Lipar – U zagrljaju Telečke
Izvanredan položaj selu u kulskoj opštini donosi obilje prednosti. Ali, stiglo je novo vreme… Lipar je imao i većih iskušenja, ali ovo je ipak posebno
Lipar je jedno od onih sela u koje kad dođete, ako imate samo malo senzibiliteta za Vojvodinu kao takvu, sebi postavite nekoliko pitanja. Najpre shvatite da ako vam u Kuli samo malo odluta misao, nećete ni primetiti da ste stigli u Lipar. Pa se onda opet zamislite, i evo ih ‒ Bajša, pa Bačka Topola. I zaista je tako. Iz Vrbasa i Kule u Liparu ste za 10 minuta. Toliko vam treba i na drugu stranu, prema Topoli. Drugi krak raskrsnice čini put Crvenka – Mali Iđoš. Jednostavno, ušuškani ste sa svih strana. U selu koje se prostrlo duž Telečke visoravni, koja je, što bi u onim promotivnim katalozima rekli „jedan od geografskih dragulja“ ovog dela panonske ravnice.
A onda se suočite s drugačijom činjenicom. Ove godine malu maturu u Osnovnoj školi „Nikola Tesla“ položiće – tri osmaka! U prvom razredu ima devetoro đaka. Liparčani srednjeg doba sećaju se da su njihove generacije imale po 36 učenika. Sve ovo sasvim se uklapa u sliku koja se vidi na svakom koraku. Od 500 seoskih kuća, mnoge su prazne. Naši domaćini su nam pokazali nekoliko kuća, u koje, uz malo ili nimalo ulaganja, možete ući, skuvati sebi kafu i najnormalnije početi da živite. Cena takvih kuća je od pet do 10.000 evra! U srcu Bačke.
Kako objasniti ovaj fenomen? Pod uslovom da je o fenomenu uopšte reč, jer sve što smo sada naveli, postala je realnost na koju se polako ali sigurno privikavamo. Lipar ima ambulantu koja radi svaki dan. Ima apoteku, novu školu sa salom za fizičko vaspitanje, divan vrtić, nekoliko prodavnica, dom kulture, poštu, ulice koje su toliko široke da liče na manje bulevare. Liparčani biciklom mogu da odu do tri velika grada. A do novosadske Zmaj Jovine ulice treba im jedva sat vremena. I opet, selo strahuje za svoju budućnost. Reč je svakako o nečem mnogo većem nego što je priča o jednom selu. I zato za odgovorima tragamo na drugom mestu. Vraćamo se mi u Lipar, takav kakav jeste.
A on je jedno od najmlađih naselja u Bačkoj, ako ne i u čitavoj Vojvodini. Osnovali su ga kolonisti iz Like i Bosne, dobrovoljci u Prvom svetskom ratu. U znak zahvalnosti, na ovdašnjoj pustari Emušić dobili su po kuću i devet jutara zemlje. Ostao je podatak da je prvu kuću na pustari Emušić, u jesen 1920, napravio dobrovoljac iz okoline Gospića Savo Bogdanović. Od 1921. do 1938. godine dobrovoljci su izgradili 287 kuća, a selo pod novim imenom Sokolac Kulski imalo je 1.702 stanovnika. Mesto se, dakle, pripema za svoj veliki jubilej ‒ obeležavanje prvog veka postojanja.
U samom početku nije bilo lako. Iako je nova država nastala još 1918. godine, trebalo je da prođe dobrih desetak godina da bi se ona, u administrativnom i pravnom smislu, konstituisala na terenu. Do tada, dobrovoljci su živeli u okruženju koje im nije bilo naklonjeno. Vrhunac je bio u aprilu 1941, kada su nakon okupacije Bačke od strane Hortijevih trupa, sva dobrovoljačka sela iseljena a stanovništvo proterano i odvedeno u logore. Naredne tri godine selo će poneti naziv Bač Ištenšegič. Po oslobođenju, nova vlast je iskoristila priliku da se reši ideološki nepodobnog imena Sokolac. Rođen je Lipar. I danas postoje bar tri teorije kako se došlo do ovog imena. I sve imaju podjednake šanse da su tačne.
U posleratnim decenijama selo je koristilo pogodnosti izvanrednog položaja. Svako je bez problema mogao da živi u Liparu, privređuje kod kuće, a radi u nekom od okolnih gradova. Liparčani nam s ponosom kazuju da je selo specifično po tome što bezmalo svaka kuća ima nekog sa fakultetskom diplomom. Ovde se prebrojavaju samo doktori i akademici. Visoko obrazovanje u Liparu je „stvar rutine“.
Zanimljivo je da u selu sada živi četvrta generacija kolonista koji su pre jednog veka prispeli iz Like ili Bosne. I dan-danas svako dete će vam iz topa reći ime mesta iz kog su mu pradedovi prispeli. To je svest koja se ovde brižljivo neguje. A opet, svi zajedno, ponosni su što su od puste ledine napravili mesto koje se već dugo smatra jednim od najuređenijih u Vojvodini. Voćnjaci, drvoredi, besprekorno ušorene ulice… koliko juče bili su pusta blatišta. Na njihovoj muci i znoju stvoreno je ovo što danas jeste.
I za kraj, anegdota koja o mentalitetu ovdašnjih ljudi kazuje više od hiljadu reči. Boraveći u Liparu, našem domaćinu smo u jednom trenutku izrazili bojazan izazvanu saznanjem da smo ostavili otključan auto. Istog momenta otklonio je naš strah tako što nam je pokazao da on – ni vlastitu kuću nikada ne zaključava! Zapravo, ovde taj običaj niko i nema. „Što bismo se zaključavali. Pa ovo je Lipar. Ne može ništa da vam se desi!“
E nek neko i takav postoji.
U VINU JE SPAS
Telečka visoravan je za vinovu lozu rajsko naselje. Zaravan ima tri sloja zemlje. Prvi je humus, drugi treset. Treći sloj akumulira vlagu. Osim toga, po zaravni stalno duva povetarac, zbog kog loza ne oboleva. Pre Velikog rata od grožđa se ovde naveliko živelo. To vreme stare slave pokušava da povrati Stevan Milisavljević. Od starine iz Lipara, napravio je baš ovde ozbiljnu vinariju. Pod vinogradom mu je 10 hektara, sa 50.000 čokota. Količina od 45.000 litara vina sama po sebi nije naivna. A ako ovome dodamo činjenicu da je vinarija „Milisavljević“, kvalitetom već godinama u „vinskoj reprezentaciji“ Vojvodine, sve postaje potpuno jasno. Savršeno uklopljeno u ambijent, zdanje vinarije sve više postaje razlog dolaska u Lipar. Gazda Stevanu je, sada i sasvim, srce na mestu.
„NAŠA“ ZADRUGA
Eh, kakva su nekad bila vremena! Ko je u selu hteo da proda zemlju, morao je prvo da je ponudi zadruzi. Oko nje se sve vrtelo. Danas stvari stoje drugačije. Iako nominalno u Vojvodini radi nekoliko stotina zadruga, zaista uspešnim može se smatrati njih četrdesetak. Direktor Zemljoradničke zadruge „Sokolac“ Dragan Njegovan najbolje zna kakva je to muka. Nekada je zadruga pomagala celo selo. Sportski klubovi, škola, seoska ambulanta, uvek su u zadruzi imali pouzdanog saveznika. Trude se i dalje, ali sve je teže. Možda i u simboličnom smislu, zadruga je prvo što ugledate pri ulazu u selo. Tačnije ‒ vidite voćnjak u kom se na 25 hektara baškare orasi. Prizor koji odavno nismo videli. A tim pre smo mu se obradovali.
DUŠA SELA
Pomenuli smo već da je selo po broju fakultetskih diploma, u odnosu na broj stanovnika, među prvima u Vojvodini. A kada je tako, ne čudi to što centrom dominira Dom kulture. Jeste da je iz šezdesetih godina, ali je i dalje funkcionalan. U sali se nalazi 300 mesta. Bibliotekarka Radmila Radulović, koja se stara o čitavom zdanju, govori nam da Lipar u folkloru ima čak tri uzrasne kategorije. A tu su i dramska sekcija, pa tamburaši. Pola sela vezano je za ovaj prostor. On im daje toliko potreban osećaj identiteta. A dok je njega, biće i Lipara.
SPORT U GENIMA
Sportsko društvo „Lipar“ postoji tačno koliko i selo. Bezmalo od prvog dana. I zato su srasli jedno s drugim. Doduše, knjiga je spala na šahiste i fudbalere. Nekada su ponos sela bili i odbojkaši. Ko zna, možda će opet biti. Sada je slava u nogama fudbalera. Muku muče s finansiranjem, ali jedna činjenica je vredna pažnje. Računajući prvi i rezervni sastav, u ekipi su samo trojica mladića iz Kule. Svi ostali su iz Lipara. I zato će opstati. U zlatno doba takmičili su se u vojvođanskog ligi. Sada su u međuopštinskoj. Ali, to i onako nije najvažnije. Važnije od svega jeste onih pedesetak mladih ljudi koji se na ovdašnjem terenu svakodnevno okupljaju. To je mnogo važnije od ligaških bodova.
