Šupljak – Ponos ravnice
Važan segment seoskog turizma pripada manifestacijama koje okupljaju ljubitelje konja. U selu na obodu Ludaškog jezera to dobro znaju
Većina za njega najverovatnije i ne zna, ali Šupljak ima tradiciju koja spada među starije u Vojvodini. To je prastaro naselje pored Subotice, koje se u pisanim dokumentima pojavljuje pod imenom „Ludasyghaz“ još 1335. godine. Naravno, osnov postojanja pruža mu Ludaško jezero, koje je oduvek imalo bitnu ulogu u životu njegovih meštana. Stanovnici Šupljaka uglavnom se bave stočarstvom i zemljoradnjom, ali su najpoznatiji po nečem drugom – belom luku! Tim povodom, u selu se svakog avgusta održava Festival belog luka, koji, ispočetka stidljivo a danas već i na velika vrata, postaje prava turistička atrakcija.
Ali mi smo ovde zbog nečeg drugog. Naime, gotovo 90 odsto stanovnika Šupljaka čine Mađari. Genetika je genetika, a strast je strast. Preci današnjih žitelja sela u sebi su, pretpostavljate, nosili čikošku krv. Danas konji predstavljaju mnogo manju stavku u životu kraj Ludaškog jezera, ali – da se ne zaboravi! Tome služe Konjički dani. Udruženje Građana Ostorka od 2009. godine organizuje konjičke događaje na Šupljaku. Konjičke igre spretnosti, konjičke revije, predstave husara, srednjovekovne borilačke veštine uz radionice za decu i još mnogo toga – prerasta u događaj koji, što bi rekli turizmolozi, ima potencijal da ovom vidu seoskog turizma privuče čitavu porodicu.
Ove godine takmičilo se tridesetak konja. Nama je najviše zapalo za oko to što ovde, za razliku od većine sličnih priredbi, nije reč o gizdavim, paradnim konjima, već o onim „kao nekad“, sa okolnih salaša i sela u kojima se neguje ova vrsta tradicije. I tako, recimo, Pero Malagurski Konjičke dane na Šupljaku ne propušta.
– Organizatorima svaka čast na ovom okupljanju. Znate, skup je hobi držati konje. Mada, kada dođete na ovakvo mesto, sva odricanja začas se zaborave. Preostaje samo čista ljubav. Naša ekipa je došla sa desetak konja. Ali, najbitnije je druženje, a ovde ga ima u izobilju – priča nam Pero Malagurski iz Hajdukova.
Jedan od osnovnih ciljeva čitave manifestacije jeste da se najmlađi naraštaj upozna sa konjičkom kulturom i osnovama jahanja. Da nauče da cene seoski život, rukotvorine i narodne običaje. U tome im je od koristi bio poznati fijakerista Stipan Barjaktar sa Kelebije. Kako i neće. Stipan obučava lipicanere već 20 godina. On je u ovaj zanat upućen od najranijeg detinjstva.
– Volim da radim s konjima. Obučavam ih od samog starta, kao kada dete kreće u školu. Uči se najpre ono osnovno, pa prelazimo na fijaker, onda na čunjeve i na samom kraju – na takmičarski deo. Radujem se jer primećujem da su u poslednje vreme deca sve više zainteresavana za konje i dolaze kod mene na Kelebiju da uče jahanje – ponosan je fijakerista Stipan Barjaktarević.
A možda još i više ponosan je Gabor Kovač, predsednik Saveta Mesne zajednice Šupljak i koorganizator čitavog događanja. Velika je njegova odgovornost.
– Selo je živo dok ima ovakvih manifestacija. Konjari, proizvođači belog luka, kuvari raspoloženi da u okviru takmičenja oprobaju svoje znanje, pa brojna publika… treba sve to organizovati u jednu celinu. A onda postići da baš svako odavde ode zadovoljan. Nije lako. Ali kada se svi raziđu – ostaje nam puno srce.
