Vršac – Da malko zavirim!
Pored kuće od naboja i đerma, kibicfenster je treći sinonim graditeljskog nasleđa u Vojvodini. U Vršcu pogotovo.
Vršac je poznat po prelepoj arhitekturi, kojoj je barok dao poseban šarm, a dobro ukomponovani elementi secesije, neogotike i klasicizma upotpunili su izgled grada, pred kojim niko ne ostaje ravnodušan. Ipak, ono što je specifično za tamošnje fasade i što Vršac izdvaja od drugih gradova jesu njegovi kibicfensteri – istureni prozori koji su služili, kao što samo ime kaže, za kibicovanje, tj. šacovanje ili izvirivanje.
Iako se ovakvi prozori mogu videti širom Vojvodine, Vrščani se hvale da su kibicfensteri upravo njihov izum. A već po samom nazivuU Vršcu kibicfenstera ima u švapskim i starim paorskim krajevima, a najviše ih je opstalo u glavnoj ulici – Dvorskoj, kao i u „najtužnijoj ulici“ u gradu, Zmaj Jovinojlako se može zaključiti i ko ih je izmislio – Nemci, koji su dugo činili gotovo polovinu stanovništva tog južnobanatskog grada. To potvrđuje i činjenica da ne postoji srpski naziv za ove prozore, već samo ovaj švapski.
Stare knjige kažu da su kibicfensteri nastali u 18. veku, kada je staklo pojeftinilo. Prvi su ih, naravno, ugrađivali bogati Nemci, a ubrzo su i kuće srednjebogatih srpskih porodica bile ukrašavane ovim prozorima. U zavisnosti od imućnosti vlasnika, kibicfensteri su bili manje ili više istureni van ravni fasade, ukrašeni kitnjastim ili umerenim duborezom, a oni na kojima su se i bočna krila otvarala bili su pravi primer bogatstva. Nije ih bez razloga Vrščanin Jovan Sterija Popović nazvao „samohvali“, jer su kibicfensteri, u stvari, predstavljali statusni simbol. Što je više kibicfenstera na kući bilo, to je značilo da je porodica koja u njoj živi više „gospocka“.
Ovi prozori su se ugrađivali isključivo na spoljnoj fasadi kuća, a činjenica da su izbočeni i da imaju stakla i sa strane, omogućavala je posmatračima da iznutra, naslonjeni na prozorsku dasku, gledaju ne samo pravo, već i levo i desno – uz i niz ulicu. To je posebnu draž imalo zimi, jer je nesmetano moglo da se kibicuje iz topline svoje sobe, bez otvaranja prozorskih krila i upadljivog izvirivanja van prozorskog okna. Moglo bi se reći da je to bio „kulturan“ način posmatranja dešavanja na sokaku.
Međutim, Vesna Stankov, etnolog Gradskog muzeja u Vršcu, kaže da su kibicfensteri prvenstveno pravljeni za frajlice, te da su svojevremeno bili nešto poput izloga za prikazivanje mladih udavača. Devojke su tek sa 17 godina sticale pravo da se prikažu svetu na tom prozoru i da kroz njega kibicuju momke. Kako bi privukle poglede udvarača, one su svoj omiljeni kutak ukrašavale muškatlama i posebno šivenim čipkanim firangama, iza kojih su se frajlice mogle i zakloniti te diskretno propratiti ono što ih zanima. Stavljale su i elegantne jastučiće, kako im se laktovi ne bi nažuljali dok izvirujući posmatraju dešavanja na sokaku ili se krišom naginju da poljube nekog Jovicu, Andraša ili Jozefa.
Stare knjige kažu da su kibicfensteri nastali u 18. veku, kada je došlo do pojeftinjenja stakla, kao materijala za gradnju. Prvi su ih, naravno, ugrađivali bogati Nemci, a ubrzo su i kuće srednjebogatih srpskih porodica ukrašavane ovim prozorimaImali su kibicfensteri još jednu namenu – praktičnu. U paorskim kućama, gde su istureni prozori obavezno bili ugrađivani pored ulazne kapije, domaćice su kroz njih gledale kada im se muž sa radnicima vraća sa njive ili pijace i na vreme otvarale kapiju i puštale ih da uđu. Jer, bilo je sramota da gazde sa zaprežnim kolima čekaju ispred kuće ili da sa ulice dovikuju ženu i sluge da im otvore.
U Vršcu kibicfenstera ima u švapskim i starim paorskim krajevima, a najviše ih je opstalo u glavnoj ulici – Dvorskoj, kao i u „najtužnijoj ulici“ u gradu, Zmaj Jovinoj, koja povezuje portu pravoslavne crkve Svetog oca Nikolaja sa gradskim grobljem. Na tom putu se mogu videti najrazličitija isturena okna, jednostavnog oblika ili oivičena stilski obrađenim drvetom.
„Oblik, izgled i šara na ovim prozorima otkrivali su bogatstvo vlasnika, ali i veštinu majstora koji ih je pravio. Po tome se moglo zaključiti i gde je majstor izučavao zanat, a znamo da su vršačke kalfe išle na specijalizaciju u Arad, Segedin, Peštu i Beč“ – kaže Vesna Stankov.
Kada je pomodarstvo uzelo maha, kibicfensteri su neretko nicali i na spratnim kućama i imali staklo na donjem delu prozora, kako bi vlasnice mogle da posmatraju dešavanja u varoši „odozgo“. To je, međutim, trajalo do sredine 20. veka, kada se način življenja većine stanovnika promenio. Na novim kućama više nisu ugrađivani istureni prozori, dok su na mnogim starim kućama oni zamenjivani prozorima sa roletnama. Retki su primeri gde su na kibicfensterima ugrađene roletne. Srećom, Vrščani i dalje neguju lepotu svoje autentične arhitekture, pa je kompletno staro gradsko jezgro, koje obuhvata prostor od Kumanovske ulice do katoličke crkve i deo Ulice Feliksa Milekera do Gradskog parka, pod zaštitom države. To znači da građani koji žive u tom potezu ne smeju menjati izvorni izgled svojih kuća, pa ni fasada. Ali, kibicfensteri polako izumiru u ostalim delovima grada.
„Nažalost, ovih prozora je sve manje, jer ih ljudi zamenjuju aluminijumskim, iako smo tražili od vlasnika da ih čuvaju, bez obzira na to što njihove kuće nisu pod zaštitom države. Ponekad se to dešava i na kućama u zaštićenom jezgru, što nikako nije dobro. Ako već moraju da ih izbijaju zbog starosti i nefunkcionalnosti, onda neka bar ugrade slične drvene prozore, kako bi se bar donekle sačuvala njihova autentičnost“ – kaže Snežana Večanski iz pančevačkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture.
Jedan od najčešćih razloga zašto kibicfensteri nestaju jeste to što naslednici nekada bogatih porodica sve manje imaju novca da održavaju svoju dedovinu. Zato bi, vodeći se primerom pojedinih gradova u Srbiji, lokalna samouprava trebalo da osnuje fond koji bi iz opštinskog budžeta sufinansirao održavanje kulturnih dobara u privatnom vlasništvu. Jer, i kibicfensteri su jedan od magneta za turiste.
