina, Gložana, Kisača, Maglića, Rumenke, Novog Sada. Oni iz udaljenih mesta smešteni su u domu učenika. To su deca iz Pivnica, Selenče, Silbaša, Despotova, Ravnog Sela, Aradača, Čelareva, Luga, Erdevika, Stare Pazove, Kovačice, Futoga, Boljevaca, Šida, Beograda, Sremske Kamenice, sada i iz Novog Sada i iz Kisača. Učenici nam dolaze iz gotovo 30 mesta. Stoga je posebna priča naš internat, koji će uskoro proslaviti četvrt veka postojanja. Dom učenika, koji je u dvorištu škole, bukvalno jednom stazom povezan sa učionicama, sagrađen je iz razloga o kojem sada govorimo. Sa ciljem da obezbedi smeštaj i ishranu učenicima iz udaljenih mesta. Do te mere nam je značajan da je postao i sastavni deo naziva škole. Kapacitet mu je 82 učenika, a trenutno se u njemu nalazi njih 77. Bili ste u njemu i videli ste. Malo slobodnije rečeno, to je hotel. Apsolutno sam sigurna da je jedan od tri-četiri najbolja đačka doma u čitavoj Srbiji.
Zanimljivo je da je Gimnazija, iako u prvom redu značajna za ovdašnje Slovake, veoma cenjena i ugledna i među srpskim življem na ovom prostoru. Znam neke srpske intelektualce koji vašu Gimnaziju stavljaju uz bok onim novosadskim, ili recimo Karlovačkoj.
Osim činjenice da se u ovoj Gimnaziji kroz vreme školovala kompletna slovačka inteligencija, ona se urezala u svest bezbrojne dece srpskog maternjeg jezika koja su kroz nju prošla. Generacije đaka, ne samo iz okolnog Maglića, Kulpina, Ravnog Sela… s ponosom ističu da su bili njeni đaci. Tako je i danas. U ovoj školi su do sada maturirala 4.722 učenika. Bez obzira na jezik na kojem su slušala nastavu, sva ova deca su zauvek deo ove naše veličanstvene priče. Inače, bezbroj puta uverili smo se s kolikim uvažavanjem o našoj Gimnaziji govore kolege u Novom Sadu. To nas raduje, i zaista, bez ikakve patetike, podstiče da učinimo sve da ova škola opstane i u veku ispred nas.
Kada smo kod toga… U Vojvodini postoji tridesetak opštih gimnazija koje su kroz generacije uticale na formiranje građanske svesti u svojim sredinama. Mnoge od njih danas su na rubu opstanka. Njihovim nestajanjem, posledice bi bile pogubne. Nestale bi, ne samo one, već i značajan deo identiteta tih mesta u kojima su delovale.
Dovoljna vam je činjenica da su već 100 godina, pa i danas, dve najviše zgrade u Bačkom Petrovcu: Crkva i Gimnazija. Prva je temelj duhovnosti, a druga prosvete, jezika i kulture. To je tako, jer je ovaj narod tako želeo i odabrao. Skoro da je ovo već sasvim dovoljan odgovor na vaše pitanje. Gimnazije treba održati koliko god je to moguće, čak i na minimumu odeljenja, racionalnom raspodelom nastavnih kadrova. Savremeni trendovi srednjoškolskog obrazovanja ne idu u njihovu korist. Gimnazija predstavlja mnogo viši nivo od bilo koje srednje stručne škole. Daje širok dijapazon znanja i mogućnosti studija u Srbiji i van njenih granica. Izbor je neograničen. Ona nudi perspektivu, budućnost. Ne samo trenutno zadovoljenje potrebe za obrazovnim profilom i radnim mestom. Sve naše gimnazije podižu nivo obrazovanja građana u svojim mestima i bližoj okolini i daju oblik arhitekturi mesta u kojima postoje. I zato ne postoji dovoljno velika žrtva koju ne bi trebalo uložiti u njihov opstanak.
Kakva je, u tom smislu, budućnost opštih gimnazija, generalno?
Gimnazije razvijaju kritičko mišljenje, daju temeljno i svestrano znanje. Njih upisuju deca koja imaju svest o tome da je znanje karta za uspešnu budućnost. Prateći trendove savremenih gimnazija, pored opštih tipova, matematičkih i društveno-jezičkih gimnazija u većim mestima, javljaju se i specijalizovane gimnazije. U njih se, na razne smerove, upisuju učenici sa posebnim sposobnostima za računarstvo i informatiku, fiziku, biologiju, hemiju, istoriju, sport, radi preciznijeg usmerenja za buduće studije. Opterećenost učenika velikim brojem predmeta u gimnazijama opšteg tipa možda utiče na to da ih odvrati od ove škole, te biraju četvorogodišnje stručne škole i ranije se usmeravaju ka budućim studijama. Teško vreme dolazi za gimnazije, reforma nije pokazala da je obrazovni sistem pojednostavljen, naprotiv. Traži se konstantno ocenjivanje, svako duže odsustvo učenika sa časova ima direktne posledice na njihov uspeh. S druge strane, vremena nema mnogo, jer upravo vreme ne radi za nas. Demografski trend nam je svima poznat. Evo na ovom našem prostoru, ako ne računamo Novi Sad, sva ostala mesta osećaju trend depopulacije. Pojedina mesta u kratkom periodu ostala su bez četvrtine ili čak trećine stanovnika. Tu je i fenomen odlaska u inostranstvo. Odlaze upravo ljudi koji su na pragu formiranja sopstvenih porodica ili imaju malu decu koja bi odreda bila naši budući učenici. Pa ako imate negativan trend u rađanju, veliki odliv u inostranstvo i činjenicu da postojeći mali maturanti pet puta razmisle pre nego što upišu srednju školu, onda vam je više nego jasno da nam nije lako. To je u najbukvalnijem smislu borba za svakog đaka.
Shodno svemu tome, kakva je budućnost Gimnazije „Jan Kolar“?
Nadovezaću se na posolednju rečenicu ‒ stalna borba za svakog učenika. Mi smo prošle godine upisali samo jedno odeljenje na slovačkom jeziku. Verujte da smo se potresli kao da nam se nešto najstrašnije dogodilo. Ove godine, doslovno zbog jednog učenika, stekli smo pravo da upišemo dva odeljenja. Svi smo se radovali. Ova borba traje svakodnevno. Neprekidno moramo promovisati našu školu. Otvarati primamljive i savremene smerove za učenike na slovačkom nastavnom jeziku, uz održavanje odeljenja gimnazije opšteg tipa. S druge strane, da budem iskrena, učinili smo sve što smo mogli da zaustavimo napadnu, a ponekad i ne baš korektnu, promociju mogućnosti školovanja u Slovačkoj, koja je u jednom trenutku bila intenzivna i, moram priznati, deci primamljiva. Ne smemo se opuštati. Previše je uloženo da bismo se predali.
Koliko su prirodne želje da se, radi opstanka, gimnazije dovijaju otvaranjem novih smerova? Recimo, u Petrovcu se već četiri godine školuju i kuvari. A opet, aktuelna je ideja o pokretanju informatičkog smera.
Neprirodne su, ali su u ovom trenutku neophodne radi opstanka gimnazije. Kuvarski smer je prolazni smer. Treba biti elastičan i ponuditi nakon nekoliko godina nešto novo. Uostalom, možda je nekome neverovatno, ali primetno je da je deci ovo zanimanje, zbog medija ili ko zna čega, izuzetno zanimljivo. Ponekad se upitam, postoji li, recimo, tržište za 120 kuvara, koliko ih se za četiri godine iškoluje? Ali, naše je da obezbedimo uslove, a na roditeljima i deci je da donose odluke. Kako rekoste, mi imamo i druge planove. Četrovorogodišnji smer elektrotehničar informacionih tehnologija na slovačkom nastavnom jeziku u fazi je verifikacije. Elaborat je bio spreman i za ovu školsku godinu, no zbog okolnosti i pandemije nije došlo do okončanja ovog procesa i nismo mogli ponuditi učenicima upis na ovaj smer. Aktivnosti verifikacije se intenzivno nastavljaju da smer bude spreman za upis učenika sledeće školske godine.
Kako ste rekli, sa izuzetkom vašeg oca, porodica vam je kompletno srasla s Gimnazijom. Kako se u vama „slažu“ ova krajnje emotivna s onom poslovnom dimenzijom?
Mi smo emotivan narod, lično posebno osećam pripadnost ovoj obrazovnoj instituciji, gimnaziju nosim u srcu, ona je bila deo mog odrastanja i sazrevanja. Ovde nisam bila sama kao učenica i sada nisam sama kao direktorka. Tu su moje kolege, većina njih je takođe pohađala ovu školu. Mi radimo kao tim, svesni smo da bez toga nema uspeha. No, ovo novo doba postavlja i nove standarde i izazove, nove načine nastave, za sada se dobro snalazimo. Međusobno sarađujemo s istim ciljem.
Šta biste lično voleli uradite za Gimnaziju?
Uhh… da popunim njene učionice učenicima. Da dočekam da su u hodnicima gužve za vreme odmora između časova, onakve kakve su nekada bile. Da škola ne radi samo pre podne, već da i u poslepodnevnim časovima ovde neko stiče znanje. Da su sportski tereni stalno zauzeti. Da nam je internat uvek pun. Šta bi čovek više od ovog poželeo! Napravite anonimnu anketu i videćete da bi i 90 odsto mojih kolega isto poželelo. Škola puna života. O tome i budni sanjamo.
Već više od 100 godina najveće građevine u Petrovcu jesu Crkva i Gimnazija. U stvarnom, ali i u simboličnom smislu. Hoće li tako biti i u veku ispred nas?
Nijedna zgrada ne može svojom visinom prerasti ove dve zgrade. Veličina ovih zgrada se ne meri metrima. Ona je u srcu i duši svakog od nas. I to je tako. Bilo i biće.
