Bele trešnje
Oma tu blizu moje baba Soke bila je i baba Ljubica. Bilo je tu još baba, naopako da nije. E, al te druge babe nisu imale belu trešnju. A baba Ljubica je imala dve. I jedna joj je bila mlogo, al je ostavila obadve, neka ih tu.
Duže traje sećanje od tih trešanja, al kanda da samo njih pamtim. Ne pamtim baba Ljubicino prezime. A i što bi, kod nas ode je špicnamet jači od prezimena. Što i njega ne zavedu u knjige kad nas upisiju da smo tu, il’ da nismo, očin će ga znati. Taki je zakon, valda.
Baba Ljubica Bankerka je bila sitna žena, još malko sitnija od moje baba Soke, al i jedna i druga su bile jake i rešene da svašta mogu same, kad im je došlo tako vreme. Ne verujem da je bila višlja od meter i šezdeset u tim godinama, kad su trešnje zdravo rađale. Ume život da savije i potroši čoveka. Više je život potrošio nju neg što smo svi mi oko nje mogli potrošiti tih belih trešanja.
Nisu ondak te bele ni bile tako moderne ko one crvene. Kanda je i danas tako, slabo se nešto menja ta moda kod trešanja. Al bele, ko nije probo, taj ni ne ne zna šta su trešnje. Ja bi i žmurećki umo da pogodim koju žvaćem. Kanda da bi pogodio i koje je baba Ljubicino slatko od beli’ trešanja, al je dockan. Nit su tu trešnje, nit je tu baba Ljubica.
Te dve velike bele trešnje u baba Ljubicinoj avliji bile su dovoljne da narane svu dečurliju i sve čvorke iz okoline. Bilo je u to doba i čvoraka i dečurlije makar kolko. Ne zna se ko je pravio veću galamu, da l čvorci kad slete na trešnje il’ dečurlija kad šutaju loptu. Kanda da su čvorci bili glasniji. E, sad, opet nisam siguran da l su čvorci padali i na bele il’ samo na crvene trešnje. Nisam ih nikad zateko na baba Ljubicinim trešnjama. Kod nje u kući i u avliji je navek bila neka gorda, gospocka tišina. Ni ona se, onako sićušna, nije čula kad hoda. Kao da nije ni koračala ko drugi svet, hodala je lagano i tiho, skoro nečujno, kao da pazi da nekog ne probudi. Kad je bila u dvorištu, često je gledala na velika vrata, ona u konku, što imaju veliku mesinganu kvaku. Onako nagluva, valjda je htela da vidi ide li joj kogod. Ko da je navek goste čekala. U toj samoći je često s nekim praškovima i krpama ribala tu mesinganu kvaku. Izgledala je ko kvaka na crkvenim vratima il na dućanu, tako se sijala. Možda je kogod i pomislio da mlogo ljudi dođe kod nje, al baš i nije tako bilo.
Dolazile su joj svake godine nove bele trešnje, možda i čvorci, dolazio sam ja da joj naberem trešanja da mete slatko od njih. Navek je imala i flašicu od lane, povrzenu s celofanom zavezanim s rafijom. Te njene bele trešnje od lane ko juče da su metute. Izgledalo je ko da se svaka trešnja osmehuje iz tegle, onako bez koštice pa opet sklopljena. Valjda ih je jednu po jedu ređala, ko da je zlatarka a ne bankerka.
Lako je brati crvene, te se vide kad su zrele. Za bele treba malko da čovek ume da gleda. Ta naša baba Ljubica nije vidla čestito ni ko joj ide na kapiji, al je navek znala kad su njene bele trešnje zrele, onako kolko treba da budu za slatko. Za Slatko od Belih Trešanja, njenih.
Dva velika stabla u avliji, kuća je bila na ćošku, pa su i avlija i trešnje morale da joj budu s desne strane, kad se uđe na kapiju. Možda je kadgod kuća i bila višlja od tih trešanja, al je taku ne pamtim. Kad sam se pentro u vrča da biram one najslađe, najkrupnije i najlepše za slatko, vidlo se odatle do kraja atara, možda i dalje. Nije mi to ondak ni bilo važno di zapinje i dokle pogled dobacuje. Važno da sam bio gore, iznad svih krovova i na beloj trešnji. Takih, kanda, nigdi nije bilo neg samo tu.
Baba Ljubica je ostala sama, njeni su, mislim, stradali u ratu, oterani o raciji. Ona navek u crnom i bele trešnje pred njom. Ogromne, ko što su joj bili i sin i muž. Možda zato nije ni volela crvene, radovala se samo novim belim. Od njih je pravila slatko, da može dugo da stoji, ako joj se kogod vrati pre novih trešanja da ga oma ponudi. Mora biti da su se zaželeli, dugo nisu kod kuće…
