Čuruški crnac Nikola
Čuružani su navek bili posebni i terali uz očin. U tome su čak i od Sremaca bolji. Čuružani imaju dobro brašno (volu snajke kako se rasteže i ne mora dugo da se odmara), imaju vetrenjaču koja je poslednja stala da melje žito, imaju crkvena zvona veća od drugih, imaju važan deo u Cajki, onaj s višnjama, imaju najopasniji skok u vodu – „čurušku lastu“, a imaju i onu lepu masnu izreku po kojoj su poznati u celom svetu. Troše je umesto „dobar dan“ ili „,zdravo kako si“, da ne izmastim novine, svatićete. Imaju i Tisu, staru i novu, imaju ružne uspomene iz ratova, imaju majstora koji još uvek pravi svilene bombone, imaju najviše stanovnika u celoj Opštini i postoje skoro hiljadu godina, takvi kakvi su. Da ne valjaju ne bi tolko ni trajali Čuružani i Čurug. Kad se Nikola rodio, niko sem Čuružana ga nije teo.
Nidžin otac je u Titovo vreme, kad su nesvrstani studirali u Jugoslaviji, upoznao lepu plavušu, studentkinju u Beogradu, i diplomirali su Nikolu, crnca. Takva diploma nije godila ni belima ni crnima. Razišli se studenti, nesvrstani u Afriku, s doktorskom diplomom u torbi, a beli nisu imali kuda jer su se roditelji odrekli Nikoline matere… a Nikola kud bi nego u Zvečansku u Beogradu. Ostao je sam na svetu celom. E, kad je navršio godinu i po, spakuju njega i još četiri bebe i – ajd za Čurug. Dugo su Čuružani brinuli o tuđoj teci, puno je bilo hraniteljskih porodica koje su podizale siročad i upućivale ih u život.
Stignu njih pet beba u Čurug, te šezdesetsedme godine. Četiri bele, kaže Nikola, odmah nađu novu mater i oca, a ostao samo on, Nikola crnac. Nikom baš ne godi da imaju crnca, ondak to još nije bilo ko danas. Sreća da je nina Jovanka Ivanov bila blizu i videla Nikolu. Vidi žena da nema nikog da bi ga usvojio. Bruka je za selo da ga vraćaju za Beograd. Ode kući, lupi šakom o astal i kaže mužu Kosti – taka i taka stvar je i da oni usvoje Nikolu. Dogovore se u dve reči, vrati se Jovanka po malog crnca i tako Nikola postane pravi Čuružan – original! Odjedared ima i tatu i mamu, ima i sertifikat da je Čuružan i niko ko on. Rastao je ko iz vode, vodili Ivanovi računa o njemu, izveli ga na put, naučili šta je lepo a šta nije, šta je dobro a šta je sramota da se radi, završio Nikola školu, ostao u Čurugu, ima porodicu i vole što je pravoslavac i što slavi Svetog Jovana.
Kaže Nikola da je biološki on ko neki crnac iz Afrike, a po naravi je pravi Čuružan, pelcovo se od čuruške vode i vazduha. Vole muziku ko njegov pravi baba, a ume da igra ko njegov strika iz Afrike, na njega se bacio. U mladosti je imao grupu, zvali su se Prljavi pepermint. Da nije crn, bili bi samo Pepermint, ovako nek se zna gde peva Nikola Radujković iz Čuruga, mislio je u to vreme. E, kad nikom nije do muzike bilo, spakuju Nikolu u kamion, stave mu titovku s petokrakom na čelo, pa ajd preko, da oseti miris baruta. Stoje neki tenkovi pored puta, Nikola vozi borbeni traktor, dvojica njegovih saboraca u prikolici naslonili se na puške ko paori na vile kad razbace đubre pa krenu kući iz atara. Prođu, mahnu tenkistima, dođu do kraja sela i više nemaju kud, vidi Nikola da je pogrešio, okrene traktor i ajd istim putem natrag. Kad su stigli do tenkova, tras iz pištolja metak prema Nikoli, pravo u zadnju gumu. Stoj, viču svi, jedva je stao kolko se zdravo poplašio. Napatio se da ubedi tog špiclova od poručnika, tog s pištoljom, da nije strani plaćenik, nego je on Nikola iz Čuruga. Moro je na kraju poručniku da kaže čurušku lozinku, onu umesto „dobar dan“, tek onda je ovaj s čvarcima na epoletama bio sto posto siguran da je Nikola naš!
