Petar Grabež: Ovaj ne gura
Za neke je ovo naprosto ludost. Za druge adrenalinska injekcija najvišeg reda. Kako bilo, ono što sa svojim biciklom radi Petar Grabež, koji se poslednjih pet godina bavi daunhilom, naprosto zaustavlja dah
Vožnja bicikla strmim stazama brzinom i do sedamdeset kilometara na čas tridesetosmogodišnjem Petru Grabežu nije strana. Nije mu strana ni puna ”ratna” oprema koju pritom nosi. On nije avanturista koji za svoju dušu savladava nepristupačne terene u želji za adrenalinom, već sportista koji se bavi disciplinom daunhil. Bukvalno prevedeno ”nizbrdo” jeste disciplina planinskog biciklizma.
U ovom sportu prvi put je odmerio veštinu, snagu i brzinu 2010. godine, ali s biciklom druguje šesnaest godina. U dvadeset trećoj mu se i profesionalno posvetio. Učestvovao je na važnim međunarodnim trkama u Italiji, a po povratku u Novi Sad posvetio se daunhilu, atraktivnom sportu na dvotočkašu. Struka mu je elektrotehnika, ali životni poziv ipak je malo drugačiji. Operativni je trener biciklizma, i želja mu je da se tome u potpunosti posveti.
Na početku razgovora Petar Grabež kratko objašnjava razliku između daunhila (DH) i kroskantrija (XC), dve discipline planinskog biciklizma (brzinski spust i vožnja preko brda i dolina). Razume se, biciklom.
„Razlike između DH i XC discipline, koje pripadaju planinskom biciklizmu (engl. mauntinbajkingu), jesu mnogobrojne. Počevši od težine i karakteristike bicikla, pa do samih trka i raznolikosti treniranja. Svim mladima koji žele da se bave daunhilom preporučujem da prvo voze običan bicikl za planinski biciklizam, steknu rutinu osnovne tehnike vožnje, pa tek tada krenu u ozbiljnije i žešće vožnje.“
Petar je upravo tako i počeo. Biciklizmom se bavi šesnaest godina. Od 2000. do 2010. boravio je u Italiji. Sve vreme se aktivno takmičio u disciplinama maraton i XC, pa mnogo lepih uspomena i iskustava nosi iz tog vremena.
„To je bilo veoma teško vreme za naš narod i našu zemlju, blokade, vize… ali, eto, imao sam tu sreću da kroz sport, kao reprezentativac, učestvujem na takmičenjima i predstavljam našu zemlju. Daunhil disciplinom sam počeo da se bavim tek 2010. godine, po povratku iz inostranstva. Prvi put sam odmerio veštine u Sarajevu, na urbanoj trci, u gradu, na veoma atraktivnoj stazi.“
Trkom s vremenom, kako još nazivaju ovu biciklističku disciplinu, bavi se poslednjih pet godina.
„Istina je da je moja disciplina trka s vremenom i to u stotim delovima sekunde. Ta činjenica govori o kakvom brzinskom spustu na biciklu je reč. Koristimo posebnu opremu, fulfejs zaštitne kacige, zaštitne naočare, štitnike, oklope za telo koji vas čuvaju od padova, a koji su veoma česti u ovom sportu. U novije vreme težina bicikala i opreme svodi se na minimum, kako bi se i na tome uštedela koja stotinka. Bickli su teški oko 16,17 kg, kacige su od karbona, veoma lagane. Protektor od posebnih materijala veoma je prijatan za nošenje, pri padovima i udarcima se zgrušava i stvrdne, pa tako ublažava pad.“
A kako se osetio kad je prvi put ”obukao” oklop i seo na bicikl?
„Prvi put sam obukao oklop na trci u Sarajevu. Sećam se da su to su bili neki dečiji kostobrani za rolere i neka preteška kaciga za motor, koja mi je stalno vukla glavu nadole. Bilo je zabavno i pomoglo je.“
Ljubiteljima adrenalina izazov ne manjka ni u jednom momentu trke. Ipak, koji je najizovniji trenutak? Surov teren, kozje uske staze ili jake krivine? Ili, jednostano, staza koja treba da se savlada za što kraće vreme?
„Najizazovniji momenat trke počinje odbrojavanjem štoperice i samim startom. Svaka uređena staza je priča za sebe i na njoj postoje delovi i segmenti, tehnički i fizički vrlo zahtevni za vožnju bicikla. Vi pokušavate da što brže i najkraćom linijom pređete tu deonicu i tako dobijete na vremenu.“
Iskreno govori i otkud jedan Vojvođanin u sportu koji mnogi doživljavaju ekstremnim. Inače, Petar je poreklom iz Sombora. Grabeži su porodično došli na Frušku goru početkom devedesetih godina, napravli kuću. Sada Petar tu živi i radi.
„Jesam iz Vojvodine i ravnice, ali sedište biciklistickog kluba ”Fullcontrol bike” je u mestu Bukovac u podnožju Fruške gore. Ova mala planina je i te kako zanimljiva i pogodna za bavljenje svim vrstama sportova u prirodi. Klub je organizovan na nivou cele naše države i broji članove iz svih krajeva Srbije.“
A kuda ovi odvažni sportisti voze svoje bicikle? Da li je Kopaonik jedini bajk park kod nas?
„Uređene staze za daunhil disciplinu postoje na Kopaoniku, i od ove godine, na našu veliku radost, i na Zlatiboru. Veoma sam zadovoljan kako se staze rade u svim krajevima i time što su se čelnici latili lopata i ašova. To mi daje veliku snagu i motivaciju da se što više zalažem za okupljanja, druženja…“
Ovaj sport je u našoj zemlji sve popularniji. Sve više je mladih koji prate Petrov rad i rad njegovog kluba. Naš sagovornik priznaje da je ovaj sport veoma skup za naše prohteve i standarde, te da je to je jedini razlog zašto ljubitelja ovih disciplina nema još više.
„Takmičenja se organizuju u dogovoru s prijavljenim takmičarima, donatorima i našim sponzorima, bez kojih nijedan sport ne može opstati. Nadamo se da će biti još više okupljanja, takmičenja i druženja, budući da ovi mladi ljudi to i zaslužuju, jer odvajaju svoje vreme i novac za opremu, bicikle, delove…“
O najvećem sportskom izazovu ovako govori:
„O svojim najvećim sportskim upesima mogao bih mnogo toga da kažem, ali izdvajam velike trke u Italiji, gde na jednoj trci startuje 2.500 ljudi. Ponosno mogu da kažem kako sam postizao zavidne rezultate, takmičio se sa najboljima biciklistma na svetu.“
I, za kraj, Petar objašava i koliko je daunhil bezbedan sport.
„Prema određenoj statistici, ne spada u grupu bezbednih sportova. Ali, šta se danas smatra bezbednim? Voziti bicikl u saobraćaju, u kom svi nekud jure i žure, a pritom ne poštuju osnovne propise i zakone?“
Svoju decu, ćerku i sina od tri i četiri godine, neće da sputava u izboru sporta. Kako kaže, važno je samo da se bave sportom, jer on čini čoveka zdravim i razumnim kroz ceo život.
