Vojka – Srce ruzmarinskog Srema
Da biste bili srećni, možete otići u Mančester, kao najpoznatiji meštanin Vojke fudbaler Aleksandar Kolarov. A i ne morate nikud ići. Ovde ćete naći sve što vam treba za sreću
IZ LIČNE KARTE
Vojka je veoma staro naselje, u pisanim dokumentima prvi put se pominje još 1416. godine. Poznato je bilo kao naselje nasred puta, s velikim brojem vetrenjača. Danas se uspomena na vetrenjače čuva u grbu sela. Selo ima povoljan geografski položaj, jer leži u ravnom, ruzmarinskom Sremu, na razdaljini od oko dvadesetak kilometara od Dunava i oko tridesetak kilometara od reke Save. Sa dva putna pravca povezano je s obližnjim regionalnim putem Beograd – Novi Sad, a trećim krakom sa auto-putem Beograd-Zagreb. Selo je od Beograda udaljeno tek 30 kilometara, a od Novog Sada 50. Preko pet hiljada stanovnika se, zahvaljujući izrazito plodnom zemljištu, bavi poljoprivredom, ili je zaposleno u Staroj i Novoj Pazovi, Beogradu, Novom Sadu. Zahvaljujući povoljnim prirodnim i geografskim uslovima, selo se solidno razvijalo, a značajnijem priraštaju stanovništva doprinelo je doseljavanje sedamdesetih godina. Vojka ima skoro svu neophodnu infrastrukturu za kvalitetan život: školu, sportske objekte, među kojima je i nova sportska hala, ambulantu, dom kulture, poštu, lovački dom, vrtić, kulturne organizacije i udruženja.
A VODA CURI!
Odvrneš slavinu – a voda curi. Reći ćete, pa dobro, naravno da curi, podrazumeva se! E pa, u Vojki se ne podrazumeva. I nikad nije. Verovali ili ne, najveći višedecenijski san svih meštana Vojke jeste da imaju vodu kao sav normalan svet. Odvrneš slavinu – a voda curi. Reći ćete, pa dobro, naravno da curi, podrazumeva se! E, pa u Vojki se ne podrazumeva. I nikad nije. Verovali ili ne, najveći višedecenijski san svih meštana Vojke jeste da imaju vodu kao sav normalan svet. Bez bunara i hidrofora. Zbog toga možda najznačajnija vest u istoriji sela glasi: „Poslednji u Opštini, meštani Vojke će do kraja godine konačno dobiti vodovod“Bez bunara i hidrofora. Zbog toga možda najznačajnija vest u istoriji sela glasi: „Poslednji u Opštini, meštani Vojke će do kraja godine konačno dobiti vodovod“. Prvi prizor koji smo zatekli na ulazu u Vojku bila je delegacija koja je pratila radove na izgradnji vodovodne mreže. Igor Mirović, predsednik Opštine Stara Pazova Đorđe Radinović, direktor Direkcije za izgradnju Nedeljko Kovačević i direktor Vodovoda i kanalizacije Miloš Grković, zaključili su da radovi teku po planu projekta. O tome koliko je stvar značajna govori činjenica da će po završetku posla oko 1.500 porodica u selu dobiti priključak na novi vodovod. Staropazovačka opština je izdvojila 47 miliona dinara i urađeni su svi projekti. Vodovodna mreža, dužine preko 35 kilometara, prolaziće kroz celo naselje. Meštani Vojke radili su kako su mogli i umeli da ne bi bili mimo ostalog sveta, bez pijaće vode i kupatila u 21. veku. Kopali su bunare i ugrađivali sopstvene hidrofore. Ali, tako se više nije moglo. Hidrofori su se kvarili, a bunari obrušavali. Višedecenijski snovi meštana ovog sela u srcu Srema konačno će biti ostvareni.
JUČE. DANAS. SUTRA.
Predsednik Mesne zajednice Vojka Ljuban Skopljak, stvari je organizovao kao po piručniku. U prvom minutu razgovora „Vihor“ danas broji 12 članova, ima šest aviona i sedam zmajeva. Već naredne godine imaće pistu dužu od 700 metara. Letelice su smeštene u dva hangara. Planova je mnogo i, što je najvažnije, svi su realni. Jedan od njih jeste da ovo mesto preraste u pravi aerodrom. Vizija ljudi oko kluba postavljena je tako da im je, a kako drugačije – samo nebo granicareći će vam šta upravo radi, šta je uradio, a šta tek planira da obavi. Vodovodna mreža je ono što radi. Ponosan je na novu kapelu, koja meštanima Vojke konačno dozvoljava da se od svojih dragih oproste na dostojanstven i primeren način. Osim kapele, uređen je prilaz groblju, osvetljenje, parking za 22 vozila. Ljubanu predstoji angažman oko restauracije centra sela. Umesto semafora, centar će dobiti kružni tok, kojim će najvažnija tačka u selu bitno promeniti izgled.
Dok ga gledate u kancelariji smeštenoj u Domu kulture, okruženog desetinama slika napravljenih na ovdašnjoj likovnoj koloniji, čini vam se – lako je njemu. Tek kada Ljuban Skopljak progovori, shvatite da iza takvog mira, postoji veliko umeće.
ŽIVOT ČETKOM NANESEN
Milan Đurić jedan je od onih ljudi koji čine čast selu u kom žive. Da ga možeš svakome predstaviti i prikazati. Da se imaš čime pohvaliti. A opet, skroman i povučen ko devojčica. S njegovih slika, poneti raspuklom bojom i silovitim potezom, pršte Vojvodina, salaši, ribe i zverinje. Ko ih ima u srcu, imaće ih i pred očima.
Osim što slika, Milanu je poslednjih godina poveren još jedan važan zadatak. Zadužen je za selekciju i pripremu Likovne kolonije „Kosmik art – Ljubiša Marić“. Početkom septembra održaće se u Vojki 25. put. To je jedna od najznačajnijih kolonija ove vrste u zemlji. Bili smo sa Milanom Đurićem. Upoznali smo njega i ono što on radi. Naš izveštaj glasi: Likovna kolonija u Vojki u sigurnim je rukama.
VEŽITE SE, POLEĆEMO!
Vazduhoplovni klub „Vihor“ osnovan je 2003. godine. Prvih šest godina radio je na letelištu u Zemun Polju. Kako su piloti iz kluba gotovo odmah počeli da se takmiče i osvajaju nagrade na državnim prvenstvima, sve više zaljubljenika u ovaj sport počelo je da im se pridružuje. U početku se letelo samo motornim zmajevima, a 2005. godine pristigao je i prvi avion. U Zemun Polju je postalo tesno. Šest pilota odlučilo je da napravi privatno letelište samo za svoje potrebe. Stigli su u Vojku. „Vihor“ danas broji 12 članova, ima šest aviona i sedam zmajeva. Već naredne godine imaće pistu dužu od 700 metara. Letelice su smeštene u dva hangara. Planova je mnogo I, što je najvažnije, svi su realni. Jedan od njih jeste da ovo mesto preraste u pravi aerodrom. Vizija ljudi oko kluba postavljena je tako da im je, a kako drugačije – samo nebo granica.
Milan Lovrić, koji je stub čitave priče, razvejao nam je dve velike predrasude vezane za ovaj sport. Najpre onu da je pilotima lakih aviona, svakog trenutka u vazduhu glava u torbi. Milan tvrdi da piloti ne rizikuju ni trunku više od vozača malo bržeg motora. Čak ni toliko. On vozi najnovijeg „harlija“, jedinog takvog u Srbiji, i treba mu verovati. Obučen pilot u ispravnoj letelici može leteti kud god hoće. Nesreću prouzrokuju samo ozbiljni previdi ili neznanje. Druga predrasuda jeste da je ovo ekstremno skup sport. Jeste skup, ali daleko od toga da ga treba vezivati samo za belosvetske milijardere. I dalje su najvažniji zdravlje i ljubav prema letenju. Ako imate oboje, budite sigurni da će se naći način da poletite. Dakle… vi ste na potezu.
ŠAH-MAT
Kada se govori o sportu u Vojki, zna se ko je glavna zvezda. Ko sa igrališta FK „Sremac“ uspe da se vine do Mančester Sitija i igra u timu pored 10 fudbalera što su na svojim pozicijama najplaćeniji na svetu – njemu kapa dole. Pogađate, reč je o Aleksandru Kolarovu, kojem i danas u Vojki žive roditelji i brat. Njegova slava je globalna. Ona lokalna rezervisana je za košarkaše među dečacima i odbojkašice među devojčicama. Kažu nam ovde da se s njima dobro radi. Mi smo se, ipak, odlučili za malog Uroša Brankovića. Uprkos svim pomodarskim trendovima, Uroš je posvećen šahu. Nažalost, u Vojki ovaj devetogodišnjak više nema uslova da napreduje, pa je postao član šahovskog kluba u Banovcima, gde najmlađi šahisti imaju odličan tretman. Srećno mu bilo.
NOVČIĆ U FONTANI ŽELJA
Muzička škola magistra Ljubinka Lazića u Vojki postoji već pet godina. O tome koliko se u njoj dobro radi govori to što već treću godinu učenici donose nagrade takmičenja muzičkih škola u našoj zemji, a ovog proleća odvažili su se da krenu i u inostranstvo. Profesorica klavira Bojana Sovilj povela je dvoje svojih đaka na Međunarodno takmičenje učenika osnovnih i srednjih muzičkih škola na takmičenje “Premio Clivis“ u Rim. Uspeh je bio neverovatan. Kristina Blažić iz Vojke (peti razred klavira) i Marko Tišma iz Nove Pazove osvojili su prva mesta i specijalna priznanja. A podsetimo se da su na takmičenju učestvovali mladi iz Italije, Francuske, Rusije, Mađarske, Srbije, Poljske, Nemačke, Bosne i Hercegovine. Mala Vojčanka Kristina Blažić obišla je rimski Koloseum, Španski trg i Španske stepenice, bacala je novčiće u fontanu Di Trevi… Ipak slušajući je dok svira, jasno nam je da najbolje u njenom životu tek dolazi.
