“Birc(h)aus Džo” – S nogu kod Džoa
Između Sokolskog doma i terena za mali fudbal nalazi se lokal u kojem na svaki kvadratni centimetar dolazi po jedna anegdota, uspomena ili dobro poznati lik.
Nema stanovnika šireg centra Novog Sada, a da ne zna za „Birc(h)aus Džo“, lokal gde se svi posetioci poznaju i u koji gosti dolaze kao u svoju drugu kuću. S druge strane, čovek iz druge sredine teško da bi i uz detaljna uputstva pronašao ovo zavučeno mesto, mada se nalazi u sklopu nadaleko čuvenog Sokolskog doma, zdanja još čuvenijeg arhitekte Đorđa Tabakovića.
Nije u pitanju niti klasična kafana, niti moderniji kafić. Nekada je bio klub Društva za telesno vaspitanje „Partizan“, kako su se u vreme socijalizma često zvali gimnastički klubovi, u suštini nastavljači davnašnjih sokola. Danas je klub Udruženja Devojke za šankom nisu klasične konobarice, pre bi se moglo reći da su deo društva, pa nije neobično da igraju pikado dok ih za šankom zamenjuje neko od gostijutamburica, koje neguje uspomenu na legendarnog primaša Janiku Balaža i svake godine organizuje festival za male tamburaške sastave. Drugi legendarni gost kultnog mesta, slavni pesnik Miroslav Antić, ovde je provodio vreme dok je čekao da mu sin završi trening džuda. Naravno, ostalo je upamćeno da je redovno naručivao dva vinjaka odjednom. Objašnjavao je to rečima: “Ne trpim usamljenost, pa ne dopuštam ni da vinjaci budu sami”. Stoga je konobar morao da donese drugi čim Mika popije prvi. I Miki Društvo iz Birc(h)ausa svake godine posvećuje veče.
Ima već skoro četvrt veka kako je lokal zakupio Nikola Novaković. Malo ko, međutim, zna o kome je reč. Ali, kada se kaže Džo, stvari se u trenutku razbistre. Svi se sete nekadašnjeg trenera mlađih kategorija gimnastičara, organizatora odlazaka na rekreativna zimska skijanja po Sloveniji i letnjih kampovanja na obali Jadranskog mora. Džo je u mladosti bio i višestruki prvak u partizanskom višeboju, nadmetanju u desetak gimnastičkih, plivačkih i atletskih disciplina.Pesnik Miroslav Antić ovde je provodio vreme dok je čekao da mu sin završi trening džuda. Naravno, ostalo je upamćeno da je redovno naručivao dva vinjaka odjednom. Objašnjavao je to rečima: “Ne trpim usamljenost, pa ne dopuštam ni da vinjaci budu sami”. Stoga je konobar morao da donese drugu, čim Mika popije prvu čašicuPotom je bio dugogodišnji Deda mraz, koji je novogodišnje poklone mališanima uručivao vežbačkim programom u kome su mu prvi saradnici bili poznati muzičari Bane Krstić iz „Garavog sokaka“ i Petar Alvirović iz grupe „Apsolutno romantično“, u mladosti i sami vrsni takmičari.
Gazda kakvih nema u ovo vreme kada se sve meri novcem, u ugostitelje se odmetnuo iz nužde. Sportska asocijacija Novog Sada početkom ratnog rastakanja Jugoslavije jednostavno je odlučila da svaki sportski klub preko noći prepolovi broj trenera. Sklon zabavi i druženju, Džo se snalazi i na poslu, za koji se, uostalom, i ne bi moglo reći da mu je bio nepoznat. Naprotiv, i sam je bio član bit sastava, svirao na nekada popularnim gitarijadima, a svaki nastup redovno završavao u gimnastičkom klubu… Zapravo, Džo već šest decenija svakodnevno dolazi u Sokolski dom, i to tri puta dnevno. Prvo kao gimnastičar, potom kao trener i organizator zabavnih druženja, napokon kao kafedžija.
Izgradio je specifičan imidž. Ovde se sa starih kasetofona i preko radija sluša danas zaboravljena zabavna muzika, dok vas iz ugla posmatra Janikina bista. Tu je i nezaobilazna Mikina slika, ali i portert gradske legende, pokojnog Culeta, takođe slavnog ugostitelja iz Železničke ulice. Uz šank, pločice sa ličnim imenima kazuju da su mesta zauzeta za najredovnije posetice, moglo bi se reći – stanare kafane. Iznad je Džoova doktorska dijagnoza koja otkriva zašto ljudi obolevaju: Usled neredovnog konzumiranja alkohola. Decenijama su najstandardniji gosti glumci, novinari i muzičari; svet estrade i zabave, koji za sobom ostavi bezbroj zgoda i anegdota, ali i dugova. Ostao je upamćen novinar koji je i na onaj svet otišao dužan čak 426 vinjaka. Toliko je, međutim, pio da ovaj poveliki broj nije ni desetina popijenih, premda i nije imao baš dug staž kafanskog gosta.
Na zidovima, za koje se ni sam Džo ne može setiti kada su poslednji put okrečeni, nalazi se bezbroj slika novosadskih umetnika, dok su stolnjaci, pogađate – karirani. Devojke za šankom nisu klasične konobarice, pre bi se moglo reći da su deo društva, pa nije neobično da igraju pikado, dok ih za šankom zamenjuje neko od gostiju. Nemali broj gostiju ovde pije na crtu i plati tek kada svota poprilično naraste, a ima, bogme, i onih koji su se preračunali, pa, mada Džo nikada nije postavio pitanje, izvesno vreme ne dolaze dok ne nađu način da regulišu dug.
Ipak, grube promene u društvu nisu mogle da se ne odraze i na Birc(h)aus. Borba za preživjavanje sve češće podrazumeva odustajanje od kafanskih izlazaka, ljudi su počeli da se ljute i zbog sitnica, te se broj starih gostiju, još uvek impozantan, ipak okrunio. Džo nije iznenađen, davno je uočio da se ljudi u teškim okolnostima menjaju. Ističe da čuveni letnji odlasci na more nisu prestali toliko zbog ratnih sukobljavanja koliko zbog promena u nama samima. „Prestalo se ići na letovanje onda kada su dojučerašnji kamperi počeli da zapitkuju u kome motelu će ko odsesti“ – podseća Džo i dodaje da razume novo vreme i mlade generacije. Jedino zamera što su danas najomrznutiji likovi “oni koji znaju, a ne umeju”. Jednostavno, pragmatizam je toliko na ceni da je sve drugo nebitno, pa ljudi bez veštine da korisno primene svoje znanje postaju predmet ismevanja, zluradih ogovaranja, ponekad i mržnje.
Džo se snašao i pošto su neki standardniji gosti počeli da ga napuštaju. U mladima je iznašao nove skupine stalnih posetioca, pa je za provod petkom i subotom uveče neophodno nekoliko dana ranije rezervisati mesto. To je najnovija generacija čuvara duha lokala. Ipak, žal za starim gostima ostaje i u Birc(h)ausu očekuju njihov povratak. Ako ne pre, ono prigodom više puta odlaganog, promotivnog nastupa benda „Džoinice“ – svojevrsnog mita ove kafane i kružoka koji se u njoj okuplja, za koji svi znaju da postoji, a niko ne zna ni tačan sastav, ni tačan datum javne prezentacije. Mnogo tajni čak i za goste koji svakodnevno dolaze u „Birc(h)aus Džo“.
