Zarićeva magarica
Milka je bila u familiji Zarićevih u Vincaidu. Vincaid je jedino selo u Vojvodini u kom nema ni jedne prazne kuće, jeste da ih je svega desetak, al su sve pune i vesele. Lakše vam je da na karti nađete Vincaid nego da ga poznate usput, ako krenete prema Kikindi.
Zarićevi živu u Vincaid još otkad, još deda i pradeda su bili tu. Mlogo pre njih je tu di su, u dolju, rasla trska. Navek je bude, jal bila sušna godina, jal ne. Plitko je voda u Banatu. Zagledajte se jedared u list trske kad je zelen. Blizu stabljike na listu se vidi nešto što liči na otisak zuba. To je, pričali su mi, osto trag kad je Isusov magarac usput gricno trsku, pa sad svaki list ima taj beleg ko uspomenu. I svaki magarac ima šaru na ledjima u obliku krsta, samo dobro gledajte, ako do sad vidli niste.
Zarićevi su stočari i paori. A najviše su Banaćani. Ovčari nikad bez magarice nisu bili, pa je tako u smeni generacija i uspomena, rodnih i sušnih godina, bio došo red i na Milku. Valjana je i svašta ume, kad oće. Ume Milka svašta što je Zarićevi nisu ni učili. Možda vam nisam kazo, da znate, da je Milka magarica.
Naučila Milka kojuda treba za mlekaru, a kako i ne bi kad mleko predaju dvared na dan, zajutra i uveče. Svaki dan dvared i tako mesec po mesec, godina za godinom i Milka sad ume sama. Ni brige Zarićeve, upregnu je, natovare kante na malu prikolicu i rade svoj poso, a Milka obavi svoj. Svima godi, ne dangube mlogo. Najgore za paora i stočara je kad dangubi. Prvih nedelja kad je Milka išla sama, malko se narod čudio, posle navikli, pa im je bilo normalno što je tako.
Jedno jutro Zarićevi pomuzu ovce i krave, preruče mleko u velike kante, velike kante natovare u malu prikolicu, iznesu am i metu ga na rudu da prežu Milku i da nosi mleko, a oni će na svoj poso, da rade štogod drugo. Milke nigdi, nestala. Zovi Milku, viči je, vabi, al jok, ne vredi. Vidi se od Zarićevih svugdi ukrug, sve do Galada, Milke nigdi. Nit se javlja nit pojavljuje. Vide oni da to na dobro ne ide, ni za njih ni za mleko, danguba im ne gine, pretovare velike kante iz male prikolice u onu veću, traktorsku prikolicu. Obrve im spuštene, brinu za Milku njinu! Momka nije imala, računaju, to nije, da nije ono drugo, nedajbože?! Kažu da nikad ni jedan čovek nije video kad se magarica opuli, samo su zaticali već rođeno pule kako sisa, suvo i olizano. Isto tako nikad niko nije video magarca koji umire. Odu digod daleko, sakriju se od ljudi kad osete da im je kraj.
Malko niže od tih skupljenih Zarićevih obrva počele suze da vire, Milka im je ko član familije bila. Retko valjana, čestita, radna, kad dođe iz mlekare, ako joj ne skinu am, čeka i celo prepodne, ne mrda s mesta. Kad ode kogod s ovcama dok ona bude u mlekari, kad se vrati, samo pogleda di su ovce a di krave, pa stane kod krava u ladovinu, dok planduju, čeka Zarićeve dok ne prođu tuda, kad budu ovce vraćali. Bolje joj je tako nego da ide do ovaca pa da se opet tuda vraća.
Za paore su i suze danguba. Upališe Zarićevi traktor, zakačiše tu veliku prikolicu s velikim kantama punim mleka i ajd lagano ka mlekari, da se mleko ne pljuska usput. Ne ume traktor ko Milka, mora čovek da mu komanduje kojuda je ravnije i di da smota. Kako su izašli iz avlije i smotali desno, da se upute za mlekaru, a Milka lagano ustaje iz žita, oma tu, čelo puta. Kod njih je ko u onoj našoj pesmi „žito više glava“, prvo Milka glavu podigla, gleda idu li Zarićevi u mlekaru i da l su sve kante gore u prikolici. Onda sela na stražnje noge, gledi kako ide traktor. Kad su je prošli i kad nije imala primedbe na vožnju, ustade Milka, pokazala se cela, izašla na leniju i maše repom. Zna da se Zarićevi sad neće vraćati da je upregnu i da pretovare kante iz velike u malu prikolicu, bila bi to velika danguba.
Osvrnu se Zarićevi, sretnu im se pogledi s Milkinim pogledom, odoše obrve gore, raširio se osmeh, drnda traktor, uvatio malko i razor, lupaju i zveče one kante, pljuska se malko i mleko, al ne mare oni za to – samo kad je Milka tu i da je na nogama.
Od te kalabuke nisu ni čuli Milku, a i da su je čuli, ne razume čovek magareći divan. Nadjačao auspuh od traktora Milkin rev, celu strofu je trajao. Njače Milka, drnda traktor prema mlekari, a žito se talasa u ritmu. I iz aviona bi se vidlo da je to bećarac, peva Milka onaj Banatski: „Iju, iju, jebeš familiju, samo gledu da te zajebedu“. E, al traktor nije avion, a i mleko se nosi dvared na dan.
