Vesna Margaretić: Komadić koji nedostaje
U konkurenciji radnika iz 127 centara u Srbiji, za najbolju socijalnu radnicu u 2016. godini proglašena je Vesna Margaretić iz Subotice. Iza ove obične vesti kriju se stotine neobičnih životnih priča
Rekao bi neko – kao u filmskoj priči. Kao devojčurak kreneš iz Sjenice u Beograd, da studiraš i posle budeš socijalni radnik. Tu upoznaš budućeg supruga, takođe socijalnog radnika, i tako u ovoj struci živiš svakodnevno, 24 časa. A onda, posle bezmalo 30 godina rada, dočekaš da među svim svojim kolegama, iz čitave države, budeš proglašen „Čovekom godine“. Nekome bi ovo bila kruna životnog sna. Ne i njoj. Imala je ona i veći san od ovoga. Ostvarila je i njega, tog dana u beogradskom Narodnom pozorištu. Nagradu Vesni Margaretić, rukovodiocu Službe za zaštitu dece i omladine u Centru za socijalni rad grada Subotice, uručila je Dragana Vukov, studentkinja medicine. U čitavoj svečanoj sali samo se Vesna sećala onog dana pre 16 godina, kada je u njenoj kancelariji stajalo jedno plavokoso detence, koje je igrom sudbine, za nekoliko meseci ostalo bez oba roditelja. Preminuli su usled teške bolesti i devojčica je ostala sama. Doneta je odluka da se dete smesti u hraniteljsku porodicu. To je bilo najbolje rešenje. I dok je trajao razgovor s budućom hraniteljkom, petogodišnja devojčica u kancelariji se igrala doktorice. Okretala je lutku upitkujući je šta je boli. Ugledavši taj prizor, Vesna joj je rekla: “Ti ćeš, Dragana, kada porasteš, biti doktorica, pa ćeš lečiti teta Vesnu”.
I onda, 21. decembra 2016. godine, u Narodnom pozorištu, Vesna Margaretić postaje „Čovek godine“. Nagradu joj uručuje – Dragana Vukov, koja je od simpatičnog deteta izrasla u briljantnu studentkinju medicinskog fakulteta i devojku koja pleni lepotom. Draganin osmeh i stisak ruke Vesni su bili veće priznanje od nagrade koja joj je uručena. Što narod kaže – da ti se srce stegne.
Ovo je sve samo ne uobičajen posao. Iz dana u dan srećeš se s tim malim, nedužnim bićima, koje je sudbina stavila pred tebe da im pomogneš kako znaš. Pri tome ne postoje dve iste priče. Svako dete je svet za sebe i traži da mu se potpuno posvetiš. S njim u početku patiš, strahuješ, onda ga pratiš i do punoletstva doživljavaš kao svoje. Nema veće nagrade od toga da jednog dana to krhko i ranjeno biće postane uspešan čovek i brižan roditelj. To doživiš kao svoje najveće delo. Dragana je divan primer za to.
Nekome bi samo jedna ovakva potresna priča bila dovoljna za čitav život. Vi ih doživljavate neprestano.
Kako da ne. Pa evo, pre samo nekoliko dana, u jednoj prikolici izvan grada našli smo petoro napuštene dece uzrasta od jedne do osam godina. Možete misliti kako su izgledaliti promrzli mališani, koje nedeljama niko nije nahranio i obukao? Svuda oko njih bile su gomile smeća i samo je velika hladnoća prigušivala nesnosan miris koji se oko njih širio. Najstarija devojčica je prosila ispred robne kuće na Paliću. Čak i mi, koji smo na sve navikli, ne viđamo često ovakav prizor. Kada smo nekako uspeli da dođemo do majke, ponašala se potpuno nezainteresovano. Decu smo, naravno, zbrinuli i sada ćemo pratiti njihov put odrastanja. Nadamo se da će nas i ona jednoga dana učiniti ponosnim.
Kako uopšte u tim drastičnim situacijama uspevate da razdvojite poslovno i privatno?
Teško. Svi smo mi ipak samo ljudi. Jednom, dok sam bila na dežurstvu, dobila sam prijavu da je došlo do nasilja u porodici. Muž je ubio ženu u trenutku dok je troje njihove male dece bilo u kući. Uviđaj je bio u toku, a ja sam s decom bila na spratu, čuvala sam ih da ne bi sišli do mesta zločina. Morala sam da im držim pažnju, da ne bi gledali užasan prizor. Ne znam mađarski, a deca nisu govorila srpski, ali smo se sve vreme igrali i savršeno sporazumevali. Nas četvoro smo deset sati proveli u sobi, nakon čega sam shvatila da je u njihovoj kući sve utihnulo. Ostali smo sami, a ja nisam želela da ih odvedem u „Kolevku“. Bila je subota veče i odlučila sam da decu povedem svojoj kući. Oni su bili mali, trebalo ih je nahraniti, presvući… Bio je to jedan od najtežih momenata u mojoj karijeri. Mališani su smešteni u hraniteljsku porodicu. Danas, deset godina kasnije, izrasli su u decu koja bi bila na ponos svakom roditelju.
Postoje sigurno i one male, svakodnevne drame, s kojima se neprestano srećete.
Evo vam primer česte situacije. Roditelj čije je dete u hraniteljskoj porodici ima pravo da po određenom planu viđa svoje dete. Ovde za tu svrhu imamo i posebnu „sobu za viđanje“. Mališani budu uzbuđeni, vidi se da im sve to mnogo znači. Zamislite kako se oseća dete koje se spremilo i čeka da vidi majku, a ona se ne pojavi! Majka je majka, kakva god da jeste, i deca to izneveravanje jako teško primaju. Kako ja da objasnim detetu zašto mama nije došla da ga vidi, a obećala je da će doći? Lično ja sam se dogovorila sa njom i rekla je da će sigurno doći, a onda se bez ijedne reči i bilo kakvog objašnjenja naprosto nije pojavila. U sebi otplačem zajedno s detetom dok pokušavam da mu objasnim da „mama nije imala vremena“, „da će doći sledeći put“. Dođe mi da ga zagrlim, zaštitim od svega, i više nikada ne ispustim iz ruku. Ima roditelja koji se pojave nakon tri godine. Na susretu s detetom svašta naobećavaju. Šta će mu sve kupiti, da će mu skinuti zvezde s neba… Onda odu i opet ih ne bude po godinu ili dve. Možete li da pretpostavite kakva je to trauma za dete. Strašne su to stvari. I ako sto puta prisustvujete takvoj sceni, verujte mi, ne možete se na nju navići. Uvek ćete iznova odreagovati jednako emotivno. Svaka dečja suza pogađa nas kao da nam je prva.
Postoji li iole racionalno objašnjenje za takvo ponašanje roditelja? Onih koji svoje dete napuste i više se ne obaziru na njega?
Ni posle 30 godina rada nisam sigurna da ga imam. Čula sam za jedno medicinsko objašnjenje po kom žena na hipofizi ima tačku koja utiče na njenu vezanost za dete. Neke žene se navodno rode bez te tačke. Socijalno objašnjenje za totalno zanemarivanje nemam. Ono što je očigledno i sa čim se srećem jeste da se mnoge od tih majki rasterete u času kada shvate da neko drugi preuzima brigu o njihovom detetu.
Koliko se stres odvajanja od roditelja, kakav god da je, odražava na kasnije formiranje deteta? Na njegovo ponašanje, uspeh u školi, na njegove ambicije?
Mnogo toga zavisi od uzrasta u kom nam je poverena briga o detetu. Naravno da je uspeh veći ako je dete mlađe došlo u hraniteljsku porodicu. Međutim, čak i ako je dete dovoljno odraslo da pamti nasilje, strah, odrastanje u nehumanim uslovima, to nipošto ne mora da znači da će takva nesrećna okolnost presudno uticati na njegov kasniji život. Najčešće takva deca postanu praktično ista kaonjihovi vršnjaci, koji su odrasli u normalnom porodičnom okruženju. Naravno, uvek postoji rizik, i tek kada dođe vreme da oni sami formiraju svoju porodicu, vidite kolike posledice je trauma iz detinjstva na njih ostavila.
Jedna od velikih nevolja u vašem poslu jeste tošto se javnost i mediji za vašu struku po pravilu zainteresuju tek kada se dogodi neki incident ili kad nešto nije kako treba. A ono što tako posvećeno radite, bukvalno 365 dana, po 24 časa, ostaje van pažnje.
To je nepravda na koju naviknete. Svakako da se razlog krije i u činjenici da je ovaj sistem rada koji mi primenjujemo u razvijenom svetu odavno prevaziđen. Po nekom zastarelom shvatanju, prinuđeni smo da brinemo o svemu što ima bilo kakav socijalni predznak. Centar se brine o nasilju, trgovini ljudima, migrantima… U svetu je sve to razdvojeno. Posebno funkcioniše socijalna pomoć na lokalu, posebno usvojenja, razvodi… I onda se svemu prilazi detaljno. Mi trenutno imamo preko 3.000 predmeta, na kojima radi 37 ljudi. Pa vi sada procenite koliki je to problem! A svakom predmetu morate se posvetiti kao da vam je jedini. U nekim gradovima već su oformljeni Centri za porodični smeštaj dece. Nadajmo se da će u nekoj perspektivi doći red i na Suboticu.
Često se u medijima stvara slika da je sve više porodičnog nasilja, zanemarivanja dece, siromaštva… Vi ste na pravom izvoru informacija. Kakav je vaš utisak?
Svega toga oduvek je bilo. Mislim da se preteruje s pozivanjem na neko idilično vreme, toliko suprotno ovom današnjem. Naravno, promene ipak postoje. Recimo, mnogo manje se poštuju institucije. Na primer, presudu suda koja je obavezujuća za sve, sada mnogi ne poštuju. Ne uvažavaju se ni škola ni profesori. Nekada su profesori deci bili autoritet jednak roditeljskom. Danas se dešava da nas školski psiholog zove jer ne znaju kako da se izbore sa đakom koji maltretira nastavnike! Tokom protekle godine imali smo 174 prijave iz škole zbog sumnje da su deca zanemarena. To moramo shvatiti kao veliku opomenu, koja traži sistemske mere.
Pominjali smo hraniteljske porodice. Nisu retki zlonamerni komentari o tome da ljudi ulaze u taj posao stimulisani materijalnom naknadom od koje zapravo žive…
Čula sam za to i mislim da je to strašno.A znate li da hranitelji od 1963. do 1997. za svoj posao nisu dobijali nikakvu nadoknadu? Dobijalo ju je isključivo dete. Tek 1997. donet je Pravilnik koji je regulisao naknadu za njihov rad. Sada po jednom detetu hranitelji mesečno dobijaju 10.000 dinara. Mislite li da je to velika naknada za čoveka kom smo na negu dali dete što sa svojih šest godina nije bilo upisano kod matičara, koje sa sedam ne zna da jede kašikom i viljuškom, koje nikada nije dobilo lekciju o bilo čemu? Od takve socijalno, zdravstveno i u svakom smislu zapuštene dece, hranitelji prave zdravu, uspešnu decu, izgrađene ličnosti i karaktera. Mislim da je to poduhvat koji zaslužuje najviše društveno priznanje. Trenutno imamo 137 hranitelja i 210 dece. Prošle godine dobili smo 14 novih hranitelja. Svi su morali da prođu pripremu koja traje dva meseca. Postoji 11 radionica na kojima se edukuju o svemu što će ih u praksi čekati. Ogromna većina njih svoj posao obavlja čak i savesnije nego što se to od njih očekuje. Evo samo jedan primer. U vreme bombardovanja 1999. koje je, sećamo se, trajalo puna tri meseca, na porodičnom smeštaju imali smo oko 200 dece. Za sve vreme bombardovanja i psihoze javila se bukvalno samo jedna majka da pita kako joj je dete! A opet, nijedan hranitelj nam nije dao otkaz. Naprotiv. Još više su se vezali uz decu.
Reklo bi se da sa njima imate odličnu saradnju?
Godine 2005. na nivou države rađena je kampanja koja je popularisala hraniteljstvo. Primetili smo da smo nakon te akcije dobili i jedan nov sloj zainteresovanih ljudi, s višim obrazovanjem. Došli smo u situaciju da biramo hranitelje, što nam je ranije bio luksuz. Naša služba ima 13 „voditelja slučajeva“, od kojih svaki vodi brigu o 20 do 25 dece. To znači da ih redovno obilazi, razgovara sa hraniteljima i decom, kontroliše uslove u kojma deca borave. Zanimljivo je da su hranitelji izuzetno saradljivi. Izveštavaju nas doslovno o svemu. Od dnevnika finansija, u kojima stavku po stavku pravdaju sumu od 23.000 dinara koliko dobijaju za dete, do sitnica koje se tiču ocena koje je dete dobilo u školi. Budući da smo mi Služba za zaštitu dece i mladih, to znači da naša briga o njima traje do 26. godine, ako redovno studiraju. Ostaju u porodici, dobijaju novac za izdržavanje, s tim što posle 18. godine nisu pod starateljstvom. Trenutno imamo sedmoro studenata i od srca navijamo da završe svoje fakultete.
I eto – u konkurenciji 127 Centara za socijalni rad, godišnja nagrada koja se dodeljuje tek treći put, pripala je upravo vama. Kako je doživljavate?
Kada bih ponovo birala profesiju, opet bih odabrala da budem socijalni radnik. Taj neposredan kontakt sa životom, svakodnevni susret sa najiskrenijim i najsnažnijim emocijama, uvuče vam se pod kožu i naprosto bez njega više ne možete. Možda jedini trenutak u kom zažalim zbog toga što ovo radim jeste kada vidim rešenje nekog problema, ali zbog raznih razloga nisam u prilici da ga primenim. Ali i to prođe. Ipak, ne mislim da je to najvažnije. Nešto je još bitnije. Znam da će mnogi reći da ovo govorim iz kurtoazije, ali najiskrenije – ovo priznanje delim sa svim svojim kolegama. Naša direktorica Miroslava Bogavac, svi moji saradnici i ja zajedno prolazimo kroz sve radosti i muke. Znate, Subotica je specifična sredina. Ovo nije samo opšti utisak, već činjenica zasnovana na statističkim podacima. Čuli ste da na smeštaju imamo 210 dece. Toliko nemaju ni veći gradovi od nas. Osim toga, ovo je pogranično mesto, korisnici nam se menjaju. Sada imamo i pojavu maloletnih migranata bez pratnje. Teško je ovde raditi. Svesni ste neverovatne odgovornosti koju nosite, naročite za tu malu decu koja su vam poverena. I uvek se po sto puta propitujete – da li ste sve dobro i na vreme uradili… U svemu tome možete uspeti samo ako oko sebe imate tim jednako posvećenih ljudi. A ja ga u Subotici imam. Zbog toga je ovo nagrada svima nama. Kaže se: „Nesreća je ne biti voljen. Ali još je veća nesreća – ne voleti“. Mi ovde zbog ljubavi živimo i sve ovo radimo. Hvala onima koji su to prepoznali.
