Sarački dukati
Ima divana svakojakog, nešto neko čuo, kazo nekom, onda taj neko kazo još nekom, pa kad je stiglo do mene, ko zna koji sam bio po redu i kolko se tu repova vuklo. A repovi ko repovi, stoje svakojako. Ovako stoji ova priča.
Bio jednom jedan sarač. Imo radnju, majstoricu, šegrte, kalfe i posla preko glave. Dece nisu imali. Za koga je radio dan i noć to više niko ni ne zna, ni ne pamti. Ti što su pamtili, očli su odavno. Ceo taj sarački poso je stao odavno, ostala samo priča o zlatnom dobu, kad je u svakom selu jedan sarač bilo malo. Trebalo je mlogo sersana, radnih i paradnih, kožnjih štranjki, siceva gazdačkih, da se meću u kratka kola kad se nosio kolač kumu i kad se malko paradiralo. Feder sic je za ono doba bio zdravo veliki lukcuz. Golje su sedile na daskama, oni drugi na džaku slame pod guzicom, a svileni gazdački turovi su federilali na sicevima i nisu marili za čapaš i vagaše. Ta nisu oni ni kočijašili tuda. I to su birali, kojuda će.
Taj naš sarač lampe nije gasio, radio je da svima bude po volji i da svima porudžbina bude gotova na vreme. Nije ni stizo novce da troši. Kadgod se nakupi malko više novaca, on ih ukrupni u ducat, pa ga skloni digod, da bude daleko i od očiju i od dugačkih prstiju. I malo-malo pa tako. Nakupilo se dukata. Prvo leva bisaga, pa ondak i desna. Majstor lepo raspodelio te njegove dukate u bisage, ko da će da jaši, da ne vuku u stranu s konja.
Išla jedared vojska tuda, čelo njegove kuće, i odjedared stanu. Ađutant furtom dojaši sav zajapuren do majstora, sjaši u skoku s konja, onako vojnički, utrči u majstorovu radnju, salutira i raportira majstoru, ko da je majstor neki đeneral. Veli on majstoru da mu je kapetan u nevolji i da majstor pomaže kako god zna, borbena gotovost je u pitanju a neprijatelj može svaki čas da udari na nas. Vojska ko vojska, navek na oprezu I spremna za boj. Nit je bilo diverzije nit neprijatelja na vidiku. Na kapetanovom sedlu puko kolan. Kad pukne kolan, nema više jašenja. Očas posla bi s konja skliznulo i sedlo i onaj u sedlu. Naopako da kapetan bubne u prašinu. Još gore da to gleda vojska, makar bila i njegova.
Oće majstor da pomogne, kako ne bi. Dovedu konja, skinu sedlo, majstor seo oma sa kozlić da nastavi kolan i samo što je sa saračkom iglom provuko poslednji kanap namazan sa smolom, eto i kapetana. Skoči majstor ko da je juče bio soldat, čim je kapetan ušo. Upamtio obuku i kako se pozdravlja stariji čin. Zaigro malko kapetanov brk, al se držo strogo. Taki je bio propis u službi. Kaže njemu majstor da je gotovo, da sad može na miru da uzjaši i da nastavi da gine za otadžbinu. Oće kapetan da plati, al majstor neće ni da čuje. Di od vojske da uzme dinar. Svi spremni da daju život za narod a narod da im uzme novce za jedan šav na kolanu, ta di bi. Makar i što je bio dupli šav. Zahvali kapetan gospocki i vojnički, klimne glavom na posilnog, ovaj komanduje: „Uzjaši!” Kad su svi bili u sedlima, nastavi vojska kud je i naumila. Ne pitajte kud, to je sve vojna tajna i ne pita se.
Prođe neko doba, opet dođe kapetan, al sad s malo vojske, samo s pratnjom. Došo da pogodi poso s majstorom, da im opravi i malko preradi sedla i sersan, njini vojni sarači se nešto porazboljevali pa nisu kadri, a vojska mora da bude spremna. Oće vojska da plati, pošteno. Oće i majstor da uradi pošteno i pogode se oni. Uradi majstor. Vojska plati. Majstor pazari dukate. Dukate u bisage, bisage na tavan, o pajantu, pa nek stoje. Na tavan se ondak retko išlo, pogotovu u majstorskim kućama. Nit je bilo gore žita nit miševa. Išli samo majstori kad propadnu. Ondak ponesu pajvan i nađu ih zajutra na pajanti.
Nije posle ni naš majstor često išo gore, da ne bude sumnjiv što svaki čas ide na tavan, ko da se predomišlja kad bi kod Pere na raspored za raj il’ pakao. Išle godine, kanda da je ono zlato malko i požutilo od stajanja. Nema di da se potroši, nije nikom miraz spremo.
Jedared, majstor malko prilego posle ručka, šegrti rade, tišina. Samo se čulo tiho frktanje na sokaku. Idu konji šorom, frkću. Nije to ništa sumnjivo pa da bi se majstor budio. Nije ni šegrt teo da budi majstora kad je kapetan, ta njina stara mušterija, ušo u radnju.
Došo kapetan da ište da mu oprave bisage za paradu, odslužio je svoje pa se sprema da ide u rezervu. Primi šegrt poso, kapetan skine bisage sa svog čilaša pa ih unese na majstorsku tezgu. Krene on na vrata, da ode, taman da uzjaši, a šegra se seti oni njini bisaga s tavana. Nije u redu da kapetan jaši tako ćosavo, da ima lepa konja, sedlo, sablju, uzengije i mamuze na naglancanim čizmama, a da neprijatelj vidi da nema bisaga. Znaće oma neprijatelj da kapetan nema di da drži ratne planove. Kaže on kapetanu šta je naumio i skine s tvana bisage s pajante, obriše prašinu spolja i namesti ih na čilaša. Ej, volu i kapetan i čilaš što su sad komplet spremni da brane otadžbinu. Salutira kapetan šegrtu, šegrt stane mirno i čilaš krene. Korakom, lagano, da čuva slobodu narodu.
Ustane majstor, obraduje se novom poslu i oma ukori šegrta što ga nije budio kad tako važna mušterija dođe. Late se oni oma posla. Da oprave kapetanske bisage. Naopako da neko udari na nas a da kapetan nije komplet spreman da stane na branik, misli majstor u sebi. Treći dan bisage budu gotove, namazane i uglancane. Ko za paradu. Samo čekaju da kapetan dođe. Al kapetana ni od korova.
Prođe i treća nedelja a njega nema. Ne brine majstor, zna da će doći. Zna i šegrt da je borbeno spreman kapetan, ima bisage, te što mu je skino s tavana, pa računa da se kapetanu ni ne žuri po njegove stare. Malko mu i drago što kapetan ne zna da su sad i te stare ko nove. Al će se obradovati kad ih vidi, misli šegrt. I on u sebi.
Nema kapetana ni od nedelje. Nikom ništa, naiće. Radnja radi, navek nekog ima, a bisage ga čekaju, stoje ko da su iz modle, svi ih glede kad u radnju uđu.
Dođe i nova nedelja, blagi dan, ne radi se. Majstor seo u konk da gledi malko napolje i da miriši zumbule iz baštice, oma tu nuz ogradicu. Setio ga valda taj miris na lepotu i seti se on da odavno nije išo na tavan.
Što se brzo popo, još je brže sišo. Nema bisaga. Popo se rumen i opijen od zumbula, a sišo beo, ko da je plafon krečio pa da se isprsko. Nikom ništa ne divani, ni žute supe nije rad. Brine majstorica, a on samo duva, ne mož do lufta da dođe. Mislila majstorica da je dobio zaguš od jakog mirisa zumbula. Njen je najjače miriso u selu.
Svanula sreda, ide kapetan. Vidi se da je pocrnio od sunca, mora da je bio digod na maršu il nekom majneveru, misli majstor. Vojska se ne pita šta su radili i di su bili. To je vojna tajna.
Uđe kapetan, pozdravi se, pita za svoje bisage a gledi u nji, nije ih pozno. Opravio ih mejstor zapravo. Za pravu paradu. Pita kapetan majstora da se menjaju: on mu da nove bisage a majstor njemu stare, što ih je opravio. Oće majstor. Oće i kapetan. Skine on s čilaša one majstorove bisage što ih mu je šegrt dao da se posluži dok njegove ne budu gotove. Nije kapetan ratovo s njima, al ih kanda taj mesec i jače dana nije ni skido s konja. Samo je slušao kako zveckaju i jedva je čeko da opet dođe kod majstora. Mora da je bio veliki marš da se proveri vojska i malko poplaši neprijatelj.
Majstor ko majstor, pozna svoj rad i svoje bisage. Samo malko izbečio oči i ništa ne divani. Kanda da ga je opet šopio onaj miris zumbula, makar što je već precveto pre dve nedelje. Ni kapetan ništa ne pita, pogodili su se da se menjaju. On majstoru te nove, s konja, a majstor njemu njegove, stare i opraljene.
Menjaju se i kapetan ode. Kaže on šegrtu da vrati bisage tamo di su bile. Nije ni teo da ih uzima u ruke.
Opet nedelja, opet majstor sedi i u cveće gledi. Žute se majstoricini narcisi, ko oni njegovi dukati, kadgod. Al jede ga neki crv, ko te njine kruške na avlijski vrati kad zdravo uzru. Ko da mu neko kaže da ide na tavan, da još jedared ogleda te njegove bisage.
Ustane on lagano, ko da mu je svejedno, pa ajd gore. Lagano ih i otvori i još laganije zatvori. Nije ni brojo. Bio je siguran da nijedan dukat ne fali.
Nije mu više kapetan dolazio, nije ni imo zašto. Kad majstor nešto opravi, to traje doveka. I kapetan kad je častan, pošten i veliki junak ‒ i to traje doveka. A i posle se o tom divani.
