Despotovo – I mi konja za trku imamo
Baš tako. Hipodrom u selu jedan je od pet najboljih u Srbiji! Na sreću, ovo nije jedini adut Despotova. Dobra lokacija, kvalitetna zemlja i iskonski duh Bačke, na ponos su meštanima
Srbobranci za sebe vole da kažu da su „srce Vojvodine“. I, geografski, skoro da su sasvim u pravu. Tačno su u centru imaginarnog kruga koji bismo opisali oko Vojvodine. A ako je tako, onda bismo za Despotovo mogli reći da je „srce Bačke“. Severnije je Telečka visoravan, koja je po mnogo čemu poseban prostor. Pa onda oni salašarski vidici između Sombora i Subotice. Južno je Novi Sad, koji je odavno svet za sebe. E zato je Despotovo taman tu gde treba. I taman „onakvo“ kakvo treba.
Zanimljivo je da je selo formalno u Opštini Bačka Palanka, ali postoje četiri opštinska centra kojim je bliže. Do Palanke ima tridesetak kilometara, a do Kule je samo 17, Vrbasa 19, Petrovca 21, a do Odžaka 25 kilometara. Iz Despotova vam treba manje od pola sata vožnje da se nađete u strogom centru jedne od ovih pet varoši! A opet, sve one popularne devize o seoskom miru, begu od buke, traženju iskonske veze sa prirodom – stoje i dalje. Dugačke, ušorene, široke ulice, komšije s kojima se znate u dušu, ritam života netaknut vremenom… A sve to na 40 minuta lagane vožnje od novosadske Zmaj Jovine ulice. Što bi se reklo – prilično ugodna situacija!
Naravno, ovo je okolnost sama po sebi. Okolnost koju treba iskoristiti. Ima onih za koje je to preteran podvig. Obično izazov grada bude prevelik, pa, poput noćnog leptira privučenog svetlošću lampe, ovdašnji mladi ljudi koji odu za školom ili poslom, u Despotovo se najčešće više ne vraćaju. Sekretar Saveta mesne zajednice Zlatko Oliver izražava nam to kroz jasnu statistiku. Selo ima oko 600 kuća i približno 1.700 stanovnika. Praznih kuća ima oko 140. Još je stotinak onih u kojima živi jedno ili eventualno dvoje starijih meštana. U jednoj od ulica u kojoj smo se zatekli, samo sa parne strane, bilo je 11 kuća sa ponudom „prodaje se“. Većina njih po ceni koja odgovara polovnom autumobilu srednje klase. E tu sad oni uvodni epiteti dobijaju drugo svetlo. Zašto sela danas više nisu u modi, duga je priča. Ali treba znati još jednu stvar – moda je prolazna i uvek se vrti ukrug. Sela poput Despotova čekaju svojih pet minuta.
A dok ih čekaju, na nekim stvarima bi se moglo poraditi. Recimo na tome da kroz selo prođu kanalizacija i gas. Ako je ono prvo mislena imenica za većinu sela, ovo drugo baš i nije. Baš kao što ne bi trebalo da je problem da se nešto ozbiljno poradi na seoskoj javnoj higijeni. O čemu govorimo biće vam jasno već ako u selo uđete iz pravca Silbaša, pa vas na ulazu u selo s leve strane sačeka otvorena deponija. Otpad sa nje može vam završiti i pod točkovima automobila. I u samom selu na ovu temu imalo bi se šta pričati. Centar bi nesporno mogao izgledati i lepše. Ipak, najvažnije je da osnovni sadržaji postoje: dom kulture, crkva, zdravstvena stanica, zadružni dom, vatrogasni i lovački dom, čitaonica, mesna zajednica, mesna kancelarija, pošta, prodavnice… apsolutno sve što vam je za život svakodnevni neophodno. Sve zajedno jeste sadašnjost Despotova.
O prošlosti nećemo mnogo. Tek možda nešto o nazivima sela kroz vreme. Zanimljivo nam je bilo to što je tih imena bilo onoliko…
U pisanim dokumentima naselje je prvi put pomenuto u 13. veku, pod nazivom Sentivan, verovatno po porodici čiji je posed bio Sentivanji. Tokom druge polovine 13. veka pominje se kao Senntivankesi (kesi – selo). Na samom početku 15. veka (1418. godina) pominje se kao Despot Sentivan, što znači da je bio posed nekog od srpskih despota. Kroz 15. vek pominje se kao Eđazašsentivan, ali i kao Kišsentivan 1559, te Sentivan u drugoj polovini 16. veka. I u 18. veku pominje se kao Despot Sentivan, a 1904. Mađari selu daju ime Ursentivan. Od kraja Prvog svetskog rata zove se Despot Sveti Ivan, a posle Drugog svetskog rata nosi ime Vasiljevo (po ruskom vojniku Vasilju, prvom oslobodiocu koji je ušao u selo). Posle toga dobija naziv Novo Vasiljevo, a svoje današnje ime Despotovo dobija maja 1952. godine. Brojali smo pažljivo. Kroz istoriju selo je menjalo naziv 11 puta!
U nadi da je sadašnji naziv konačan, možemo još samo da kažemo: Dobrodošli u Despotovo!
KONJI KOJI JURE
Konjički klub Despotovo osnovan je još 1953, a nakon pauze rad mu je obnovljen 1994. godine. Na čelu mu je Borislav Popin (uzgred, Popine ćete ovde naći u bar 60 kuća). Elem, kaže nam Bora da je ovo što se tiče kvaliteta staze jedna od pet najboljih u državi! Kada bi ga sada iz početka podizali, ne bi koštao manje od 2.000.000 evra. Godišnje imaju dva trkačka dana. Ako pomislite da bi moglo i češće, reći ćemo vam da jedan trkački dan košta 6.000 evra. Pa vi izvolite… Ovde se skupi preko 100 takmičara sa najboljim konjima koje imamo. Bora Popin drži njih pet. Tako to biva kada spojite ljubav i strast.
MALI KAO VELIKI
Osnovna škola „Braća Novakov“ radi u Despotovu, Paragama i Silbašu. Ovde je 180 đaka, zajedno sa predškolcima. Njen direktor Đoka Milić izgleda baš onako kako smo ga zamišljali. Svaki slobodan trenutak koristi za rad u voćnjaku i među pčelama. A opet, raduje se što može da nam saopšti vest da će ovdašnji osnovci konačno dobiti salu za fizičko vaspitanje. Do sada su ga držali po učionicama, a zimi ga nisu ni imali. E sada će mali Despotovčani da uživaju kao i sva varoška deca. Sve ostalo već odavno više-manje imaju. Škola je, inače, preko puta crkve i mesne zajednice, na glavnom drumu. Kako i dolikuje školi koja ima tradiciju od sredine 18. veka.
RIBNJAK SRED RAVNICE
Kraj zime svakako nije idealno vreme da posetite jedan ribnjak. A opet, praviti reportažu o Despotovu a ne posetiti ribnjak, nikako ne bi bilo u redu. Ovdašnjih 220 hektara pod ribnjakom u vlasništvu su Zemljoradničke zadruge „Despotovo“. Postoje od 1971. godine, a po sezoni proizvedu oko 200 tona ribe. Da bi šaran, od mlađi koju ovde zapate, stigao na vašu slavsku trpezu, treba mu tri godine. Upravnik Andrej Nikolić vodi nas u obilazak bazena. Objašnjava da je velika pogodnost to što se ribnjak naslanja na Mali bački kanal. A ono što predstavlja nevolju jeste nekontrolisan uvoz ribe. Takvu konkurenciju je teško izdržati. Ali ne predaju se. Drugačije ne može biti.
OVO NI ZEMUN NEMA
Nikola Salaćanin Bata čudan je svat. Nosi jedno od najstarijih porodičnih prezimena u Zemunu. I naravno, rođeni je Zemunac. Širom države poznat je kao graditelj muzičkih instrumenata. Pre svega gitara i tambura. Kao vrstan pevač, bio je horista u „Krsmancu“, „Loli“, „Beogradskim madrigalistima”… Čovek umetnosti i zanata od glave do pete… Sve je to u redu, ali gde je tu Despotovo? E pa Bata i supruga mu napustili su Zemun i doselili se ovde, u srce ravnice. Dosadila im gužva i prestonička nervoza. Svili su svoj dom podigavši ga sopstvenom rukom. I srećni su. Dobro, Bata bi bio i malo srećniji da u Despotovu, s vremena na vreme, ima s kim da zapeva i zasvira. Ali ni ovako se ne žali. Naprotiv. Uživa!
