Aleksandar Šibul: Sloboda ili ništa
Drevna mudrost kaže da se sva pitanja daju svesti na jedno: „Ko sam ja?” A ako je tako, onda smo u traganju za njegovim odgovorom stigli na pravo mesto. Bez obzira na to da li je u svojoj psihoterapeutskoj ordinaciji, ili, kao pilot ili ronilac, na nekom od udaljenih krajeva sveta, Aleksandar Šibul na ovo pitanje jedino i odgovara
Ako je neko psiholog, psihoterapeut, teolog, pilot, paraglajder, ronilac, bajker, vrstan sportista, uspešan biznismen, znalac nekoliko jezika, a uz sve to i otac četvoro dece, onda sebi najpre morate dati priliku da vas prođe početna fascinacija. A kada se to dogodi, shvatite da pred sobom imate pre svega jednog mudrog čoveka. I ovaj epitet zakrili sve ostale. Zato razgovor sa Aleksandrom Šibulom, između desetak mogućih pravaca, vodimo baš u ovom.
Od detinjstva se srećemo s rečenicom: „Ima da živiš kao sav normalan svet!” Postoji li standard normalnosti? Čvrst kriterijum socijalnog i psihičkog zdravlja, spram kog bi se nešto moglo označiti kao pogrešno, ili u težem slučaju bolesno.
Mi smo bačeni u svet, dato nam je da postojimo, a da pritom to nije bio naš izbor. Nismo mogli da biramo u kojoj ćemo se naciji roditi, u kakvoj porodici, s kakvim nasleđem, pre svega po pitanju inteligencije i mnoštva bolesti koje takođe nisu naš izbor, pa je tako naš start takav kakav je… i on nam umnogome određuje kakav ćemo život voditi. Potom počinje borba za osvajanjem slobode, koja je nalik ronjenju u mraku s iznenadnim preprekama koje treba savladati, a da bismo to uradili potrebne su nam mnoge veštine. Svaka porodica ima određen model koji je neko započeo pre par stotina godina. Naša je uloga da prekinemo s lošim modelom svojih porodica i da ih preobrazimo u nešto drugačije i konstruktivnije. Ako toga nema, patološko će se nasleđivati, a tako i nesreća i nesnađenost mnogih. Tad dolazimo do bitnog oružja, a to je spoznaja sveta i svog mesta u njemu. Kako bismo spoznali svet, treba da naučimo da posmatramo sebe i svoj odnos s okolinom. To nikako ne možemo sami i svakako nam je potrebna pomoć i svesnost o njenoj neophodnosti. Vekovna mudrost nas uči da nađemo dobrog učitelja i da mu se kritički prepustimo kako bismo naučili osnovne korake koji će nas voditi do mudrosti. Naš život je nalik spirali ako ga posmatramo višedimenzionalno, a ako ga posmatramo tek u dve dimenzije, onda se samo vrtimo u krug, i tad nam je svaki dan sličan prethodnom. „Normalnost“ jeste izlaženje iz dvodimenzionalnog posmatranja stvarnosti. Kada osvajamo slobodu, mi skidamo okove, sloj po sloj, a za to je potrebno vreme i strpljenje. Kada ostanemo vezani, tad patologija preuzima primat, jer ne možemo više da se krećemo, nastaje zamor psihe i tela, gubimo smisao postojanja; tad nastaje ontološka smrt. U judeo-hrišćanskom diskursu nismo slobodni dok ne raskinemo okove smrti, tako da pojam normalnosti prevazilazi psihološko i postaje suštinski ontološko pitanje.
Mnogi će za sebe reći da žele da rade na sebi i preobraze sopstvenu ličnost. Ali čim malo zagrebete po toj želji, shvatite da je ona motivisana ambicijom da se bude jači i efikasniji u sameravanju sa spoljnim svetom, a da u toj konstelaciji samo jezgro vlastitog sopstva ostaje nedotaknuto. Koliko smo, procentualno, zaista spremni na istinsku promenu?
Anesteziranje je postao glavni pravac kojem savremeni čovek teži, može se reći više nesvesno nego svesno, bez dublje upitnosti, poput Ničeove ovce koja nas pogleda pogledom koji nestaje u zaboravu radnje koja sledi, i ona tako samo nastavlja da pase kao da se ništa nije desilo. Slovestan čovek je onaj koji ima samosvesnost, ili barem njene začetke, što je potencijal za dublju introspekciju psihe, koja nas tada može pokrenuti da na temeljima budnosti gradimo snove. A to je tek početak gradnje čvrstog doma ličnosti koja teži celovitosti. Tako je život poput razbijenog ogledala koje samo mi možemo složiti da se u njemu odražava lepota koja prevazilazi svako ospoljašnjeno ukrašavanje. Tad postajemo oni koji su bliski Jungovom jastvu ili oboženoj ličnosti, slobodni i ničim uslovljeni.
Da li se u sveopštoj pomami za razvojem individualnosti – zagubio pojam ličnosti?
Individuum ili atomos su pojmovi koji nam ukazuju da je nešto ultimativno prisutno kao samost, bez drugosti. Samost je mrzla, hladna, i tada postaje predukus ontološkog umiranja bitija. Posle postmodernističkog diskursa čovek je uplivao u vode beznađa, tradicionalno je srušeno i ostala je samo urvina, od koje se ne može ništa slovesno graditi. I zato je zapadna civilizacija postala duhovno nelibidinozna, ispražnjena i gladna nečeg drugačijeg i životvornog. Ličnost je puna boja, topla, ona podrazumeva drugog, odnos Ja i Ti, kretanje, komunikaciju koja je istinsko zajedničenje a ne robotizovana razmena fakata. I tu se budi plamen ljubavi, tad počinjemo da postojimo, prevazilazeći granice svog samoljublja. Unutarnji egzistencionalni vakuum koji je nastao kao posledica individualizma polako počinje da se puni smislom, dajući nam nadu da smo na dobrom putu.
Česta je situacija da ljudi mešaju pojmove duhovnosti i psihologije. Gde je tačka dodira, a šta je ono što razdvaja duhovnika (u smislu najšire religijske prakse) i psihologa?
Čovek je pre svega celovit i ne možemo ga svoditi samo na duhovno, duševno ili telesno biće. Ovi pojmovi su nastali kao potreba da objasnimo različite fenomene čovekovog bitisanja. Savremena psihologija je relativno mlada nauka, koja pokušava da na naučni način objasni čovekovo ponašanje.
Čovek je homoreligiozus, pa je tako duhovnost neodvojivi deo čovekove ličnosti. Mi imamo potrebu da svoj život uskladimo s Istinom, objavom Božjom koja se prenosi kroz vekove kao dobra ili blaga vest o odnosu Ja i Ti, čoveka i Boga. Celokupno Sveto pismo pre svega govori o tom odnosu, čovekovoj drami, traganju za smislom i rastakanju okova smrti koje želi da prevaziđe kroz spoznaju Onoga koji nam je darovao život. Duhovnik je putovođa koji svojom mudrošću i znanjem, a pre svega svojim ponašanjem i delima, daje primer kako se može spoznati blagodat.
Psihoterapeut je ličnost koja, koristeći metode određenog terapeutskog pravca, pomaže klijentu da kroz razgovor otkrije svoje potencijale za razvoj ili svoje zastoje u razvoju. Dakle, psiholog ili psihoterapeut ne daje gotova rešenja i smernice. Dobar terapeut je poput ogledala u kojem klijent može videti odraz svojih potencijala i tako jasnije sagledati svoj život, kako bi mogao da nastavi da se razvija i raste.
I u jednom i u drugom procesu potrebno je vreme i ništa se ne može desiti na osnovu samo nekoliko razgovora. Pozvani smo da čitav svoj život radimo na sebi i da tako postanemo bolji ljudi. Idealno bi bilo ako u jednoj ličnosti imate i duhovnika i terapeuta.
Često ističete da je profesor Vladeta Jerotić bio jedan od vaših uzora i ljudi koji su na vas znatno uticali. Interesantno je da je on napustio psihoterapeutsku praksu u bolnici „Dr Dragiša Mišović“ i otišao na Pravoslavni bogoslovski fakultet, gde je osnovao katedru za pastirsku psihologiju. Vi ste osam godina bili sveštenik, a potom ste počeli s psihoterapeutskom praksom. Koliko su česta, prirodna ili inspirativna, ova traganja?
Kada napravimo grudvu snega i pustimo je niz padinu, ona već u sledećem trenutku postaje gromada, teška lopta koja se nezaustavljivo kreće ka svom cilju. Što je veća masa, to je veća i sila. Sila rastače okove konvencionalog i postaje pokretač za dalji razvoj. To je poput raka koji raste i prerasta trenutnu kuću. Sama želja da se razvijamo podrazumeva krizu. Ona je neminovnost u istinskom razvoju. Slušanje onog unutarnjeg prapevanja, kako divno kaže Enriko Josif, vodi nas ka stvaranju autentične i neponovljive ličnosti. Tome težimo, a da li ćemo stići, ne znamo, to je glavni izazov. Ako stanemo, možemo nestati u beznađu nesnađenosti.
U psihologiji postoji termin koji se zove „prajming“. Nakon što dugo budemo izloženi nekom sadržaju, on nam ostaje pri svesti i nove događaje tumačimo u skladu s njim. Postali smo gladni loših vesti i bizarnosti iz sfere „crne hronike“. Mediji nam tu glad utoljavaju daleko iznad granice dobrog ukusa, čak i elementarnog poštovanja ličnosti. Da li se na ovaj način krug zatvara i neprekidni niz negativnih senzacija utiče na to da i sami budemo u njega inicirani?
Naš um je osetljiviji na negativne vesti. One lako postaju fokus naše pažnje, i da nije tako, mi kao vrsta ne bismo opstali. Držanje pojedinca ili nacije u stalnom strahu omogućuje snažnu kontrolu i manifestaciju moći, to svi totalitarni režimi znaju i to znanje mudro koriste, svodeći čovekov život na goli opstanak. Samo se manjina može odupreti takvom pritisku. Orvelovsko društvo je odavno uzelo maha, čak i u onim državama gde privid slobode postoji, kroz nasilje nad umom pod poveljom socijalne pravde. Postoji samo prividna sloboda govora. Strah stvara kalup koji otupljuje ličnosnost, čineći nas bićem koje se ne može odupreti pritisku svetine. To je zamka u koju upada savremeni rob kojem je život determinisan generisanjem veštačkih potreba, time se fokus sa suštine bitisanja pomera ka trivijalnosti življenja.
Uticaj popularne kulture, medija, javnog obraćanja… učinio je da se umnogome dovede u pitanje model tradicionalne porodice. Ona, naročito mlađim ljudima, sve manje predstavlja poželjan obrazac kom treba stremiti. Koliko je to realna neminovnost vremena u kom se nalazimo, a koliko nešto što bi se na širem planu moglo prepoznati kao opasnost?
Promene su istorijiski imperativ i neminovnost. Radoznalost je ugrađena u čovekov mozak, i to u bazičniji deo koji se zove hipotalamus. Kada ne bi bilo potrebe za istraživanjem i razvojem, čovek bi bio davno izbrisan s lica zemlje. Porodica je kroz vekove imala svoju dinamiku razvoja. Dvadeseti vek je doneo revoluciju u oslobađanju žene, koja je do tada bila obezličena i ponižena. Žena je počela da radi, da odsustvuje od kuće i da osvaja sve više prostora za sebe. Dobar terapeut je poput ogledala u kojem klijent može videti odraz svojih potencijala i tako jasnije sagledati svoj život, kako bi mogao da nastavi da se razvija i raste.To je unelo veliku promenu u porodične odnose i porodične uloge. Otac više nema vlast nad ženom i decom, već treba da se izbori za svoje mesto u porodici, sada ne samo polno, već i svojim autoritetom, koji se pre svega gradi ličnim primerom, odgovornim i mudrim životom. Tada on postaje istinska glava porodice u kojoj nema vlast ni nad kim, ali se zato njegov glas čuje i poštuje. S druge strane, žena postaje ravnopravni partner i supružnik. Kada se stvori istinska simfonija među supružnicima, tek tada mogu imati i uspešnu roditeljsku ulogu. Ako se to ne desi, onda imamo nesrećne brakove u kojima se rađaju deca koja taj pogrešan model slede. Kada se radi genogram, istraživanje porodičnog stabla, ali s dodatnim informacijama vezanim za kvalitet života, umiranje, razvode, alkoholizam, samoubistva itd, vidimo da svaka porodica ima određen model koji je neko započeo pre par stotina godina. Naša je uloga da prekinemo s lošim modelom svojih porodica i da ih preobrazimo u nešto drugačije i konstruktivnije. Ako toga nema, patološko će se nasleđivati, a tako i nesreća i nesnađenost mnogih.
Fenomen današnjice svakako predstavlja i pravi bum literature za psihološku samopomoć. Ekart Tol, Robin Šarma, Dipak Čopra, Vejn Dajer, Lujza Hej… lista bestselera iz oblasti „self help” psihologije, postala je beskrajna. Koji je vaš stav prema takvoj „instant psihologiji”?
Čovek je biće koje je od postanja želelo da na magijski način reši sve svoje probleme i stekne znanja i spoznaje, a da ne uloži nikakav trud. Pravi primer je biblijska priča o prvim ljudima Adamu i Evi, koji su od Boga dobili samo jednu zapovest, a to je da ne jedu plod sa drveta spoznaje dobra i zla. I, šta su uradili? Uzeli su plod, jer su verovali da će tako na instant način dobiti svu božansku mudrost i biti kao Bog. Šta su dobili? Mudrost sigurno ne. Njihov život je posle bio pun patnje i bola. Kada to prevedemo na savremeni jezik, ima isto suštinsko značenje kao tada. Ništa se ne može dobiti preko noći i bez truda. Postoji jedna jevrejska poslovica koja kaže: Ako hoćeš da uništiš čoveka, daj mu puno novca. Stvoreni smo da radimo i znojem gradimo svoju ličnost, svako biće ponaosob mora proći svoje upitnosti, svoje uspone i padove, i niko to ne može uraditi umesto njega. Može nam neko pomoći, naučiti nas, ali sve bi to trebalo da bude deo našeg autentičnog iskustva. Gradeći svoju ličnost, sloj po sloj, imajući strpljenja i upornosti, možemo postati čvrsti kao stene. Nikakve nam oluje tada ne mogu ništa. Ako ne dodajemo, onda oduzimamo, nema stajanja u razvoju, ima zastoja i kriza posle kojih nastavljamo avanturu razvoja sopstvene ličnosti. Zato kad vam neko nudi da za nekoliko dana promenite svoj život, znajte da je to plod sa drveta spoznaje dobra i zla.
Kao neko ko je blizak prirodnim naukama, psihologiji, religiji, a ne sumnjam i filozofiji i umetnosti, sreli ste se sa stotinama dubokih misli, lekcija, verovanja. Razgovarali ste s mnoštvom ljudi koji su od vas, ili ste vi od njih, tražili savet ili pomoć. Ako bismo na ovom mestu podvukli crtu, da li biste mogli izdvojiti nešto za šta biste mogli reći da je ipak najdragocenije? Nešto čega bi se valjalo držati i što bi bila vaša preporuka za zdrav život?
Mi smo kao bića spori, treba nam mnogo vremena da počnemo da razumevamo svoju ulogu u svetu, da naučimo da posmatramo sebe i svoj odnos sa samim sobom i okolinom, da pronađemo male iskrice istinske smisaonosti i puta slovesnosti; da najzad, poput surfera, uhvatimo korak s talasom. To je put mudrosti i on je popločan patnjom, Naš život je nalik spirali ako ga posmatramo višedimenzionalno, a ako ga posmatramo samo u dve dimenzije, onda se samo vrtimo u krug, i tad nam je svaki dan sličan prethodnom. „Normalnost“ jeste izlaženje iz dvodimenzionalnog posmatranja stvarnosti.pitanjima, nerazumevanjem, ćorsokacima… ali u svemu tome važno je da nastavimo da tragamo, da slušamo unutarnji zov koji nam šapuće da postoje vrednosti koje treba slediti. I tako, misao po misao, korak po korak, počinjemo da shvatamo i razumemo šta je istina, a šta laž. U daljem razvoju postajemo poput teleskopa usmerenog ka nebu koji želi da prodre duboko u kosmos. A što je veći prečnik ogledala teleskopa, veća mu je i svetlosna moć. Tada može da razdvoji ono što je s manjim ogledalom bila jedna tačka ‒ u mnoštvo tačaka. Tako i naš um, ako ga izoštravamo učenjem, radom, čitanjem, slovesnim i korisnim razgovorima, stalno otvara nove slojeve stvarnosti, pa stičemo mudrost, smirenje i počinjemo najzad da razumemo sve više. Izlazeći iz sebe kao centra, iz sebe kao samoljubive individue, postajemo istinska bića ljubavi i mudrosti.
