Među javom i snom
Već dugo znam za slučaj, kog bih se ponekad setio, da bih se ubrzo opet vratio na marginu započetih pa odbačenih misli. Jednostavno, osećao sam da je pitanje važno, a opet, nisam umeo da ga rešim. Takve se stvari po pravilu uvek ostavljaju za kasnije. Dakle, to je priča o ženi u svojim kasnim pedesetim, umetnici vrhunskog obrazovanja, s porodičnim, besprekorno građanskim nasleđem. Jednom prilikom u bolnici je posetila prijateljicu. Saosećajući se sa njom, nakon pola sata poželela je da izađe na vazduh, malo posedi a onda se vrati do prijateljice s čijim se bolom tog časa saživela. Ispred bolnice je bio mali park. Slučaj je hteo da je, nedaleko od klupe na koju je sela, nekoliko devojaka u svojoj dokonosti tražilo bilo kakvu zabavu. Ugledali su nju. Onako „starovremski“ obučena, sa šeširom koji je krasila široka čipkasta traka, jake šminke, s krupnim sedefnim brošem na reveru, visokim, besprekorno lakovanim cipelama, učinila im se idealnim predmetom pažnje. Počele su da je imitiraju. Stavljale su ruke oko sopstvenog struka, oponašajući uspijanje, pućile usne, kružile dlanovima iznad glave, glumeći filmske zvezde iz pedesetih godina.
Gospođa Lj. hitro je ustala, u želji da pobegne od prizora koji se pretvarao u košmar. Slučaj je hteo da je u času kada je zakoračila na kolovoz, na nju naleteo motociklista. Zadobila je prelom kuka. Hitno je operisana. Na sreću, već posle nekoliko nedelja uspešno se oporavila.
Postojalo je, međutim, nešto za šta su samo retki znali. Na istom mestu, nekoliko godina ranije slomila je nogu i njena majka. Živele su zajedno, same još od očeve smrti. Briga o obožavanoj majci, naredne dve godine, koliko je starica provela u postelji dok nije preminula, činile su joj se kao večnost. Izjedala ju je krivica što ju je pustila da bez njenog nadzora izađe na ulicu. Smatrala se odgovornom za njenu bolest, a onda i smrt.
Slučajnost koja se gospođi Lj. dogodila tog ranog popodneva uverila ju je da je bila u pravu. Poistovetila se s majkom i ništa u tome nije moglo da je razuveri. Prijatelji i poznanici u desetinama puta ponovljenim, razumnim rekonstrukcijama događaja, pokušavali su da je uvere da je besmislen i svaki pomen njene krivice. Da je sve to samo nesrećna podudarnost događaja. Uzalud. Kao da je svesno negovala osećaj koji joj je zbog nečeg bio potreban.
Prestala je da izlazi iz kuće i odlazi na akademiju. Nije više uključivala radio, a televizor nikada nije ni imala. Primala je retko, i to samo nekoliko prijatelja. Prestala je da radi. Misao o smrti nije je napuštala. Bila je uverena da će je negde na prolasku kroz ta velika, skrivena vrata, sačekati majka, kojoj će sve objasniti.
Nije ni slutila da će se sudbina poigrati s njom. Ili kako već želite da nazovete „to“ što ju je pustilo da poživi pune 94 godine.
Slučaja gospođe Lj. setio sam se prošlog leta, na najvećem vašaru u Banatu. U Debeljači, posred tezgi razvučenih kroz dudovu šumu. Baš tu se dogodilo da sam, ni sam ne znam zašto, osetio potrebu da upoznam krupnog čoveka, nešto starijeg od mene, odevenog u onu kombinaciju upadljivo nošenih komada odeće, sa svim mogućim nijansama sive i zelene koju naši ljudi na selu tako često vole. Stajao je iza široke tezge pretrpane onim što bi mi stariji zvali „drangulijama“, a deca možda još uvek igračkama. Plastični konji, koji su se nezgrapno gegali nakon navijanja, na čunj nataknuti krugovi različite veličine, figure koje bi zapištale čim biste ih dotakli… Učinilo mi se zanimljivim da se neko danas bavi poslom koji se još u vreme mog detinjstva činio uzaludnim. Nudiš plastičnog petla detetu koje u ruci drži telefon u koji ukucuva poruku! A pritom, na licu ti se vidi rešenost da to radiš dokle god budeš mogao.
Posle nekoliko rečenica, počela je priča koju ću, verujem, zauvek upamtiti. On, za ovu priliku nazvaćemo ga Stevan, rođen je u jednom selu pored Rume. Ne bi li ih prehranio, njegov otac je po čitav dan bio u polju ili po tuđim štalama. Viđao bi ga kasno popodne, umornog, kako u predvorju kuće sa sebe skida odeću koja je u toku dana u sebe upila sve moguće mirise iz tri okolna sela. Ali onda, jednom mesečno, dolazio bi dan koji je, božemeprosti, bio važniji i od kućnog sveca. Otac bi izjutra oblačio odelo, u kom se desetak godina ranije venčao. Stevan, koji prethodnu noć od uzbuđenja ne bi ni spavao, žurno se umivao, a onda bi, doteran kao za polazak u školu, istrčavao na dvorište i pored kapije sačekivao oca. Odlasci na rumski vašar bivali su mu najlepši događaji u životu.
Pošli su tako i onog maja kada je Stevan punio 12 godina. U vrevi kasnog proleća sve mu se činilo šarenije i lepše nego ikada. Povremene sudare ljudi, koji u gužvi nisu mogli čestito ni da se mimoiđu, doživljavao je kao znak dobrodošlice. Pamti da su jednog trenutka zastali da popričaju s nekim konjarima iz Putinaca. Dečak je kao hipnotisan gledao u krupne oči crnog pastuva, kada ga je otac dotakao po ramenu i rekao da ga sačeka samo na čas, da ode kod onog užara na ulazu u vašarište, kom je onomad nešto obećao. Čim se vrati, otići će da sednu ispod šatre. Kao u nekom ehu, Stevan je slušao očev glas, zadivljen snagom životinje koja ga je posmatrala. Ne zna koliko je vremena prošlo… frtalj sata možda, kada ga je iz snatrenja prekinulo komešanje ljudi i vriska. Prestrašenom, prišla su mu trojica ljudi i pitali ga za ime. Negde iznad glave kao da su mu još uvek stajala dva konjska oka dok su mu izgovarali rečenicu: „Tata je umro. Dođi sa nama.“ Na mestu na kojem ga je pokosila srčana kap, otac je ležao okružen gomilom ljudi, a dečak, paralisan strahom, nije ni pokušao da mu priđe.
Sutradan na sahrani, Stevan je bio jedini koji nije došao do sanduka. Zašto bi, kada otac nije u njemu!
I od tada do danas on ide po vašarima. Žabalj, Temerin, Šabac… Debeljača. Samo tu, on je duboko u sebi osećao da je još uvek s ocem. Jednom će se pojaviti. Od negde… sigurno. Sešće ispod šatre. I poći će kući zajedno, kao i uvek.
Gospođa Lj. i Stevan.
Dva života. I dva sna. Ako između ovo dvoje uopšte ima neke razlike.
