akademik Sava Halugin: Bokorenje zavičajnog sna
Neko je rekao da Sava Halugin „živi u skulpturi“. Odnedavno je sasvim jasno da će to biti život „produženog trajanja“. Uz Svetislava Arsića Basaru, on je jedini naš vajar koji je postao član SANU. I uopšte, jedan je od retkih umetnika s vojvođanskih prostora koji su se svrstali u besmrtnike ove institucije
Teško je rečima zabeležiti ono najviše iz nekoga ko od prvog čina svog stvaralaštva ono najvrednije smešta u unutrašnje prostore svoje stvaralačke ličnosti. A onda, osim kroz delo, više ne izlazi na površinu. Mi smo to, ipak, jednog prepodneva, uporno pokušavali da učinimo u miru Haluginovog ateljea, smeštenog tek ulicu dalje od samog centra Subotice. Možda smo delimično i uspeli…
Hermetičan, najpre u sebe zagledan, umetnik kao da nas obavezuje da najpre on sam kaže nešto o svojim delima, koja su, u javnim prostorima, smeštena od Subotice do Crne Trave.
Moja dela često su intimistična i u većini slučajeva bez zadatih tema, osim ako ih sam sebi ne postavim. Bitan je sam istraživački čin, koji stvara kanale kroz koje čovek pokušava likovno i skulptorski da se izrazi. Ono što rešavam u svojoj skulpturi na neki način sam pokušao da postavim u javni prostor. Moram reći da sam nailazio na veliko razumevanje. Moja dela javno su izložena širom zemlje. Neka su tu dospela na osnovu konkursa. A neka sam i poklanjao ‒ gradovima, pojedincima, kolekcionarima. Ima i onih koji ne skrivaju da vole moje skulpture. Vole možda moje oblike, forme, asocijacije i skrivene poruke. Dela su različite veličine, od jednog do tri metra. Smatrao sam da nije bitno ko je njihov vlasnik. Ja sam svakako autor, a delo živi svoj, samostalni život, neopterećeno razlogom ni uslovima pod kojima se radi i stvara.
Za razliku od slikarstva, skulptura teško ulazi u intimne, porodične prostore. Kod nas ova praksa gotovo da ne postoji. A opet, naročito ranije, kada smo imali krajnje rigidan, dominantno spomenički odnos spram vajarskog dela, konkursi su bili retki i teški. Ipak, vi ste u ta vremena odabrali (i što je još važnije ‒ uspevali) da budete samostalni umetnik. Kako sada gledate na taj period?
Godine 1972. završio sam Akademiju u Beogrdu. U Suboticu samo došao dve godine kasnije. Radio sam najpre u srednjoj školi, a zatim i u višoj. Moj geogrfski i umetnički izbor doveo me je u Suboticu, koja je, nije to nevažno, i najbliža mom mestu rođenja. Da se razumemo, imao sam ja veliku želju da ostanem u Beogradu. Tamo je oduvek bilo najviše mogućnosti ‒ za dodelu prostora za rad, za rešavanje statusa slobodnog umetnika, kroz druge okolnosti koje su tamo za razvoj umetnika postojale. Ali, eto, ispalo je drugačije. Bavio sam se najpre pedagoškim radom, a onda me je „ono nešto“ privuklo da se ipak opredelim za status slobodnog umetnika. Frekvencija mi je bila velika i nestalna. Nisam imao želju da se mnogo zadržavam u jednom mestu, ali sticajem okolnosti upravo mi se to dogodilo. Najveću ulogu svakako je odigrao radni odnos koji sam ovde zasnovao, a koji je bio ulog da bih mogao da opstanem kao umetnik. Škola mi je oduzimala, činilo mi se, previše vremena. A svojim učenicima sam verovatno bio neobičan profesor. Smatram da je u tim školama bilo razumevanja, ali je svako tražio prohodnost za svoj predmet. Časovi likovnog nisu među favoritima… Izdržao sam osam godina. Onda sam otišao u „slobodnjake“. Zanimljivo je da sam tih 15 godina bio prijavljen u Beogradu, jer je tamo bilo daleko lakše ostvariti ovaj status nego u nekoj manjoj sredini. Potom sam 1995. ponovo primljen u školu. Ovoga puta u Visoku školu strukovnih studija za obrazovanje vaspitača. Iz nje sam otišao u penziju. Sve u svemu, moram priznati da mi je to bilo neophodno, iako je tražilo neprekidnu organizaciju vremena, jer u školi je vazda bilo nepotrebnih sastanaka. Znate ono kada satima u zbornici raspravljate o tome da li suknje moraju biti pet santimetara kraće ili duže. Pa se onda, naravno, ispostavi da su mlađi za kraću varijantu, a stariji za onu dužu. I na to vam ode dan! Sve mi je to bilo besmisleno. Uklapao sam svoje stvaranje i rad u školi kako sam znao i umeo. Ipak, kada sam čuo poslednje zvono, laknulo mi je više nego đacima.
Vajarstvo je ekskluzivna umetnička disciplina. Koliko vam je kroz vreme bila važna recepcija vašeg dela?
Moj posao podrazumeva dug proces stvaranja određenog ciklusa. Nekada ga radim deset godina, a nekad i duže. S njim se nakon obavljenog posla, pojavljujete na samostalnoj izložbi. Normalno je da čoveka zanimaju mišljenja i kritike. Kod mene je, pre svega, izrazita bila samokritika. Kroz nju sam oštrio svoje kriterijume. Nisam imao potrebu da se mimo nje verifikujem. Ako sam se kao profesionalac opredelio za ovaj posao, moram biti spreman i na pozitivne i na negativne reakcije. Čini mi se da sam kroz vreme sve pažljivo slušao, ali i pažljivo birao šta će od svega toga da me dotakne.
Prošlo je dovoljno vremena (pa i dovoljno polemika) da bismo mogli da vas priupitamo da li biste i ovog časa skulpturu Mihajla Pupina u Novom Sadu uradili na identičan način? Kakav je vaš odnos spram nje? Lični i umetnički.
Bio je to pozivni konkurs na koji sam se javio i tako dobio privilegiju da uradim taj spomenik. Pravio sam ga ovde, u dvorištu mog subotičkog ateljea. On je trebalo da bude visok dva i po metra. Lično sam smatrao da treba poštovati odlike prostora u koji će biti postavljen, i da spomenik mora da bude viši za čitav metar. Oko njega se nalazi ogroman bulevarski prostor. Figura od dva i po metra bi u tom kontekstu bila mala. Bio sam spreman da se odreknem dela honorara i da za tu razliku spomenik dobije veće dimenzije. Još u toku izrade bilo je mnogo javljanja, sugestija, mišljenja. Na kraju je skulptura ipak smanjena. Mislim da sada ima tri metra i 20 centimetara. I danas razmišljam o tome da na njoj neke stvari doradim. Mislim da bi za tako nešto još uvek trebalo da postoji šansa. To je delo u koje sam pokušao da unesem svoju ekspresivnost. Ona je nešto drugo od skulptura koje su bile postavljane u Novom Sadu. Građani su kroz vreme navikli na one izdužene figure Jovana Soldatovića, na vernost lika u skulpturama Lazi Kostiću ili Jovanu Jovanoviću Zmaju. Ovo je nešto potpuno drugačije, pa ih čudi. Nisam pobegao od sebe. Sada kada bih je radio, činio bih to mnogo slobodnije. Dočarao bih Pupinov značaj u svetskoj nauci, njegove patente. Napravio bih delo inspirisano njegovim životom, načinom rada, istraživačkim dostignućem… da to bude jedna estetička vrednost u prostoru. Ne bih insistirao na vizuelnoj sličnosti, već na njegovom značaju. Ja sam neko ko se ne vraća u prošlost. Nisam ni istoričar umetnosti ni polemičar. Interesuje ma samo budućnost. I to kako da doprinesem novim kanalima likovne i umetničke pokretljivosti. Postoje možda i slobodniji, avangardniji umetnici. Ali činjenica je da me zanimaju isključivo sadašnjost i budućnost. A što se kritika tiče, pa znate… Gledajući skulpturu negde na ulici, ljudi sve to doživljavaju kao da ste ušli u njihov privatan prostor. Smatraju za potrebno da se formira nekakvo javno zadovoljstvo ili negodovanje. Kroz istoriju se zna ‒ čak i proslavljeni umetnici imali su trenutke kada su im dela postavljana, ali i sklanjana sa javnih mesta. Reakcije su različlite, ali je nemoguće pojedinačno se baviti njima. Umetnik o tome ne treba da razmišljaa. Njegovo je da stvara, a sudbinu dela odrediće vreme.
Svojim skulpturama obeležili ste i identitet svog rodnog Novog Kneževca. Činjenica je da najmanje tridesetak godina prisustvujemo svojevrsnoj devastaciji, ekonomskom, kulturnom i pre svega demografskom rastakanju malih sredina, poput upravo Kneževca. Kakav je vaš odnos spram mesta iz kog ste potekli?
U Kneževac uvek odlazim s nostalgijom. S vremenom sećanja postaju stvarna i varljiva. U Kneževcu nisam više od 50 godina. A volim da odem. Tamo mi je rodbina, sestričine, brat i sestra od strica. Tu su mi sahranjeni roditelji. Novi Kneževac je nekada bio najveće grofovsko mesto u čitavom Banatu. Moj deda Sava, čije ime nosim, bio je užar. To je u ono vreme bio ozbiljan zanat. Morao si da znaš da napraviš šešir, rukavice, torbe… Kada se u našoj kući, iza rata, slavila slava, počasno mesto, u čelu stola, pripadalo je poslednjem kneževačkom grofu ‒ Karlu Maldegemu. Za ono vreme bila je to i velika hrabrost. Kada bi deda Savu pitali zašto to radi, odgovarao bi: „Jednom grof – uvek grof! On će to za mene zauvek biti!” Poštovanje reda nije bilo stvar politke, već unutrašnjeg osećanja. Sećam se da sam kao dete, 1960. godine, gledao ostarelog grofa kako s ružom u ruci dolazi u centar do putničkih kola koja su ga čekala. Bila je to neka njegova dalja rodbina. Pre nego što će ući u kola, grof Maldegem je pogledao oko sebe. Poklonio se, spustio ružu i ušao u kola koja su ga odvezla u Nemačku. Tog dana napustio nas je poslednji kneževački grof. Više se nikada nije vratio.
Za Kneževac me vezuju događaji iz detinjstva. Odrastao sam pored reke Tise i njene akvarelne površine. Još kao mali voleo sam da idem na Tisu s drugovima. Kupali smo se i pre nego što smo naučili da plivamo. Nađemo neki duži štap, zabodemo ga u plićak i plivamo oko njega. Reka me je inspirisala. Od nje su potekle moje kasnije umetničke asocijacije na skele, čamce, udice… gde sam metaforički uspevao da ta znakovlja i prizore povežem s ljudskim i animalstičkim figurama tako da oni čine jednu celinu. Moja rodna kuća, u umetničkoj fikciji, ima glavu, ekstremitete poput živog bića. Ostao sam vezan za određene predmete, radnje, za govore, razgovore, i upravo me je to motivisalo i ostalo duboko doživljeno i urezano u meni. Nisam nikada mogao da pobegnem od sebe, jer to je kod mene toliko snažno i jako. I evo sada, u 75. godini, u meni se prožimaju takva događanja i takve slike.
Jednom ste izrekli: „Uživao sam u bavljenju umetnošću, sve ostalo sam smatrao dangubom!” Zaista je tako bilo?
Ja i sada, baš kao i prvog dana, bukvalno – spavam u skulpturi. Zato, možda, istovremeno radim po deset skulptura. I više. U isto vreme i crtam. U hodu od jedne do druge pravim čitav jedan koncept. Mislim da je to moj put. U javnom prostoru imam skulpture u Novom Kneževcu, Subotici, Aleksi Šantiću, Banji Junaković, Aranđelovcu… u Novom Sadu imam Spomen-park žrtvama Drugog svetskog rata. U njemu je oko 320 skulptura. To je kompleks na Novom groblju. Radio sam ga u kamenu. Sve osim dve najveće skulpture. Za sva ta dela ostajem emotivno vezan, ali sam siguran da ona imaju svoj samosvojan život. U svemu tome ostao sam i opstao, jer to mi je bio jedini put. Stvaralačka opsesija je neverovatna stvar. S decenijama sam sve više i sve dublje ulazio u jedan gotovo porok. On vas prati tako što svakog momenta, svakom prilikom, razmišljate o onome što radite. I radujete se dok jedno delo proističe iz drugog. Ne znam kako je kod drugih. Za mene je stvaranje uvek bilo krajnje individualna stvar. Sve izvan toga smatram gotovo dangubom. Čovek ne može da se razbacuje na sitno. Životu se ne može prilaziti fragmentarno, od prilike do prilike. Moraš znati šta ti je cilj i ići isključivo ka njemu.
Nekako ispada da vam je „vojvođanski sever” obeležio život. Koliko ste ga utkali i u svoj rad?
Suboticu čine pojedinci. Uostalom, postoje delovi Subotice u kojima za sve ovo vreme nikada nisam bio. U svakom slučaju, ja ovo mesto poštujem i cenim. Pitanje je da li bih sve ovo uspeo da uradim na nekom drugom mestu. Iako priznajem da sam puno puta poželeo da živim u nekoj većoj i jačoj kulturnoj sredini. Ipak, ta želja nije u meni dovoljno prevagnula. Ono što je najvažnije jeste da sam ovde imao okruženje koje je prihvatalo moje skulpture takve kakve jesu. Od Palića do centra grada naići ćete na desetak mojih skulptura. Obiđem ih s vremena na vreme i zadovoljan sam. Nikada nisam izdao sebe i otišao u bilo koji vid komercijale. Da budem iskren, generalno volim da vidim svoje skulpture postavljene u javnim prostorima od Subotice, na severu, do Crne Trave na krajnjem jugu.
Shodno tome, pre ovog razgovora rekli ste nam da imate i jednu veliku želju.
Posle 55 godina rada imam jedan suštinski problem. Šta da uradim sa svim skulpturama koje i dalje posedujem? Nešto ću sigurno ostaviti svojoj deci. Ali voleo bih da ih koncentrišem sve na jedno mesto i poklonim. Intenzivno razmišljam o tome. Kada je skulptura u pitanju, stvari nisu jednostavne. Potrebni su posebni uslovi, daleko drugačiji od onih koji važe u redovnim galerijama. U materijalu sam za života uradio oko 250 skulptura, opsega od šake do onih veličine 3-4 metra. Tu ne računam Memorijalni centar u Novom Sadu. Od toga bi blizu 150 skulptura mogle biti predmet ovog legata. Plus još sigurno 2.000 crteža koji bi bili predmet ovog poklona. Pa oko 200 slika. Ali neću da se namećem. Neka rešenje dođe spontano. S neke strane ideja će stići. Tu pre svega mislim na onog ko bi seprihvatio da bude domaćin jednog ovakvog zaveštanja.
Članstvo u SANU već dugo je krajnje ekskluzivno. Vi ste u tome uspeli. Koliko vam je značilo ovo priznanje?
Što se tiče Akademije, počastvovan sam što je najveća ustanova u nas prihvatila moj rad i ocenila ga tako visoko. Na glasanju za prijem dobio sam 91 glas od aktuelnih akademika, što je neverovatan broj. Imponuje mi što sam se našao uz naše najveće stvaraoce. Bez patetike, to je velika odgovornost, a s druge strane okolnost koja otvara mnoge mogućnosti. Trenutno smo u SANU od vajara samo nas dvojica. Svetislav Arsić Basara i ja. To je velika čast. Bio sam strašno uzbuđen i radostan kada sam saznao za taj izbor. Nekako, postao sam odgovoran i za sve svoje kolege koje su ostavljale ogromne opuse. Na neki način, ovim činom postajem reprezent i njihovog rada. Doduše, nekada u šali kažem da ima to i svoju cenu. Hajde ti sada budi škrt u kafani! Ima onih koji bi jedva dočekali da kažu: „Eno ga! Akademik, a stipsa“. Ne ide to. Ili jesi – ili nisi.
