Tri priče
O GROZDU I VAROŠIMA
Pitanje na koje sam praveći reportaže iz (za sada) 150 mesta širom Vojvodine najčešće odgovarao, glasilo je otprilike ovako: „Rođeni ste u Novom Sadu. U vreme sveopšte depopulacije vojvođanskog prostora, to je centar kom svi hrle. Šta vas motiviše da, uprkos tome, više inspiracije nalazite u selima ili manjim varošima, koji su u gotovo fizičkom nestajanju? Na stranu činjenica da kod čitalaca ostavljate utisak da ste rođeni u Nadalju, a ne u centru prestonice“.
Moj odgovor je uvek isti: Ako je moja porodica od 1801. prisutna u Nadalju, a tek sam ja rođen u Novom Sadu, onda svoj koren, a sada već i svoje tragove, više pronalazim u srbobranskom ataru nego u najvećem gradu! … A moja strast za putovanjem po ravnici potaknuta je željom da stvari gledam u pravoj dioptriji, a ne u izvrnutoj percepciji, kakva nam se danas nameće. Zapravo, bez ovoga, vi Vojvodinu i ne možete razumeti.
Ona je u svojoj suštini, u svom zametku, stvorena kao grozd, u kojem je svako zrno jednako važno, čak i jednako udaljeno jedno od drugog. Koliko do juče, na svakih pedesetak kilometara imali ste po jedan snažan kulturni, prosvetni i trgovački centar.
U vreme kada je imao ispod milion stanovnika, prostor današnje Vojvodine imao je dvadesetak ozbiljnih varoši. Tek sa odstojanja svako to zrno dobijalo je smisao raskošnog grozda.
Istorija Vojvodine ne piše se, a još manje doživljava, iz Dunavske ili Zmaj-Jovine ulice. Ona je u Apatinu, Novom Kneževcu ili Irigu u mnogo čemu vidljivija nego u sadašnjoj prestonici, koja, uzgred, donedavno ni slučajno nije bila toliko dominantna. U vreme kada su Senta, Sombor i Vršac po broju stanovnika bili jednaki s Nišem, a značajno veći od Kragujevca, Banjaluke ili Mostara, Subotica je po veličini bila treći grad u državi. Veća od Sarajeva i Skoplja. O Novom Sadu da i ne govorimo!
Sve je dakle samo stvar prave optike. Vredi pokušati.
U suprotnom, ostajemo bez subotičke secesije, bez baroka sa ulica Sombora, bez raskoši Vršca, građanskog gospodstva Karlovaca i Rume, čarolije Srema, bez zvezda koje se nigde na svetu ne vide kao u Banatu.
Pokušajte!
Do vas je.
AVGUSTOVSKO POPODNE
Tog 19. avgusta 1691. gorela je zemlja na brdu iznad Čortanovaca, pa dalje prema Beški, Krčedinu i Slankamenu. Oko 50.000 turskih vojnika, tu na Mihaljevačkom polju, udarilo je na upola manju vojsku Svetog rimskog carstva.
Bitka je počela u tri sata po podne. Trajala je do sumraka. Osmansko carstvo, u Slankamenačkoj bici, pretrpeće strašan poraz. Tih nekoliko sati presudno će uticati da dođemo do ovoga što danas Vojvodinom zovemo. Budući da je bila polovina avgusta, i da je vladala nesnosna vrućina, nakon bitke se javio ozbiljan problem. Na bojištu je ležalo 12.000 poginulih vojnika s obe strane. Čekati danima da budu sahranjeni značilo bi opasnost od zaraze, a onda i neke velike boleštine.
Doneta je odluka da se sva ta sila vojnika sahrani u jednom čortanovačkom surduku koji se od brda spuštao ka Dunavu. Kosti tih 12.000 ljudi nikada nisu pomerane. I danas su tu.
Juče je opet bio avgust. Dan uoči Velike Gospojine.
U izmaglici vrelog popodneva oko Čortanovaca se bralo grožđe. Nadgledale su se njive, a u svemu što bi ličilo na senku sedelo se po sremački, u pričama o cenama, politici, vremenu…
Kao u nekoj zvučnoj halucinaciji, čuo sam huk 75.000 ljudi koji su, baš na ovom mestu, udarili jedni na druge. U topotu konja i divlje muzike koja ih je razjarivala.
Preda mnom, u mom pogledu, bili su seljani, umotani u sitno zadovoljstvo lenjog avgustovskog popodneva.
Pomislio sam na trenutak kako je Bog nešto poput kino-operatera u lokalnom bioskopu.
Na matineu vestern. U šest popodne komedija. A uveče od osam daju se triler ili ljubavna drama.
I svako živi svoj film… nesvestan onoga ispred. I onoga iza.
Kino-operateru je svejedno.
On ionako večnost ne razbraja na dane.
FLASTER
Moja baba Mara bila je salašarsko dete. Iako se udala i živela u selu, salaš je u njoj ostao zauvek.
Svima nam je to, još zorom, stavljala do znanja. Ustajala bi pre svih, izlazila na ulicu i grubom metlom korovačom žustro čistila stazu. Metlom koja je ličila na neki duguljast, osušen žbun, grebala je cigle, naročito pazeći da joj se na mestima na kojima se cigle dodiruju, iz zemlje ne pomoli neka vlat trave. Što bi rekli „da ne nikne iz fugne“.
Na ovaj svoj ritual baba je bila neskriveno ponosna. Bio je to njen prvi i najveći uspeh u životu, spram kog su svi kasniji došli nekako mali.
Kada bi se komentarisao neko kome svojom voljom ili zbog lude glave ne ide u životu, baba Mara bi blago pomerala glavu u stranu i govorila: „Neće taj imati flastera pred kućom!“
Za jedno salašarsko dete nije bilo veće i značajnije stvari nego imati „flaster“ pred kućom.
I u svojim osamdesetim, kada je betonski trotoar odavno zamenio cigle, ugledavši me kaljavog na vratima, govorila bi: „Pa što si išo odud di ne treba?! Trebo si ići flasterom“.
Onaj široki red uglancanih „cigalja“ pred kućom bio je znak da živiš na centru, a ne na jarošu, gde su baš kao kadgod na salašu, guske pasle do pred kapiju.
Bio je znak da imaš dom. I svoje u njemu.
Stići do „flastera“ bila je privilegija srećnika.
Jedna devojčica sa čuruške lenije, koja će mi roditi oca, bila je među njima.
